SAD i kosovsko pitanje (2): Stejt departmenet na optuženičkoj klupi

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Stejt department je 7. novembra 1987. odgovorio da „ima ozbiljne rezerve prema predloženoj rezolouciji koja predstavlja neuravnoteženu sliku položaja Albanaca i drugih etničkih grupa u višenacionalnoj jugoslovenskoj državi”. Protivljenje ovoj rezoluciji zasnovano je na uverenju da bi „usvajanje ove rezolucije naškodilo našim prijateljskim odnosima s Jugoslavijom i neizbežno bi vodilo ka raspaljivanju međuetničkih nemira u zemlji. Takav razvoj bi mogao da dovede do nestabilnosti u Jugoslaviji i da deluje direktno protiv dugoročnih američkih interesa u regionu, navedeno je u odgovoru.

Obrazlažući ovaj stav, ukazano je da nema “pouzdanih dokaza koji bi podržali zaključke rezolucije da jugoslovenska vlada nije uspela da zaštiti politička i ekonomska prava albanskog naroda, niti da ima pouzdanih dokaza da jugoslovenska vlada sprovodi politiku diskriminacije prema bilo kojoj etničkoj grupi. Ono što je tačno, jeste da su lokačni zvaničnici jugoslovenske pokrajine Kosovo zatvorili nekoliko stotina albanskih nacionalista za izražavanje nenasilnih mišljnja nakon što su nemiri pogodili pokrajinu 1981. Te mere, delom uvedene da bi se sprečilo ponavljanje nemira kao 1981. jesu kršenje ljudskih prava”, napisano je u odgovoru, ali je odbačena argumentacija da je “nekoliko stotina Albanaca ubijeno u nemirima”. Taj broj je “preteran i tendenciozan i činjenično netačan”, odgovorio je Stejt department, navodeći da prema “nezvaničnim izvorima”, stradalo “manje od 20 ljudi u nemirima”. Odbačena je i tvrdnja da su hapšenja sprovedena od strane savezne vlade, nego da je njihova većina uhapšena od strtane loklanih kosovskih zvaničnika, koji su “većinom Albanci”.

Odbačeni su i navodi o sprečavanju Albanaca u ostvarivanju ekonomskih prva, uz navode da Kosovo nije najsiromašnija pokrajina zbog odustva pomoći pokrajini, jer Kosovo dobija oko 60 odsto sredstava iz Fonda za razvoj nerazvijenih područja, što je u 1987. iznosilo skoro milijardu dolara. Odbačene su i tvrdnje koje se pozivaju na izveštaje Amnesti Internešenela o mučenjima i ubijanjima Albanaca u egzilu od strane jugoslovenske tajne policije. Pregledanjem svih izveštaja AI od 1975. pronađena su samo dva navoda o tome, kaže se u izveštaju Stejt Departmenta.

Zaključeno je da bi takva rezolucija “ozbiljno narušila naše prijateljske odnose s Jugoslavijom” i da bi Jugoslavija oštro reagovala na “neozbiljno i neuravnoteženo sagledavanje situaciije na Kosovu” kao i “da ne bi bilo adekvatno da američka vlada zauzima stranu u etničkim sukobima, dok ne uzme u razmatranje ljudska prava svih Jugoslovena”.

“Mi smo zabrinuti zbog uticaja rastućih etničkih sukoba u Jugoslaviji na dugoročne i dobro definisane američke bezbednosne interese u regionu. Sjedinjene Države su se neprestano zalagale za očuvanje nezavisnosti, jedinstva i teritorijalnog integriteta zemlje. Informisani posmatrači scene u Jugoslaviji već dugo su prepoznali da etnički nemiri u multietničkoj zemlji predstavljaju najveću pretnju stabilitetu zemlje. Prema sudu Stejt departmenta, usvajanje ove jednostrane rezolucije može samo da uveća tu opasnost”, navedeno je u mišljenju Stejt departmenta.

Diogardi nije ovo zaboravio Stejt departmentu. Od tada ga je u više navrata ponovo uzimao kao metu napada. Osvrćući se na ovo vreme, u svom govoru na kongresnom saslušanju o budućnosti Kosova 2003. Diogardi je okrivio Stejt department zbog stalne politike da “održava Jugoslaviju u jednoj ili u drugoj formi” i svoje stavove široko zasnovao na antijugoslovenstvu i antislovenstvu. Za ilustraciju politike Stejt departmenta, on je naveo pismo koje je upućeno senatoru Dante Fascelu protiv usvajanja predložene rezolucije o Jugoslaviji. Saslušanje je ipak održano u oktobru 1987. kada su mnogo bili obavešteni o “očajnim uslovima albanskog naroda u Jugoslaviji”. Ako čuvajući neki deo Jugoslavije zajedno nije dovoljno loše gledajući sve ono što smo gledali od srpskih i drugih slovenskih lidera poslednjih trideset godina, čini se da je Stejt department sklon da sledi gledišta “stare Evrope” koji žele da sačuvaju neke krnje slovenske režime, ponovo na račun albanskog naroda. Naše diplomate u Stejt departmentu, posebno, čine se, slušaju naše sumnjive prijatelje u Francuskoj, Rusiji Srbiji i Grčkoj i čini se da podržavaju inkarnaciju Jugoslavije zvanu Srbija i Crna Gora”, rekao je Diogardi. Posebno je čudno što se čini da postoji nada da će Albanci s Kosova da se saglase da budu njen deo i zapitao se “zašto bilo ko misli da će kosovski Albanci koji su bili generacijam pod nasiljem Srba i Crnogoraca, budu voljni da budu ponovo deo Srbije kada čak i njihovi slovenski zemljaci žele da ih napuste?

Diogardi je ovo ocenio kao demonstraciju “projugoslovenske pozicije Stejt departmenta i antialbanske politike”. Kada je u julu 1987. Slobodan Milošević izabran za predsednika CK Srbije, Diogardi ga je nazvao “ordinarnim nacionalistom” koji za razliku od njegovog prethodnika, predsednika Tita (?!), otvoreno izazivajući albanski narod u Jugoslaviji, pozivajući na njegovo potiskivanje i potpunu kontrolu kao “neprijatelja naroda”. “On je takođe pokušao da svoje ciljeve promoviše i u Vašingtonu, uz podršku svojih bivših kolega bivšeg državnog sekretara Henrija Kisindžera, bivšeg ambasadora u Beogradu Larija Iglbergera, savetnika za nacionalnu bezbednost Brenta Skoukrofta i bivšeg ambasadora u Beogradu Džona Skenlona. Uz njih, angažovao je notornog srpskog nacionalistu, kongresmenku Helen Delić Bentli, podržanu od grčkog lobija, uključujući senatora Pola Sarbanesa i kongresmena Džima Mudija koji otvoreno radi i podržava Srbe u Kongresu”, ocenio je Diogardi.

Opisujući kasnije, u svom nastupu u Kongresu 21 maja 2003. na saslušanju povodom budućnosti Kosova, profile onih protiv kojih se bori, a koji imaju uporište u Stejt departmentu, Diogardi je ponovio svoje optužbe i dodao da je “Stejt department spreman da bude zaveden od takvih brutalnih srpskih diktatora kao što su Ranković i Milošević i sada, Vojislavom Koštunicom i Nebojšom Čovićem.” Oni ih naziva majstorima prevare koji su kao i njihovi prethodnici “koristili kontrolisanu štampu pedeset godina u svoju korist da bi ponovo opisali istoriju i imidž albanskog naroda”, a za druge su novi “majstori prevare” koji su koristila novčanu nadoknadu za zapadne diplomate kao što su Henri Kisindžer i Lorens Iglberger, koji su radili s njim kao bankari, bili u upravnim odborima kompanija u državnoj svojini kao plaćeni spoljni direktori i dobijali ogromne zarade i ostali neotkriveni kao što smo nedavno videli u slučaju Henrija Kisindžera koji je napustio mesto predsednika nacionalne komisije za terorizam kada je uvideo da mora da objavi svoje finasije, koji bi kao što mnogi veruju, bacio svetlo na mnogo konflikta interesa u prošlosti uključujući vladine ugovore potpisane od njegovih patrona.

Lorens Iglberger, bivši američki ambasador u Beogradu i Kisindžerov partner, igrao je glavnu ulogu u Global Motorsu, kompaniji koja je tada prozvodila automobile “Jugo”, bio je u najmanje jednom upravnom odboru zajedno s Miloševićem i postao je državni sekretar 1992. posle ravnodušnog odbijanja pitanja senatora Džesija Helmsa o svojim poslovima u prošlosti sa Jugoslavijom i Slobodanom Miloševićem. Nije čudo da je postojao srpski trend u politici našeg Stejt departmenta početkom 1990. kada je državni sekretar Bejker objavio da mi moramo da očuvamo Jugoslaviju po svaku cenu i da mi nemamo “našeg psa u toj borbi”, dajući tako zeleno svetlo Miloševiću da nastavi svoje ratove i brutalnu okupaciju Kosova. Srpski tragovi pokazali su se ponovo kada je Ričard Holbruk ponovo učvrstio Slobodana Miloševića 1995. ne dozvoljavajući albanskim liderima da dobiju mesto za stolom na Dejtonskim pregovorima, čak iako Albanci predstavljaju treću etničku grupu po veličini na Balkanu, posle Srba i Hrvata i dajući Miloševiću novo zeleno svetlo da nastavi svoje brutalnosti. Konačnu uvredu napravio je specijalni izaslanik za Balkan, ambasador Rober Gelbard, koji je namerno nazvao albansku građansku armiju, poznatu kao Kosovska oslobodilačka armija, “terorističkom grupom” koja je tada pokušavala da zaštiti svoje porodice od ubilačkih srpskih paravojnih formacija od kojih su mnogi bili kriminalci pušteni iz zatvora i obučeni u unformu za tu priliku.

To je dalo Miloševiću upravo ono što mu je trebalo da bi umarširao u Drenicu i na početku 1998. i likvidirao mnogo nedužnih ljudi, žena i dece kao teroriste ili zbog “skrivanja i podrške teroriste”. Ova kratka istorije pokazuje rasističku mržnju Slovena prema Albancima s Kosova i neverovatno loše procene našeg Stejt departmenta u korist Srba sve dok ne postane skoro sasvim kasno, kako bilo ko može da očekuje da će albanski narod s Kosova, koji ima dva miliona ljudi od kojih su 95 odsto Albanci, bilo kada da ima posla sa Srbijom sve dok to ne bude saradnja nezavisnih država koje rade zajedno za obostranu korist koja vodi u evropske integracije”, rekao je Diogardi.

Sutra: Sučeljavanje Adem Demaći - Draža Mihailović