Dve slike albanskog sveta - Edi Rama i Aljbin Kurti (1): Autsajder i superstar balkanske politike

Izvor: Print Screen/RTS

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Albanski premijer Edi Rama i kosovski premijer Aljbin Kurti dominantni su političari današnjeg albanskog korpusa, ali odnos sveta prema njima, njihove političke platforme i političko delovanje kao i međusobni odnos reflektuju svu složnost trenutnog albanskog političkog miljea, njegove konceptualne forme, različite nosioce i snage koje stoje iza njih i prilaze albanskoj nacionalnoj ideji i njenoj finalizaciji u jedinstvenoj albanskoj državi. Rama i Kurti u tom predstavljaju dva pola albanske politike i dva koncepta realizacije ideja albanskog nacionalnog pokreta na Balkanu, koju za ovu priliku zovemo “albanskim svetom” kao oznakom za etničkim albanskim prostorima koji sežu do nekoliko balkanskih država. Ranije je među Albancima u Severnoj Makedoniji afirmisana ideja “prirodne Albanije” koja bi obuhvatala sve balkanske teritorije naseljene Albancima, a koja vodi poreklo iz dokumenta Albanske akademije nauka promovisanog u oktobru 1998. Rama je 2016. odbacio ovu ideju. „Nemamo pravo da menjamo granice niti da uzmemo deo teritorije od Grčke, Srbije ili Makedonije i da na taj način stvaramo 'prirodnu Albaniju'“, rekao je Rama.

Edi Rama je za svet dugovečni premijer, ležerni superstar balkanske politike koji samouvereno vodi svoju zemlju na platformi evroatlantskih integracija. Albanija je od 2009. članica NATO i od 2014. zemlja kandidat za članstvo u Evropskoj uniji. Rama ne odbija međunarodnu zajednicu. "Mi ne odlučujemo. Na njima je da donose odluke, a mi moramo da ih poštujemo", kaže albanski premijer.

Kurti je prikupio veoma šarenolik i širok sprektar političkih kvalifikacija, od „albanskog Šešelja“, „savremenog trockiste“, „urbanog buntovnika“, „šoviniste“, „anarhiste i antiglobaliste pod maskom radikalnog albanskog nacionaliste“, „kriptokomuniste“, „enveriste“, „srbomrsca“, „velikoalbanskog šoviniste“, „antiislamskog fundamentaliste“... On za sebe kaže: „Moglo bi da se kaže da sam romantična osoba, ali nisam šovinista". Daleko bi nas odvelo ovo nabrajanje. Sve su to kvalifikacije koje ukazuju na sumnjičavost prema njemu. Edi Rama, recimo, nema nijednu takvu kvalifikaciju, iako potiče iz samo jezgra nomenklature, budući da mu je otac, Kristak Rama, bio oficijelni vajar Enver Hodžine Albanije.

Ali, po svom položaju ostrakizovane ličnosti, Kurti je zapravo više pravi “prosrbin” ili “Srbin” jer je njegova autsajderska pozicija, van mejnstrima i glavnog toka u kojima lagodno uživa već etablirani Rama, tipični višedecenijski srpski položaj odbačene i izolovane nacije.

Kosovo, ne samo da je još daleko od prave mogućnosti da se potvrdi kao stvarna država, nego su SAD i EU od početka rata sasvim napustili taj plan, svesne njegove neostvarivosti i od septembra prošle godine, umesto toga, nude surogat regionalne državnosti unutar Evrope, koju bi trebalo da priznaju NATO i EU. Ono je tek u aprilu ove godine dospelo na “belu šengen listu”. Svestan te činjenice, Kurti po svaku cenu, uključujući tu i sukobe sa međunarodnim faktorima, nastoji da uveća unutrašnji volumen albanske državnosti, da Kosovo učini “građanskom državom” u kojoj će Srbi pojedinačno imati sva prava, kolektivno neka kulturna prava, ali bez ikakve mogućne autonomije i Zajednice srpskih opština koja je već 10 godina neispunjena obaveza Prištine iz Briselskog sporazuma.

Dok londonski “Ekonomist” na celoj strani prošle nedelje s divljenjem opisuje Ramin trijumf, predstavljajući albanskog premijera u razgovoru dok drži noge na stolu, posle povratka sa razgovora sa čelnicima pobednika Lige šampiona, Mančestar sitija o stvaranju mreže trenerskih akademija na Balkanu. “On je impozantan u majici, pantalonama i blistavim belim patikama. Visok je šest stopa i sedam inča, obrijane glave, sa doteranom belom bradom, išaranim brkovima i budnim, gnusnim očima: možda ne biste želeli da naletite na njega u mračnoj uličici u ponoć. Tečno govori niz jezika, on je očigledno kosmopolita, uprkos odrastanju u jednoj od najizolovanijih, najopakijih i paranoidnih zemalja sveta, koju današnji Albanci često opisuju kao 'Severnu Koreju Evrope' pre kolapsa komunizma 1991.”

Zapadne novine su na drugoj strani pune osuda Kurtijevog ponašanja, skrivenih ili otvorenih pretnji sankcijama Kurtiju lično, a Kosovu takođe. O njemu negativno govore međunarodni izaslanici, državni sekretar Blinken. Što svet više voli Ramu, utoliko su oštrije njegove osude na Kosovu, gde je Rama izložen najtežim mogućnim uvredama. A čini se da je najteža uvreda povezana sa bilo kakvim pozitivnim stavom prema Srbima, tako da je Rama “prosrbin”, “Vučićev vojnik”, što ga je sve primoralo da u sred Prištine zajedljivo izjavi da je “više od prosrbina” i da je “Vučićev brat”.

Ramine pristalice odbijaju svaku vrstu “jedinstva” sa Kurtijevim pristalicama i nisu nimalo nežne u svom odgovoru. Oni tvrde da Albanija "podržava Kosovo kao državu prozapadnih građana", nasuprot Kurtijevim pristalicama koji su "neke talibanske falange, koje traže da proteraju Zapad sa Kosova i pretvore ga u teritoriju bez uprave". Oni Kurtijeve sledbenike nazivaju "gomilom falangi koje hoće da odustanu od NATO-a, odustanu od SAD i članstva u EU i podrže Aljbina Kurtija, jednog lidera u istoriji Kosova koji je činio gestove nasilja nad Albanijom". Istovremeno, odbijaju da budu protiv stranke Ibrahima Rugove, “oca modernog Kosova, protiv stranke Hašima Tačija i drugih lidera OVK, koji su opravdavali međunarodnu intervenciju na Kosovu". Kurtijeve "falange" ne predstavljaju Kosovo, već jedan broj onih na Kosovu koji su "ološ kosovske države, najneobrazovaniji, najneukiji i iznad svega bez ikakve nacionalne svesti, već su jednostavno vojnici zlog populiste, koji nastoji da poništi istoriju Kosova da bi stvorio sopstvenu istoriju koristeći Kosovo".

Zloglasnu reputaciju u Kurtijevom pokretu i među pristalicama, Rama je stekao odobravanjem i aktivnim učešćem u projektu "Otvorenog Balkana" i prihvatanjem odredbi Briselskog sporazuma o Zajednici srpskih opština. "Otvoreni Balkan" za Ramu "nije igra Srbije", nego je prilika da "Kosovo izvuče svog magarca iz blata". "'Otvoreni Balkan" je izdanak Berlinskog procesa za brže kretanje sa slobodom kretanja ljudi bez čekanja da nas jednom godišnje okupe na drugom sastanku. 'Otvoreni Balkan' ne preuzima ništa, već im omogućava da izvuku svog magarca iz blata. 'Otvoreni Balkan' pripada albanskim poljoprivrednicima koji su najveći izvoznici u regionu. 'Otvoreni Balkan' je za turiste koji ne žele da gube vreme. 'Otvoreni Balkan' je za radnike koji ne žele da se bave beskrajnom papirologijom. Gde je ovde izdaja? Da li će Srbija imati koristi? Srbija je, čak i sa zatvorenim Balkanom, ugušila kosovsko tržište robom", izjavio je Rama.

Odnos Kurtija i Rame je u mnogome istorijska repriza odnosa Adema Demaćija i Ibrahima Rugove. Demaći i Rugova su istorijske vođe savremenih kosovskih Albanaca. Demaći je politički zatvorenik u Jugoslaviji s najdužim evropskim stažom, a Rugova poznavalac francuskog poststrukturalizma i oprezni političar koji je, sve do Rambujea, uzdržavao i usporavao albansku želju za oružanim ustankom. Obojica su nosioci najviše evropske nagrade za ljudska prava – Andrej Saharov. Rugova je bio prepoznatljiv po svom svilenom šalu i poznat po tome da je svojim posetiocima darivao po kamen. Bila je to, kažu, poruka njegovog karaktera. Istovremeno „mek kao svila i tvrd kao kamen“, Rugova je bio oličenje predvidljivosti i stabilnosti na hronično nemirnom i nasilnom Kosovu.

Članovi Demokratskog saveza Kosova danas su najoštriji Kurtijevi kritičari, ali su takođe na meti najoštrijih kritika. Bivši savetnik Ibrahima Rugove, Muhamet Hamiti, kritikovao je vladu Aljbina Kurtija zbog lošeg vođenja spoljne politike. Hamiti je rekao da su predstavnici vlade od početka mandata navodili da će spoljna politika Kosova “krenuti od nule”, ali da nije očekivao da će je praktično i “svesti na nulu”. Spoljna politika vlade Aljbina Kurtija je besmislena i slaba – zaključuje Hamiti.

Protiv zaostavštine Ibrahima Rugove vodi se sistematska borba na terenu jer se oni od ostalog političkog spektra smatraju nedovoljno Albancima, nisu okrvavili ruke, nisu se istakli u borbi protiv Srba, nemaju zasluge i samim tim nemaju pravo da vode Kosovo.

Adem Demaći je, čak i posmrtno, bio čest i oštar kritičar Ibrahima Rugove. Govoreći 2013. na univerzitetu Pjotr Budi, Demaći je spomenuo i Nelsona Mendelu, rekavši da je on heroj, a ne bivši predsednik Kosova, Ibrahim Rugova. “On nije bio heroj, nije umro za narod i nije imao snage da proglasi herojima žrtve iz Prekaza. Činjenica da je otišao u Italiju i ostavio svoj narod, sastanak u Beogradu sa bivšim predsednikom Srbije Slobodnom Miloševićem, gde je on pozvao na okončanje rata, pokazali su da on nije bio heroj”, rekao je Demaći.

Kurti je, međutim, protiv svega što obeležava Rugovu. On je njegov čisti antipod. I to ne samo danas. Kurti je nastao kao Rugovina negacija još davne 1998. Rugova je, podsetimo, tada ima “paralelnu državu” sa brojnim ministarstvima od kojih gotovo nijedno nije imao ni cilj, ni funkciju, osim ministarstva obrazovanja i zdravlja. U septembru 1996. Rugova i Milošević su odvojeno potpisali Sporazum o normalizaciji nastave na Kosmetu, posle posredovanja katoličkog udruženja Sveti Eđidije. Taj sporazum trebalo je da bude uvod u kasniji predviđeni “sveobuhvatni sporazum” koji bi postavio Kosovo u okvire najšire autonomije, gotovo samostalnosti. Ali, sporazum je ubrzo miniran.

Prvi ozbiljan politički izazov s kojim se Rugova suočio desio se s jeseni 1997, kada su studenti paralelnog univerziteta pod vođstvom Aljbina Kurtija, organizovali prve masovne demonstracije u Prištini nakon 1989. Iako su studenti, koji su zahtevali da se vrate u zgradu Univerziteta, uzvikivali parole protiv srpskog režima, ove demonstracije su u velikoj meri predstavljale upozorenje Rugovi da njegovi nenasilni metodi više ne funkcionišu i da nove generacije gube strpljenje. Još više od ovoga, demonstracije su praktično srušile sporazum o obrazovanju i perspektive za kakvo–takvo diplomatsko rešenje kosovske drame koja se nazirala. One su praktično značile zaokret ka ratu i promenu odnosa snaga unutar vođstva albanskog nacionalnog pokreta. Beogradski dnevni list “Naša borba” tada mu je dodelio nagradu za toleranciju, ali je on nije prihvatio.

Demaći se politički aktivirao 1996. godine, zamenivši Bajrama Kosumija kao predsednika Parlamentarne partije Kosova. U to vreme, predložio je konfederaciju država koja bi se sastojala od Kosova i Metohije, Crne Gore i Srbije (tzv. Balkanija). Njegova prošlost političkog zatvorenika dala mu je kredibilitet među kosovskim Albancima. Njemu je prišao i tada mladi student, Aljbin Kurti.

Dve godine kasnije, pridružio se Oslobodilačkoj vojsci Kosova (OVK), kao šef njenog političkog krila. U intervjuu za The New York Times 1998. godine, odbio je da osudi nasilje OVK-a, navodeći da „put nenasilja nije nigde odveo. Ljudi koji žive pod takvom vrstom represije imaju pravo na otpor.” Godine 1999. podneo je ostavku u OVK nakon što je prisustvovao mirovnim pregovorima u Francuskoj, kritikujući predloženi sporazum zato što ne garantuje nezavisnost Republike Kosovo.

U to vreme, Adem Jašari i drugovi su već glumili vojsku po dreničkim šumama. Demokratski savez Kosova uoči protesta pozvao je studente da ostanu kod kuće, ali odziv je bio masivan, i došlo je do nasilja; Rugovin politički monopol bio je ozbiljno uzdrman. Kasnije je studentsko rukovodstvo uglavnom završilo u Oslobodilačkoj vojsci Kosova, a Kurti je sve do danas ostao žestok kritičar Demokratskog saveza Kosova.

Godina 1999. je godina konačnog razlaza Rugove i Tačija i velikog uspona čoveka koga su zvali Zmija dok je komandovao tzv. Oslobodilačkom vojskom Kosova.

“Ja sam suosnivač OVK. Od 1992. godine sam učestvovao u akcijama u Drenici. Bio sam od početnih ideja u oslobodilačkom ratu”, tvrdio je Hašim Tači. Ali, Tači se umnogome već bavio politikom. On je eksponent "dreničke grupe". Političko poreklo Oslobodilačke vojske Kosova bila je mala grupa „enverističkih” političkih izbeglica koji su se zalagali za ujedinjenje Kosova sa Albanijom, koje je predstavljao Narodni pokret Kosova (LPK).U Rambujeu 1999. godine, na mirovnoj konferenciji o Kosovu, navodno je upitao: "Šta, zar ja da budem profesor istorije u Mališevu".

On je umesto profesure, u Rambujeu promovisan kao novi lider. Kosovski Albanci su u Rambuje otišli sa jednim vođom, to je bio Ibrahim Rugova, a vratili su se sa drugim – to je bio Hašim Tači. 　

Sutra: Protivljenje ZSO preuzeto od Demaćija