Kako je pao Zapad u Srbiji

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač bloga The Nutshell Times

Piter Hičens, jedan od vodećih britanskih kolumnista, nedavno je napisao dirljiv članak o tome kako je Amerika izgubila svoj sjaj u poslednjih pola veka otkako je prvi put počeo da je posećuje i radi tamo. Bilo je to realistično i otrežnjujuće štivo, podsećanje na slavu i sjaj Amerike kasnog 20. veka – letove na Konkordu, raskoš i red – i kako su bili daleko od relativne sumornosti Evrope u to vreme. Slično tome, Mark Andresen, jedan od velikih inovatora i investitora u Silicijumskoj dolini, često žali za stanjem svoje zemlje, tugujući zbog njenih sklerotičnih institucija i nesposobnih elita koje sve više nisu u stanju da pomognu zemlji da održi svoju konkurentsku i kulturnu prednost.

Hičens i Andresen su samo dva novija i intrigantna zapadna mislioca koji pokušavaju da objasne razloge i poprave relativni pad Zapada, ali daleko od toga da su sami. Popularni američki podkast “Red Scare”, komentarišući kulturu često se dotiče razočaranja u američki san, čije je obećanje nateralo roditelje njegova dva domaćina da pobegnu iz Rusije i Belorusije. Čak i pored ovih modernih „disidenata“, zapadno mejnstrim mišljenje je da je sistem krajnje nejednak i nepravedan, što pokazuje podrška mnogih zvaničnika pokretima poput „Životi crnaca su važni“.

Dakle, bilo kome ko pomno prati i posebno se bavi savremenom kulturom teško je da razume sada već ritualizovani gnev zbog rasprostranjenog razočarenja Zapadom u Srbiji. Najnovija istraživanja, sprovedena po nalogu Krovne organizacije mladih, pokazala je da su mladi Srbi apatični prema EU i da su nešto više privrženi „Istoku“ (Rusija, Kina i nesvrstane zemlje) nego „Zapadu“ (SAD, UK i EU). Uobičajeni hor „analitičara“ i „aktivista“ poslednjih nedelja osudio je nalaze kao rezultat manipulacije podlim, gotovo mističnim silama iz Srbije ili van nje. Kao objašnjenje, nudili su dezinformacije, tendenciozno obrazovanje ili preveliko interesovanje za ono što se dešava na Kosovu i Metohiji (gde prištinske vlasti konstantno tlače Srbe), sve i svašta osim informisanog uvažavanja interesa i relativne koristi.

Nije iznenađujuće da ljudi čija sama egzistencija zavisi od „ispravnih“ mišljenja veruju da su mišljenja koja nesumnjivo dobijate od drugih primarna odrednica vaših životnih ishoda. Čak i u tom slučaju, trebalo bi učiniti neke ustupke stvarnosti.

Ono što se u ovom kontekstu retko pominje, što je zbunjujuće, jeste krajnje neprincipijelni stav po pitanju suvereniteta i opšte neopredeljenosti zapadnih diplomata i onih koji promovišu „Zapad“ u Srbiji. Zaista, jedan od najneverovatnijih primera nedavno bio je diplomata koji je Srbima poželeo srećan Svetski dan piva na godišnjicu operacije Oluja kada je stotine hiljada Srba etnički očišćeno iz Hrvatske. Ova greška se dogodila negde nakon što je predsednik specijalnog odbora za spoljne poslove svoje zemlje projektovao Srpsku pravoslavnu crkvu na Kosovu i Metoiji, dajući dodatni izgovor prištinskim vlastima da nastave sa ugnjetavanjem. Da ne počinjemo o beskrajnim prekršenim obećanjima oko pristupanja EU, kao i o primeru Severne Makedonije, čiji brojni ustupci zapadnim zahtevima nisu doveli do popustljivosti prema zemlji (a ni ekonomiji koja se posebno razvija).

Jedan od razloga može biti taj što je Zapad bio veoma privlačan za Srbe čak i tokom 1990-ih, kada su dve strane bile otvoreno u sukobu, a Srbija (tačnije, Savezna Republika Jugoslavija) je bila izložena bombardovanju i oštrim sankcijama. Demonstranti protiv Miloševića mahali su zastavama EU, a mnogi od najboljih i najpametnijih u zemlji pokušali su da emigriraju na Zapad. Ono što je Zapad učinilo popularnim pre 11. septembra bilo je njegovo bogatstvo, rast i samopouzdanje, koji je nudio odlične individualne šanse čak i ako se ne slažete sa njihovom politikom, posebno u poređenju sa veoma depresivnom situacijom kod kuće.

Ono što verovatno više utiče na srpsko javno mnjenje su događaji poput nasumičnog povlačenja iz Avganistana, serije udaraca zapadnim pozicijama u Africi, i smanjenje jaza u životnom standardu tog prosečnog srpskog emigranta koji na Zapadu može da očekuje u poređenju sa onim što imaju kod kuće, ili zaista, ono što dobiju kada se odvaže da odu na mesta poput Ujedinjenih Arapskih Emirata i Kine.

Ove geopolitičke promene su uočljive i na ulicama Beograda. Devedesetih godina prošlog veka, britanski i francuski kulturni centri bili su sjajna, prijatna mesta gde su srpski zapadofili hrlili da čitaju i slušaju muziku u sivom i siromašnom Beogradu.

To već neko vreme nije bio slučaj. Danas nova i blistava zgrada kineskog kulturnog centra, na mestu ambasade koju je NATO bombardovao 1999. godine, privlači masu. Britanski savet je odavno napustio svoje ogromne prostorije u Knez Mihailovoj. Istovremeno, Francuski kulturni centar odlučio je da deo svojih prelepih prostorija iznajmi jednoj neupadljivoj kafani, ironično, otprilike u isto vreme kada je francuska vlada pokušala da se predstavi kao garant (zajedno sa Nemačkom) novog predloženog rešenje statusa Kosova i Metohije.

„Kako je osvojen Divlji Zapad“, veliki holivudski ep iz 1962. o generacijama pionirske porodice na Divljem zapadu i o „padu“ Divljeg Zapada, najbolji je sažetak onoga što je Zapad učinilo privlačnim: uzbuđenje otvorene granice, obećanje dalekog bogatstva i optimizam pionira. Insistiranje da se ništa nije promenilo u odnosu na 1962., pa čak i na 2002. ili 2012. godinu, na kraju krajeva, Zapad može samo da izgubi u Srbiji.