Oružani humanitarizam uništava svet

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač bloga The Nutshell Times

Dok poslednji autobusi sa Jermenima napuštaju Nagorno-Karabah, pitam se šta rade svi ti nadmeni apostoli "humanitarnih intervencija" i "odgovornosti za zaštitu". Strastveno propovedništvo koje smo navikli da čujemo s tradicionalnih govornica njihovih mejnstrim medija izgleda da je nestalo.

Ovo ćutanje nije zato što sudbina Jermena nije poznata. Jermenska dijaspora je velika, vidljiva i prisutna u velikom delu Zapada. Osim toga, više od trideset zemalja priznalo je genocid nad Jermenima 1915-1916. godine, i ovaj zločin je toliko poznat da bi ustaljena humanitarna skupina morala biti upoznata s njim. Zaista, tragedija oko stotinu hiljada Jermena koji su prisiljeni da napuste svoje domove i sveta mesta upravo je ono za šta samoproglašeno moralno sveštenstvo iz čudnih centara zapadne naučne zajednice, vlade, NVO-a i medija tvrdi da se tako marljivo i nesebično trudi da spreči svim potrebnim sredstvima, ali gotovo da nema nikakve reakcije.

Podjednako je zastrašujuće da druge velike regionalne i globalne sile - Turska, Izrael, Iran, Rusija, Kina - dozvoljavaju da se ovo etničko čišćenje dogodi. Većina njih, međutim, sasvim je zadovoljna time što priznaju da globalnu politiku tretiraju kao igru prestola, u kojoj su dozvoljeni razni savezi i neprihvatljive akcije kako bi se stekla prevlast.

S druge strane, humanitarno sveštenstvo insistira da ono deluje sa čvrstim moralnim granicama između dobra i zla. Oni su neprestano uključeni u ovu ili onu manihejsku borbu da zaštite slabog protiv snaga zla i neljudskosti i rado bi kaznili svakoga ko im stoji na putu. To su oni koji snimaju dirljive video zapise, pišu knjige o problemima iz pakla i ponašaju se teatralno na predavanjima ili pred kamerama, pokušavajući da prodaju još jedan rat (obično eufemistički nazvan "kinetičkom akcijom" ili nečim sličnim) da bi okončali zlo jednom zasvagda.

Ko god da je pogledao njihovu prošlost, a posebno oni koji su doživeli njihovo dobročinstvo, ne mogu verovati u njihove dobre namere. Za Srbe je njihova bezosećajnost prema etničkom čišćenju Srba iz Hrvatske 1995. godine i većeg dela Kosova i Metohije 1999. godine (praćeno stalnim napadima i uništavanjem imovine do danas) bio razlog za isčuđavanje kad god ovaj skup pozove na humanost i humanitarizam.

Cilj ovog članka nije da nabraja primere licemerja našeg humanitarnog sveštenstva. U 19. veku, Pjer Žozef Prudon shvatio je da onaj ko poziva na humanost to čini da prevari, a priče o opasnostima lažnog moralizma postoje od vremena Fariseja koji su poslali Isusa rimskim vlastima. Karl Šmit je najviše objasnio oportunističku, lukavu upotrebu humanitarizma kada je upozorio da "konfiskacija reči humanost, monopolizacija takvog izraza, verovatno ima određene nesagledive efekte, kao što je oduzimanje ljudskosti neprijatelju... rat može time biti oteran u najekstremniju neljudskost".

Kad god suočim balkanskog stručnjaka za humanitarne akcije s činjenicama koje pokazuju da uzrok koji podržavaju ima efekat smanjenja tolerancije i blagostanja u regionu, uvek bih bio napadnut još teatralnijim moralisanjem.

Međutim, kao što Šmit predviđa, na kraju bi priznali da su interesi određenih etničkih grupa nevažni, odbacujući ih kao "kompleks žrtve". "Pa, u Drugom svetskom ratu su se svi borili", hladno je rekao jedan od njih tokom jedne takve diskusije, a potom je nastavio vrlo teatralno da razgovara o nečemu drugom.

Nije čudo što je humanitarno sveštenstvo ispunjeno etnonarcisima iz dijaspore koji imaju neke nerazrešene račune i čija mržnja prema neprijateljima njihove nacije verovatno može da se meri samo s onima koji zaista izvršavaju masakre. Dok se ovi drugi ubijaju ili im se sudi, prvi mogu zauvek sedeti u udobnim kancelarijama i univerzitetima u mirnim gradovima i uživati u prijatnim večerama.

Važno je zapamtiti da je jedan od razloga zbog kojih se tolerišu je činjenica da mora postojati fasada morala i reda da bi društva i međunarodne zajednice funkcionisali, čak i kad je lažna. Fraza "nikada više" iz Drugog svetskog rata gotovo odmah je zamenjena masakrima i etničkim čišćenjima - pitajte Italijane iz Istre ili Nemce iz praktično cele Istočne Evrope - međutim, saglasnost o neophodnosti ograničene upotrebe sile sačuvala je svet od nuklearnog uništenja. Iako je ta saglasnost verovatno više bila posledica ravnoteže moći, a globalno je prihvaćena zbog nespremnosti da se ponove horori Drugog svetskog rata, predstavljeni onim što su učinile sile Osovine i njihovi saveznici.

Skoro osamdeset godina kasnije, čak se i ova osnovna priča o globalnim odnosima podriva od strane humanitarnog sveštenstva. U proteklih nekoliko godina, potrošili su više energije na dokazivanje da SS-ovci nisu bili tako loši nego na rešavanje tragičnog azerbejdžansko-jermenskog konflikta. Pokušavajući da unište dragoceni mali konsenzus koji postoji, sa najboljim namerama, čine svet manje sigurnim.

To znači da je krajnje vreme za odgovornost: naši humanitarci napokon treba da urade ono što i drugima nalažu – da preuzmu odgovornost za svoje postupke i rezultate.

Gledajući Nagorno-Karabah, podseća me na ono što se dogodilo Srbima u Hrvatskoj 1995. godine i na ono što mnogim našim humanitarcima ne bi smetalo da se desi Srbima na Kosovu i Metohiji.

U proteklih četrdeset godina, milioni života su uništeni oružanim humanitarizmom. Stvari su mogle biti drugačije: bivši azerbejdžanski kolega iz Baku-a primetio je kako je njegov grad, krajem 1980-ih, bio veoma raznovrstan, sa mnogo jermenskih prijatelja. Ipak, mnogi veliki humanitarni koraci napred, predvođeni našim humanitarnim sveštenstvom, doveli su do toga da čak i u Nagorno-Karabah-u gotovo da nema Jermena.