"Otvoreni Balkan" - počeo u Beogradu, Tirani i Skoplju, a nastavak bi mogao biti u Berlinu, Parizu...

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn, specijalni dopisnik Politike iz Skoplja

I Berlinski proces i inicijativa „Otvoreni Balkan” imaju isti cilj: povezivanje zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije, i to na temeljima evropskih vrednosti. Berlinski proces je međunarodna inicijativa nastala, slučajno ili namerno, u periodu ukrajinske krize, kada su, 2014. i 2015. godine, potpisani Minski dogovori između Ukrajine i Ruske Federacije. Godine 2019, u Novom Sadu, nastala je regionalna inicijativa Srbije, Severne Makedonije i Albanije „Mali Šengen” ("Otvoreni Balkan"), koja je ozbiljno politički uzdrmala zapadne lidere jedinstvenim napadom ka ostvarenju zajedničkog cilja.

Berlinsku inicijativu osnovala je, 2014. godine, Angela Merkel sa svojim trećim kancelarskim kabinetom, uz planirani budžet blizu 30 milijardi evra. Međutim, ova obećavajuća inicijativa vrlo brzo postaje bačena u zapećak, te njeno ostvarivanje nikada nije doživelo svetlost primene. Postoje najmanje dva razloga zašto je, gledajući iz današnjeg ugla, Berlinska inicijativa zastala. Podsetimo najpre na izjavu Žan Kloda Junkera, koji je, 8. jula 2014. godine, kao čelnik EK, u svom radu izjavio da u narednih pet godina neće biti proširenja EU zemljama Zapadnog Balkana, naglasivši da proces proširenja treba zaustaviti, premda zemlje Zapadnog Balkana zaslužuju prijem. Takođe, značajna su i priznanja bivše kancelarke Angele Merkel i bivšeg predsednika Francuske Olanda da su potpisali Minske dogovore sa namerom da dobro pripreme Ukrajinu za ratni sukob sa Ruskom Federacijom.

Prijem zemalja Zapadnog Balkana u EU, na kraju, nije odložen na pet godina, već je, na Evropskom samitu u Grčkoj, nagovešten prijem ovih zemalja u EU tek 2030. godine. Naravno, ni za to nema garancija. Kraj ukrajinske krize i dalje se ne nagoveštava, jer su pregovori za zelenim stolom, bez oružane simfonije na ukrajinskoj teritoriji, i dalje nevidljivi golim okom. Dotada, naša jedina snaga leži u razvoju „Otvorenog Balkana”, kao jedne od 72 regionalne inicijative, sa ciljem unapređenja slobode kretanja robe, usluga, ljudi i kapitala, što je značajan korak ka približavanju vrednostima Evropske unije, ali i veliki benefit za narode ovih država dok čekaju u redu za evropski pasoš.

Zapadni političari nisu zaozbiljno uzimali Putina, misleći da blefira, te je ratni vihor, od 24. februara 2022. godine, postao deo svakodnevice ukrajinskih građana, a posledice ratne krize proširile su se na svet. Nemačka, Francuska i EU, sa SAD i NATO-om na čelu, nakon bombardovanja SR Jugoslavije, isprovocirale su još jedan fragmentarni boj u okvirima započetog trećeg svetskog rata, čiji se kraj, nažalost, još ne nazire u političkoj sagi između velikih sila današnjice. Geopolitička podela sveta, svakako, sve je izvesnija.

I na području Kosova i Metohije sve je vidljivija bipolarna vojnopolitička podela. Najpre je Srbija podelila Evropu. Pet zemalja članica EU nije priznalo Kosovo kao nezavisno, samostalno i suvereno političko telo (Grčka, Slovačka, Španija, Kipar, Rumunija), dok, s druge strane, Nemačka i Francuska najenergičnije traže priznavanje Kosova, i to, pre svega, od same Srbije. Velike sile, među kojima su Kina, Rusija, Brazil i Indija, sve više insistiraju na normalizaciji odnosa Beograda i Prištine. Međutim, napredak u njihovom odnosu i dalje stagnira.

Na osnovu svih činjenica, pred nama je formiranje novog, bipolarnog sveta. Očekuje se da na kraju sage dve najmoćnije vojne sile preuzmu vođstvo – sa jedne strane Rusija, koja bi u bloku imala sve one zemlje koje nisu priznale Kosovo, uključujući i južnoafričke zemlje, a sa druge strane SAD, sa Severnoatlantskom alijansom na čelu. Dok mnogi zanemaruju ovu podelu, koja još nema suštinsku formu, SAD su dale bezrezervnu podršku „Otvorenom Balkanu”, dok je evropska zajednica nije prihvatila baš oberučke. Najveći napad na ovu inicijativu dolazi upravo od kosovskih političara, koji protežiraju tezu da je ova inicijativa jedna nova jugoslovenska projekcija.

Da li bi se to pre moglo reći za Berlinsku inicijativu, gde su Slovenija i Hrvatska? No, ono što je vidljivo jeste da su prištinski lideri okupljeni oko Kurtija usmereni više ka evropskim nego ka američkim stavovima, koji su dijametralno različiti, a sve se svodi na to da se preko Srbije i njene teritorije iznedri još jedan Kosovski boj, gde bi se uticaj SAD isključio u Evropi, te Evropa postala ravnopravni partner sa SAD u svakom vidu odlučivanja, gde bi Evropa dobila svoju vojsku, bez oslanjanja na NATO i američko komandovanje.

Dakle, ako bi se Velika Britanija i SAD sa Francuzima i Nemcima dogovorili oko nadležnosti nad Evropom preko Kosova, utoliko bi se pre u UN postigao kompromis nadležnosti sadržaja Rezolucije 1244, a time bi se dobilo i zeleno svetlo za pregovore o Ukrajini, te bi konačno međunarodno javno pravo dobilo svoj značaj nakon prestanka upotrebe simfonijskih vojnopolitičkih kompozicija najsavremenijim naoružanjima.

Sasvim sigurno bi bolje bilo da generali i pojedini predsednici država nauče od Zubina Mehte kako se upotrebljava dirigentska palica, kojom je, daleko od bojnog polja, na teritoriji Zapadnog Balkana pokazao kako se nemačko-francuskim simfonijama u izvođenju Beogradske filharmonije snaže mir i ljubav među narodima, čak i onima kojima je istorija ispisana na hrapavom papiru. U tome i leži najveća snaga „Otvorenog Balkana”, što razlikuje ovu inicijativu od svih ostalih inicijativa. Snaga sloge i zajedničkog koračanja u budućnost viđena je u Beogradu, Tirani i Skoplju, a nastavak bi mogao biti u Berlinu, Parizu, Vašingtonu, Londonu, a posebno u Prištini.