SAD i kosovsko pitanje (6): „Druga kosovska bitka“ u američkom Kongresu

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

U oktobru 1988. Diogardi, Dol, Lantoš, Alfonso D’Amato, senator Pol Sajmon, senator Lari Presler i drugi uputili su pismo državnom sekretaru Džordžu Šulcu u kojem skreću pažnju da su „Jugoslavija i Savez komunista Jugoslavije suočeni sa ozbiljnim političkim i ekonomskim problemima poslednnjih nedelja“ ukazujući da će „bitne odluke biti usvojene narednih dana koje će imati veliki značaj na jugoslovenski politički sistem“.

“Mi vam pišemo da izrazimo ozbiljnu zabrinutost zbog pogoršane situacije u Republici Srbiji. Kao što znate, tamo je u toku pokušaj srpskog rukovodstva da eliminiše autonomiju Autonomne pokrajine Kosovo kao što se to već dogodilo u Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Taj process stvara krizu ogromnih dimenzija u Jugoslaviji, ne samo kod etničkih Albanaca, koji čine više od 80 odsto stanovništva Kosova, nego i među stanovnicima Vojvodine, druge nacionalno mešovite sredine.

Oni traže da SAD saopšte zvaničnicima Jugoslavije na svim nivoima krajnju ozbiljnost tih akcija i da će takve akcije imati negativne posledice po Jugoslaviju i odnose SAD – Jugoslavija. Dalje se navodi da su u nekoliko prilika članovi Kongresa sreli jugoslovenskog ambasadora Živorada Kovačevića da bi “izrazili svoje nezadovoljstvo razvojem koje pogađa albansko stanovništvo na Kosovu.”

Slušajući optužbe na svoj račun koje je slušao od strane proalbanskih kongresmena, Iglberger je znao da u Skoukroftovom prisustvu opsuje po nekoliko sočnih psovki. To je bio način na koji je on još od Kisindžerovih vremena zaprepašćivao svoje kolege u Stejt departmentu. Raniji dopisnik Tajma iz Beograda, a potom pomoćnik Madlen Olbrajt u vreme bombardovanja Srbije 1999. Strob Talbot, opisivao je u svojoj knjizi „Na najvišem nivou“ kako su se njih dvojica rado poigravali svojim znanjem srpskog.

U junu 1989. održan je albanski miting u Vašingtonu za „oslobađanje Kosova od srpske okupacije“ i za oslobađanje Demačija iz zatvora. Američki Kongres usvojio prvu rezoluciju o pravima Albanaca. Usvajene su rezolucija Predstavničkog doma (H.Con.Res. 314) i Senata (S.Con.Res 124) koje osuđuju Srbiju za kršenje ljudskih prava na Kosovu.

​Džozef Diogardi je u novembru 1989. došao u Beograd i doneo sa sobom pismo sentora Dola i još 12 drugih senatora, koji traže momentalno „oslobađanje Kosova“.

Sledeće godine, 1990. kada je već 1989. izmenjen Ustav Srbije i kada je došlo do nasilnih demonstracija na Kosovu kao i štrajka rudara Trepče, održano je nekoliko važnih skupova u američkom Kongresu. Jedan od najvažnijih, bilo je zasedanje Helsonške komisije u aprilu 1990. Sa tog skupa, ostao je izveštaj za koji ne možemo da utvrdimo ko mu je autor, ali u svakom slučaju, neko od učesnika saslušanja. U navođenju ovog izveštaja zadržan je originalni stil dokumenta.

Helsinška delegacija Američkog Kongresa boravila je na Kosovu 10. aprila 1990. i razgovarala i sa Srbima o njihovim stradanjima. Tom prilikom je član ove Delegacije, kongresmena g-đa Jelena Delić-Bentli pozvala nas da dođemo pred Američki Kongres i tamo na licu mesta svedočimo o našoj srpskoj stvari na Kosovu i Metohiji Ona je svoj poziv i ponovila telefonom Sv. Sinodu, o čemu je bilo reči na zajedničkoj sednici sa Sv. Sinodom 19. aprila 1990, te smo u subotu 21. aprila 1990. odleteli avionom za Vašington nas trojica, gde smo i stigli isto veče i bili dočekani i smešteni od našeg sveštenika u Vašingtonu o Miroslava (Zakazani od g-đe Bentli hotel nismo prihvatili da bismo njoj smanjili troškove). U stanu sveštenika Lazarevića ostali smo sve do srede, a u nedelju Tominu služili u njegovoj crkvi i bili sa Srbima vernicima na zajedničkom ručku u crkvenoj sali, gde su nam oni govorili o stanju naše srpske stvari u Američkom Kongresu i o tome šta treba tamo da govorimo. Otac Miroslav i naročito g-đa Kosara Gavrilović, sudski tumač u Vašingtonu, pomogli su nam oko prevoda na engleski naše pisme ne izjave za Kongres, koju nam je zatražila Gđa Bentli da prethodno pripremimo na engleskom, kao i ostali dokazni materijal o progonu Srpskog življa na Kosovu od Šiptara.

U ponedeljak popodne (23. 4. 1990) posetili smo g-đu Delić Bentli u Baltimoru (gde je njeno izborno mesto kao člana Kongresa) i ona nam je objasnila ceo program sutrašnjeg rada tog Kongresnog tela za ljudska prava (tzv Kokas), gde će nastupiti, uz razne kongresmene i nas 6 Srba i 13 Albanaca Naime, isto veče pristigli su iz Beograda, najverovatnije na poziv g-đe Bentli, književnik Dobrica Ćosić, prof Pravnog fakulteta u Beogradu Radoslav Stojanović i advokat Slobodan Vučković, inače delegat u Skupštini Srbije, a nezavisno od sviju nas stiglo je i 13 Šiptara sa Kosova. Isto to veče doznali smo da je gđa Bentli pozvala i našeg Episkopa Istočnoameričkog G. Hristofora i preporučila da dođe što više Srba iz SAD da prisustvuju ovom "saslušanju" i svedočenju, jer će to učiniti i američki Šiptari u velikom broju. Uopšte rekav, do sada je pred Američkim Kongresom zastupana samo Albanska strana, uz prisustvo uvek i velikog broja albanskih slušalaca i mirnih demonstranata, pa je tek ove godine kongresmenka Bentli uspela da ubaci i Srpsku stranu da se i ona čuje pred Kongresom, te je otuda preporučila da dođe i veći broj američkih Srba u naznačenu kongresnu salu, što je zaista i bilo. Došlo je oko 300 Srba iz Vašingtona, Pitsburga i Klivlanda, dok je Šiptara bilo oko 500.

U utorak 24. aprila 1990. godine, od 15 do 20 časova, odigrala se zaista "druga Kosovska bitka u Američkom Kongresu, kako je u jednom momentu primetila kongresmenka Bentli Pošto smo se oko podne okupili i pripremili u kabinetu g-đe Jelene Delić Bentli (u posebnoj zgradi u centru Vašingtona, gde su kabineti svih kongresmena), oko pola tri odveženi samo njenim kolima u "Hart Senat Bilding", gde nas je u auli i hodnicima ispred sale ("Hart Auditorium") dočekalo par stotina Srba i Srpkinja i još više Šiptara, koji su dizali prste u znak "V", dok su im Srpkinje odgovarale dizanjem tri prsta u znak krsta Kako nas je prethodno obavestila kongresmenka Bentli, zakazanu salu već su bili zaposeli Šiptari, pa je na njenu intervenciju sala ispražnjena i onda su postepeno levu polovinu popunjavali Šiptari, a desnu Srbi (inače, ni jedni ni drugi nisu imali da stanu u salu, pa su bili po hodnicima i blago se "prepucavali"), dok smo mi, pozvani svedoci obeju strana, posađeni u prve redove. Uz Episkopa Pavla pušten je u prve redove i Ep. Hristofor i desetak srpskih sveštenika. Pre početka rasprave jerom. Atanasije je otišao s naše strane i pozdravio se sa Albanskim predstavnicima u prvom redu (to su bili nekoliko profesora i književnika iz Prištine), posle čega je i Šiptar Redžep Ćosja prišao i pozdravio se sa Dobricom Ćosićem i još nekim Srbima.

Posle izvesnog zakašnjenja, zasedanje ovog Kongresnog Odbora ("Kokas") za ljudska prava otvorio je predsedavajući Tom Lantoš (mađarski Jevrej, otpočetka naklonjen Albanskoj strani, ali je pri kraju bio mekši prema Srpskoj stvari, jer je čuo njemu nepoznate činjenice sa Srpske strane i jer je, kažu, bio nezadovoljan niskim nivoom izvesnih proalbanskih govornika među kongresmenima). Zatim su govorili razni kongresmeni i senatori, ili su čitana njihova pisma i izjave, svaki sa razne strane iznoseći pitanje ljudskih prava u Istočnoj Evropi, Jugoslaviji i na Kosovu. (To su bili: potpredsednik "Kokasa" Džon Porter, David Asen iz "Amnesti Internešnal", Džordž Zaricki iz "Kuće Slobode" iz Njujorka, i niz drugih, zatim pismena izjava Bob Dola (glavnog inspiratora proalbanske politike američkih kongresmena i same administracije predsednika SAD Džordža Buša, jer je, izgleda, Bob Dol poreklom Albanac iz Južne Italije ili možda čak sa Kosova). Svi ovi spomenuti Amerikanci govorili su izrazito proalbanski, navodeći ponekad i notorne laži, kao napr. da je Albancima na Kosovu "zabranjen jezik, ukinute škole i univerzitet" i sl. Najgore je bilo pismo pomenutog Bob Dola u proalbanskoj i antisrpskoj kampanji, ali je i njega nadmašio u beskrupuloznosti sipanja laži i kleveta bivši kongresmen iz Njujorka Džo Diogvardi, sadašnji predsednik Albanskog lobija, čovek očigledno plaćen od Albanaca da, ne birajući sredstva, propagira "ugroženost Šiptara na Kosovu", koji "doživljavaju pravi aparthejd" na Kosovu i u Srbiji!?! Iako je vreme ovima pojedinačno bilo ograničeno, bar tako su nama rekli, na 10-12 minuta, Diogvardi je govorio 40 minuta, sipajući vatreno svakovrsne laži o "stradanju" Šiptara i "tiraniji" Srba. Istina, svi su se kongresmeni i govornici bili okomili na komunizam u Srbiji, ali su u tome najčešće videli Srbe, pa dakle i Srpski narod! Po završenom govoru Diogvrdija prisutni Šiptari su ga pozdravili burnim pljeskom, a i inače su tokom zasedanja bili mnogo nemirniji od Srba, pa ih je predsedavajući opominjao da "prestanu sa demonstriranjem". Treba priznati da je, ipak, čitava atmosfera u sali bila demokratska i da tokom skoro pet sati zasedanja nije bilo većih nemira, mada je povremeno atmosfera u sali bila vrlo napeta, jer je očigledna bila, i ovde u Vašingtonu, šiptarska agresija i teror nepravde nad istinom. Srpska stvar je izgledala "pokopana" i mnogi od nas, koji smo prvi put na ovakvim skupovima, bili smo skoro utučeni, najblaže rečeno površnošću pristupa većine američkih kongresmena Kosovskoj tragediji našeg naroda, ali i Albanskog, koji je upregnut u ovakva "kola" beskrupulozne propagande laži i javne farse.

Utisak je nešto popravljen Izjavom kongresmena Džima Mudija (iz Milvokija, koji je i nedavno bio u Delegaciji na Kosovu), koji je ukazao na kompleksnost zemlje Jugoslavije, na značaj Kosova za Srpski narod, na srpske nevolje na Kosovu i na noviji pozitivni razvoj događaja na Kosovu.

Deo ovog zasedanja Kongresnog Kokasa za ljudska prava bio je posvećen uopšte ljudskim pravima u Jugoslaviji, pa je govorio kao pozvani svedok narušavanja tih prava mladi Hrvat Paraga (osuđivan u Jugoslaviji) i zatim Dobrica Ćosić, koji se posebno osvrnuo na narušavanje ljudskih prava na Kosovu, pogotovu na štetu nas Srba.

Zatim je predsedavajući dao reč g-đi Bentli da, kao nadležna za svedoke Srpske strane sa Kosova, uvede nas u drugi "panel" (okrugli sto) posvećen pitanju ljudskih prava na Kosovu. Ona je najpre rekla: "Ko bi verovao da će se druga Kosovska bitka odigrati u Američkom Kongresu"! A zatim je dodala: "Ono što je Jerusalim za Jevreje, Vatikan za rimokatolike, Meka za muslimane, Kenterberi za anglikance - to je Kosovo za Srbe". Dalje je nastavila da iznosi Srpski problem na Kosovu i da predočava tu stranu Kosovskog problema. Onda je pozvala nas trojicu da iznesemo svoje svedočenje, tj. da pročitamo našu Izjavu (pismenu, koju prilažemo uz ovaj izveštaj, na srpskom i engleskom jeziku). Na žalost, nama je od predsedavajućeg poručeno da imamo samo "dva minuta vremena", na što je naš prevodilac G-đa Gavrilović reagovala, pa joj je rečeno da ipak bude kraća, te je ona pročitala skraćenu verziju naše Izjave za svega 10 minuta. Osnovno u našoj Izjavi. bilo je: ako Šiptari imaju izvesnih razloga za nezadovoljstvo stanjem na Kosovu i imaju sukobe sa vlastima i milicijom, Srpski narod na Kosovu i Metohiji ima daleko više razloga za nezadovoljstvo, jer su komunističke vlasti tiranisale decenijama Srpski živalj i njegove svetinje, ali Srbi nikada nisu svoje nezadovoljstvo stanjem na Kosovu okretali protiv svojih suseda Albanaca, kao što su to sve do juče činili Albanci u velikoj većini, koji su upravo koristili punu podršku komunističkih vlasti u svojoj agresiji protiv Srba i svetinja SP Crkve, o čemu svedoče mnogobrojna dokumenta (i mi smo Kongresu priložili knjigu Zadužbine Kosova i jedan veći dosije pisanih svedočanstava na srpskom i engleskom o stradanjima Srpskog življa i njegovih svetinja po Kosovu i Metohiji od suseda Šiptara i od vlasti). U našem tekstu pomenut je i napad na Ep. Pavla lično i na srpske monahinje, što je na prisutne ostavilo jak utisak, osim na one kongresmene koji su, u većini, bili već otišli donoseći svoje antisrpske stavove pre no što su i čuli svedočenje Srba.

Sutra: Prva mala pobeda „srpske stvari“ pred Kongresom