Đoković i Jokić: Heroji našeg vremena

Jokic i Djokovic
Izvor: Printscreen, Social Media

Piše za Kosovo onlajn: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times

Početkom 1990-ih u Srbiji su decu rođenu kasnih 80-ih roditelji masovno gurali u dva sporta: tenis i košarku.

Za popularnost i jednog i drugog doprineli su uspesi jugoslovenskih sportista – Slobodana Živojinovića, Gorana Ivaniševića, Monike Seleš, Vlade Divca, Dražena Petrovića – kao i činjenica da imamo jednu od najviših populacija na svetu.

Oba sporta su smatrana dobrim opcijama za karijeru, posebno jer je zemlja prilično patila pod sankcijama. To su bile “karte” za dobre fakultete i stipendije u inostranstvu, a zatim, za nekolicinu zaista talentovanih, vrednih i srećnih klinaca, do neverovatnog bogatstva i slave. Iako su naši roditelji bili svesni da su uspešne profesionalne sportske karijere rizična opklada i da su često bile relativno skupe s obzirom na slabu zaradu, delovali su razumno u vreme kada su profesionalci u Srbiji zarađivali oko 100 dolara mesečno, a njihova imovina bila pod stalnim rizikom da nestane zbog inflacije ili rata.

Kao sin jedinac nekadašnjeg perspektivnog tenisera i košarkaša koji je odlučio da se okrene kancelarijskom poslu (i požalio zbog izbora), moji predtinejdžerski dani bili su ispunjeni raznim pokušajima da od mene naprave zvezdu sportistu. Iako su moj nedostatak koordinacije oko-ruka i nezainteresovanost za fizičku aktivnost ocu ubrzo dali do znanja da nikada neću biti novi Divac ili Ivanišević, često sam se našao okružen dečacima i devojčicama, tačnije - njihovim porodicama, koje su mnogo investirale u to da "uspeju" u svetu sporta. Tada se u prljavim svlačionicama i kafićima u sportskim centrima uvek pričalo o dugovima koji će se otplaćivati nakon stipendije ili sponzorstva i kako će karijere ovih klinaca biti fantastične.

Iako sam se na kraju štreberski udaljio od sporta, ponovo sam sreo ovu grupu kada sam se prijavljivao za studiranje u inostranstvu. Beogradske pripremne škole za Školski Test Sposobnosti i centri za prijavu na fakultete u SAD-u bili su puni ovih mladih, čije su porodice i dalje gledale na njih kao na potencijalne buduće hranitelje. Na sreću, mnogi su „uspeli“: dobili su stipendije za američke koledže i započeli pristojne karijere – neki kao sportisti, neki kao treneri, a neki su se prebacili u bankarstvo, konsultantske poslove i druge kancelarijske poslove, koristeći svoju teško stečenu sportsku disciplinu i volju. Neki od njih su se čak vratili u Srbiju donoseći iskustva i kapital koji su uspeli da skupe.

Nepotrebno je reći da je to bio težak put. Ovi mladići i devojke su naporno radili tokom svoje mladosti kako bi ispunili ne samo svoje ambicije, već i da bi bili sigurni da njihovi roditelji i braća i sestre mogu sebi priuštiti pristojan život. Njihova sigurnosna mreža je često bila nepostojeća, uništena raznim strahovima koji su zadesili Srbiju i njen narod.

Uprkos teškom vaspitanju, mnogi su osetili potrebu da se zauzmu za Srbiju, zemlju koja ih je, u dobru i zlu, oblikovala u životne ratnike.

Jedina uspomena nacionalnog ponosa tokom odrastanja u Srbiji su naši sportski uspesi. Svi se sećamo kada je naša košarkaška reprezentacija osvojila zlato na Evropskom prvenstvu 1995. godine, prvom posle zabrane svih naših sportista da učestvuju na sportskim takmičenjima. Pobeda na FIBA Svetskom prvenstvu 2002. u Indijanapolisu delovala je kao katarza posle naših političkih poraza.

Ponosili smo se mučnim životnim pričama naših idola, kao što je Peja Stojaković – izbeglica iz Hrvatske koji je uspeo u NBA ligi i takođe branio naše nacionalne boje. Sećam se da smo mnogi od nas ostajali budni cele noći da vidimo da li će on i Vlade Divac u nekom trenutku ostvariti naš san i odvesti Sakramento Kingse u finale NBA lige, što oni, na naše razočaranje, nikada nisu uradili.

Njihovi uspesi su takođe bili jedini način na koji smo mogli da vidimo da se „naši momci“ dobro snalaze u svetu uprkos pomalo škakljivom imidžu naše zemlje.

Bili smo svesni da su otvoreni pokušaji da naši sportisti ispričaju svetu o svojim iskustvima teškoća koje su nas zadesili koštali prilično skupo, tako da je bilo dovoljno da smo dobro I da pokažemo da još uvek možemo da pobedimo. Neslavno, naša plivačka zvezda Milorad Čavić suspendovan je sa takmičenja 2008. samo zato što je želeo da prihvati medalju u majici na kojoj je pisalo „Kosovo je Srbija“ – nešto što naš ustav i većina članica UN-a smatraju jednostavnom činjenicom.

Onda je početkom 2010-ih došao Novak Đoković, najveći u mojoj generacije, samo oličenje naših borbi i ambicija, oličenje ne samo sportske već i ljudske veličine.

Njegova upornost i na terenu i u borbi za ono što misli da je ispravno otežala mu je život u svetu koji je počeo da daje prednost konformizmu nad objektivnim kvalitetom, ali nam je dao uvid u pravu veličinu. Zaista, pokazao nam je da samo kada ste verni sebi i kada ste u kontaktu sa svojim korenima možete zaista postići bilo šta značajno, čak i u našoj kulturi koja je sve više u stilu Harisona Beržerona, gde se neprestano propagiraju nametljivi i bizarni standardi.

Nekoliko godina kasnije, Nikola Jokić je na sebi svojstven način redefinisao kako može da se igra košarka. Ispunio je naše snove iz detinjstva da tim predvođen Srbinom osvoji NBA (nažalost, još uvek čekamo da se naša reprezentacija vrati na vrhunac iz ranih 2000-ih). Takođe je afirmisao imidž zabavnog, autentičnog Srbina koji sebe ne shvata previše ozbiljno, ali je duboko posvećen porodici, zajednici i sportu više nego priznanjima i sponzorstvima.

Činjenica da obojica sada dominiraju u svojim sportovima je potvrda teških vremena kroz koja smo prošli. Čini se da, zaista, teška vremena stvaraju jake ljude, a s obzirom na to da svet klizi u sve opasnije vode, Đoković i Jokić treba da budu svetionici veličine celom svetu.

Više od trideset godina i dalje mi se vrti stomak od jakog mirisa znoja i buđi u prljavim sportskim centrima Srbije devedesetih, a ne mogu a da ne osećam ponos na muškarce i žene koji su uspeli da istraju u tim uslovima i postanu zaista veličanstveni .