SAD i kosovsko pitanje (3): Sučeljavanje Adem Demaći - Draža Mihailović

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Tomas Lantoš (1928 – 2008) bio je uticajni demokratski kongresmen od 1981 – 2008, a jedno vreme i predsednik Spoljnopolitičkog komiteta predstavničkog doma. Rođen je u Mađarskoj, gde je kao Jevrejin poslat u logor nakon nemačke okupacije Mađarske 1944. Pridružio se mreži Raula Valenberga koja je spasavala Jevreje od nemačke likvidacije. Lantoš je bio česti sponzor predloga kongresnih rezolucija o Kosovu i položaju kosovskih Albanaca.

Lantoš je o sebi govorio da on “nije samo prijatelj Albanaca, već čovek koji poštuje dostignuća albanskog naroda”. “Albanci su u svakom društvu najvredniji radnici, skromni i najvećim duhom za opšte dobro koju bilo ko može da nađe. Vi ste ogromna dobit za Sjedinjene Države, jedna od najvećih civilizacija u Evropi i ono što se ste sposobni da učinite biće poštovano i vrednovano širom sveta. Albanska borba je do široke borbe za ljudska prava u celom svetu. U celom svetu su samo zbog religije, nacije, jezika i politike, ljudima nisu date poštene šanse, nije im data podrška da koriste talente kojim ih je Bog obdario. Oni su zaostali ne zato što su inferiorni, lenji ili nekompetentni, nego zato što im nisu date jednake šanse da uspeju. Ja i moja kćerka Ketrin Svit, pomoći ćemo Albancima svuda gde žive na Balkanu da prevaziđu njihove istorijske nedostatke da bi uspeli, napredovali i živeli u poštovanju. Vaše pitanje je pravedno i zajednica za ljudska prava treba da odgovori na vaš zahtev”, rekao je Lantoš.

Diogardi je učinio značajne napore da dokaže da su Albanci antifašisti i borci protiv holokausta, a Srbi nacisti, saradnici i direktni izvršioci genocida. On je 1990. posetio Albaniju sa senatorom Tomom Lantošom kome je Ramiz Alija tada dao dokumente iz nacionalnog arhiva u kojem su bili dokazi, da su Albanci spasili 2000 Jevreja tokom kratkog perioda kada su Nemci zauzeli Albaniju posle kapitulacije Italije 1943 – 1944. Diogardi je na drugoj strani jevrejsku zajednicu snabdeo tekstom Vase Čubrilovića, koga je nazivao “ultranacionalističkim srpskim akademikom i političkim liderom čija je zla filozofija i učenje stvorilo satanske Aleksandra Rankovića i Slobodana Miloševića“ i koji je svoj pisani plan predstavio u Beogradu za sve Albance. Zatim je citirao stranu 7 koja govori o modelima preseljenja, kako bi pokazao gde su „Milošević i njegovi komunistički sunarodnici našli divljačke ideje da etnički očiste Jugoslaviju i stvore Veliku Srbiju“. Za Diogardija bilo je „teško da veruje da je taj plan preživeo u pisanoj formi sve do danas. „Mi smo ga preveli sa originalnog ćiriličnog pisma i široko distribuirali, posebno liderima jevrejske zajednice koji su neizrecivo trpeli od ruke drugog diktatora“, zatim pokušali da „ubedimo SAD i NATO da shvate da je Miloševićeva ideja da primeni plan svog mentora“, saopštio je Diogardi. On je rekao da su Srbi takav plan smisli čak i pre samog Hitlera, a da je opstao duže!

„Neverovatno da je plan pisan dve godine pre Hitlerovog „konačnog rešenja“, a da je „preživeo još 50 godina, da bi Milošević odmah po dolasku na vlast počeo da ga primenjuje na Kosovu“, stvarajući „drugi Varšavski geto u centru Evrope“, etničko čišćenje i genocid, naglašavao je Diogardi. „Usled teškog i efikasnog rada našeg plodonosnog lobija i uz pomoć jevrejske zajednice u SAD, naš Stejt department konačno je uspeo da natera NATO da učini pravu stvar posle deset godina prihvatanja Miloševića, a to je bilo da bombardujemo Srbiju na isti način kao što smo to učinili sa Sadamom Huseinom i Adolfom Hilterom“, uzvikivao je Diogardi u američkom Kongresu.

Podkomitet za ljudska prva i međunarodne organizacije, međutim, jednoglasno je prihvatio raspravu o predloženoj rezoluciji, a Diogardi je pohvaljen zbog svog snažnog zalaganja za ljudska prava i posebno za ponudu takve inicijative. To su pismom potvrdili predsednik podkomiteta Gas Jetron i senator Džerald Solomon.

Republikanski senator Džerald Solomon, međutim, za svega nekoliko dana, pojavio se kao predlagač svoje rezolucije broj 221 povodom stanja ljudskih prava u Jugoslaviji. Diogardi je prvo 29. oktobra 1987. podržan još od 17 drugih kongresmena, preložio rezoluciju o oduzimanju statusa “najprivilegovanije nacije u trgovini sa SAD”, potom predložio rezoluciju 441 o Ademu Demaćiju. Te godine, počela je prava albanska bitka za Kongres. Robert Dol je predložio rezoluciju 65 o položaju Albanaca u Jugoslaviji. S druge strane republikanac Filip Krejn je odgovorio predlogom rezolucije 443 da se podigne spomenik Draži Mihailoviću u distriktu Kolumbija za ulogu koju je imao spašavanju preko hiljadu američkih pilota u drugom svetskom ratu. Republikac Den Barton je 4. februara 1988. predložio rezoluciju 961 o zabrani uvoza automobila iz Jugoslavije zbog „kršenja međunarodno priznanih prava radnika“. Filip Krejn je bio još radikalniji – on je u predlogu svoje rezolucije 5537 od 19. oktobra 1988. zatražio zabranu kako uvoza iz Jugoslavije, tako i izvoza u Jugoslaviju .U proleće 1988. 23. marta, Diogardi je uputio rezoluciju H RES 411 povodom Adema Demaćija koja je prosleđene Komitetu za spoljnu politiku, potkomitetu za Evropu i Bliski istok kao i Podkomitetu za ljudska prava i međunarodne organizacije.

JNA osamdesetih – pripreme za raspad zemlje

Imajući u vidu mesto i ulogu JNA u unutrašnjem političkom životu Jugoslavije kao i njenu važnost koju su SAD uvek uzimale u obzir u evropskoj ravnoteži snaga i odlučujući uticaj tokom pedesetih godina na njeno strateško pozicioniranje u Evropi, formalno „neutralne“ i „nesvrstane“ zemlje, ali unutar strategije NATO-a, događaji koji su se ticali Armije, uvek su bili centralno pitanje za ocenu budućeg razvoja Jugoslavije. Američka armija kao i CIA razrađivale su scenarije u kojima bi se Armija, manje ili više, mogla pojaviti kao arbitar političkih procesa u Jugoslaviji ili čak kao samostalni subjekat koji će dalje određivati pravac razvoja zemlje. Podsetimo se da su analitičari RAND korporacije još 1972. razvili 12 alternativnih scenarija za budućnost Jugoslavije. Oni su uključivali sledeće opcije: 1. Ujedinjena, komunistička, uravnotežena Jugoslavija, 2. Ujedinjena, komunistička, prozapadna Jugoslavija, 3. Ujedinjena, postkomunistička, uravnotežena Jugoslavija, 4. Ujedinjena, postkomunistička, prozapadna Jugoslavija, 5. Ujedinjena, postkomunistička, prozapadna i u vanrednom stanju, 6. Razjedinjena, komunistička, uravnotežena Jugoslavija, 7. Razjedinjena, komunistička, prozapadna Jugoslavija, 8. Razjedinjena, postkomunistička, uravnotežena Jugoslavija, 9. Razjedinjena, postkomunistička, prozapadna Jugoslavija, 10. Konfederalna Jugoslavija, 11. Jugoslavija u raspadanju: lokalizovani sukob i 12. Jugoslavija u raspadanju: široki sukob. Svi ovi scenariji podrazumevali su određenu ulogu armije i razrađivali ponašanje SAD i NATO u slučaju ruskog odgovora i protivpoteza. Zato je bilo sasvim jasno da sudbina jugoslovenske armije ima dalekosežne posledica po sudbinu zemlje. Armijski vrh je posle Titove smrti i pobune na Kosovu shvatio da mora da razmišlja o upotrebi snaga u slučaju „izvanrednih prilika u zemlji podudarno s vojnom intevencijom izvana“.

Budući da je realnost dve decenije posle studije RAND-a krenula po najgorem predviđenom scenariju, ponovićemo njegove najvažnije delove kako bismo što jasnije sagledali akcije najvažnijih aktera. RAND je predvideo u svom 12. scenariju: „Nacionalistički nemiri se šire, ali su republičke vlasti neposobne da ih suzbiju ili to ne žele. Bojeći se da će savezne vlasti da intervenišu i da deluju u republikama, preventivni secesionistički pokušaji su učinjeni – na primer u Hrvatskoj i na Kosovu. Jedinice JNA u pogođenim vojnim oblastima preduzimaju akcije ili pod komandom „krnjeg Predsedništva“ ili po naređenju Generalštaba koji sebe predstavlja, u ime SKJ, institucijom oočuvanja države. Jugoslovenska narodna armija brzo zavodi red uz ograničene žrtve, a Predsedništvo ili Armija instaliraju nove vođe u otpadničkim republikama i pokušavaju da obnove Jugoslaviju na centralizovanijoj osnovi. Alternativno, savezna intervencija dovodi do nereda i produženog građanskog rata. Snage teritorijalne odbrane republika bore sa jedinicama JNA koje se suočavaju sa širokim dezerterstvom. Pojavljuju se zločini. Otpadničke republike se spremaju da se odcepe od Jugoslavije. Druge republike se spremaju da se odvoje od raspadajuće jugoslovenske federacije. Secesionistički regioni pozivaju na garancije bezbednosti, možda prvo na Zapadu, a onda i od Istoka. Penzionisani viši oficiri JNA i rukovodioci bezbednosti pozivaju SSSR da okonča krvorpoliće. Alternativno, ukoliko građanski rat potraje, „krnje Predsedništvo“ ili sama JNA može da potraži pomoć od Moskve.

Sutra: Žučna rasprava ambasadora Kovačevića i albanskog lobija