Kosovo u regionalnim odnosima - Između „jugosfere“ i „Velike Albanije“

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Glasanje povodom kosovske prijave za članstvo u Savetu Evrope otvorilo je ponovo pitanje mesta Kosova u kompleksnim i osetljivim regionalnim odnosima Zapadnog Balkana i jugoistoka Evrope.

Bez obzira što može da se smatra da je Srbija sa izvesnom dozom fatalizma prišla ovoj aplikaciji, ne može da se ne zabeleži da ni jedna zemlja iz regiona nije stala na stranu Srbije. Srbija je, naime, bila dvostruko ograničena. Prvo, svojim prihvatanjem dokumenta o budućim odnosima prema Kosovu i ispunjavanja njegovog člana 4 kojim sebi uskraćuje mogućnosti suprotstavljanja prijemu Kosova u međunarodnim organizacijama. Drugo, svojim ukupnim odnosom prema Nemačkoj i njenoj ulozi dominantnog pojedinačnog privrednog partnera u Srbiji, a preko Evropske unije još izrazitijeg faktora srpske privrede. Za razliku od principa liberalnog poretka u kojem je dominantna zemlja, SAD, promovisala taj poredak, a da zauzvrat dugo nije tražila specijalne beneficije za sebe, Evropska unija i Nemačka formulisale su politiku političkog uslovljavanja svojih ekonomskih i investicionih aktivnosti, što je apsolutno nedvosmisleno saopšteno Srbiji. U takvih prilikama, glasanje protiv Srbije bila je igra „na sigurno“. Smatralo se da bi protivljenje Srbije bilo bi isuviše rizično, bez izgleda da se ishod bitno promeni, a ni druge zapadnobalkanske države nisu u boljoj poziciji. Crna Gora, Severna Makedonija i Albanija su članice NATO, što je dovoljan kohezivni faktor za ovakvu odluku, dok je Bosna i Hercegovina iskoristila zakonodavni vakum.

Kosovo je, uprkos tome, daleko od faktora regionalne harmonije i stabilnosti. Ono igra drugačije uloge u perspektivama i planovima regionalnih zemalja, čak i ako su one javno jedinstvene na strani Kosova. Prema rečima kosovskih zvaničnika, dominantan politički partner u regionu, ako se izuzme Albanija, jeste Hrvatska. Pre nekoliko dana u Prištini je boravio hrvatski ministra spoljnih poslova koji je potvrdio ovu bliskost, a to su učinili i njegovi domaćini. "Kao zemlju članicu EU i NATO-a, Kosovo vidi Hrvatsku kao uspešnu priču i model koji treba slediti u pogledu ekonomskih i demokratskih dostignuća, ali i u pogledu poštovanja prava manjina", poručio je kosovski premijer Aljbin Kurti.

Kurti snažno ističe primer Zajedničkog veća opština sa srpskom većinom koje je definisano Erdutskim sporazumom kao uzor za ono što bi Kosovo ponudilo Zajednici srpskih opština. Kurti, osim ove, ima i dublju poruku. On pita, ako je Srbija priznala Hrvatsku sa ovakvim položajem Srba, zašto onda pod istim uslovima Srbija ne bi priznala i Kosovo? Logika je, mora se reći, delimično ispravna, ali ona zanemaruje da su Milošević i Tuđman činili jedan drugom koncesije i da su tokom sukoba u bivšoj Jugoslaviji, imali zajedničke ciljeve.

Čest gost na Kosovu, gde se nalazi kontingent hrvatske vojske, jeste hrvatski predsednik, Zoran Milanović. Milanović, koji je u čestim nesporazumima i raspravama s ministrima i predsednikom hrvatske vlade, međutim, izrekao je i najoštriju kritiku prirode kosovske nezavisnosti. U izjavi u kojoj je tražio da se Rusi ne porede sa „srpskim opančarima“, hrvatski predsednik je kosovski slučaj nazvao „aneksijom“ gde nije doveo u pitanje Kosovo, nego ceo takav koncept. „Anektirali smo Kosovo. Mi i međunarodna zajednica. Uzeto je od Srbije. Ko je to napravio nego mi? Jesmo priznali Kosovo? Nije aneksija, nego otimanje. Kako se to zove? Ekstrakcija. Nije šija, nego vrat. Ovo nije dovođenje u pitanja Kosova, nego celog koncepta - rekao je Milanović.

Hrvatsko sagledavanje kosovskog slučaja, nije, dakle, pravolinijsko i neupitno, pa ostavlja mnogo prostora i za njegovo potpuno drugačije razumevanje, bez obzira što politička linija kontinuiteta ide sasvim drugom stazom. Iako se Hrvatska u Ustavu direktno odrekla svake vrste „Jugoslavije“ i „jugoslovenstva“, njene regionalni položaj je takav da bi bilo nerazumno da se odrekne regionalnih ambicija u kojima je Kosovo sasvim dobrodošao prilog. Priština uočava da stabilizacija Zapadnog Balkana i evropskog jugoistoka dolazi tek nakon harmonizacije odnosa Beograda i Zagreba, te pokušava da se uključi kao „treći faktor“ koji bi oblikovao tu pogodbu. To, čak i nehotično, Kosovo postaje dvostruki faktor „jugosfere“. Ono privlači Hrvatsku u ovu orbitu, ali preko Hrvatske i sebe pozicionira u bivšem geopolitičkom prostoru, a udaljava od „Velike Albanije“ koju, nesumnjivo, gotovo svi Albanci vide kao neminovnost od koje ih deli samo par dodatnih koraka.

Bosna i Hercegovina, iako ne priznaje Kosovo, glasala je za prijem Kosova u Savet Evrope. Formalno nepriznavanje Kosova koje onemogućava svojim vetom Republika Srpska, u mnogome ograničava kosovski manevarski prostor u Sarajevu. Bošnjački prvaci nisu bez uticaja na Kosovu, a to nije ni bošnjačka frakcija kosovskih Albanaca. Oni pozdravljaju Kurtijev poklič: „Nećemo drugu Republiku Srpsku na Kosovu“. Iako je jasno da ne postoji ni najmanja mogućnost da se nešto takvo ponovo na Kosovu, tim pre što je Bosna i Hercegovina nezavisna država i članica UN, a Kosovo to nije, čini se da se tako jednim udarcem ubijaju dve muve. Ali, ni ovde ne postoji podudarnost strukture politike. Političari, kosovski Albanci, svoju politiku smatraju inkluzivnijom, otvorenijom i više proevropskom od bošnjačke politike koju personifikuje njihova najveća partija – Stranka demokratske akcije. Na drugoj strani, prestiž osnivača SDA Alije Izetbegovića kao jednog od utemeljivača „islamske obnove“ daleko nadmašuje reputaciju i afirmaciju Kosova u islamskom svetu, što bi Kosovu itekako dobro došlo u širenju politike priznanja. Ali, to nije bio jednostavan zadatak čak ni za Tursku i njenog predsednika Erdogana, a ne samo za bošnjačke pristalice kosovske nezavisnosti, jer ovo pitanje daleko nadilazi lokalne balkanske okvire i smešta se u globalni odnos islamskog sveta i SAD.

Priština je redovna destinacija crnogorskih političara. Dosadašnji crnogorski predsednik Milo Đukanović uoči nedavnih izbora bio je u Prištini koja je redovna destinacija i ostalih crnogorskih političara, među kojima je i premijer Dritan Abazović. Novoizabrani predsednik Jakov Milatović najavio je da Crna Gora neće menjati svoju politiku priznanja prema Prištini, tako da će, do sada uspostavljeni ljubazni odnosi, biti nastavljeni i s novim vlastima.

Skoplje je danas alternativni, a možda i vodeći centar albanskog pitanja na Balkanu, zahvaljujući praktično dostignutoj konstitutivnosti albanske zajednice u Severnoj Makedoniji. Dok kosovski Albanci nailaze na prepreke u samoj Albaniji, u Skoplju se veoma lako prihvataju njihove želje. Nedavno je ministar spoljnih poslova Severne Makedonije, Bujar Osmani, obelodanio osnivanje „zapadnobalkanske četvorke“ s predstavnicima Kosova, Albanije i Crne Gore što je mnoge asociralo na obrise planova o „albanskoj federaciji“, mada je Osmani naveo da je platforma zapadnobalkanske četvorka u skladu sa „zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU“, ali i sa „demokratskim vrednostima i principima“.

Regionalna afirmacija Kosova i pored jednoglasnosti postignute u izjašnjavanju za članstvo u Savetu Evrope, dakle, nije izraz usaglašene i harmonične slike o mestu i ulozi Kosova na Zapadnom Balkanu. Kako je sve izvesnije da će se pregovarački proces produžiti i u narednim godinama, regionalni kontekst Kosova još će biti razmatran i značajno preispitivan, pre nego što bude definisan, reklo bi se, u znatno izmenjenim pretpostavakama od današnjih.