Varljivo leto 2023. godine

Ni najveće entuzijaste koje podržavaju Briselski dijalog ne mogu da izvedu alhemijsku formulu kojom bi dokazale njegovu smislenost i rezultate.

S dugo očekivanim završetkom sezone godišnjih odmora, koju je obeležio niz incidenata takozvanog premijera prištinskih institucija Albina Kurtija, o kojima se, čini se, nije ništa čulo na dalekim plažama na kojima su se kupale briselske i vašingtonske birokrate, u regionu se pojavio preplanuo i osvežen Miroslav Lajčak u još jednoj misiji frankenštajnskog oživljavanja odavno mrtvog dijaloga.

Za par dana očekuje nas nova runda briselskih razgovora na visokom nivou. Ali ni najveće entuzijaste koje podržavaju Briselski dijalog ne mogu da izvedu alhemijsku formulu kojom bi dokazale njegovu smislenost i rezultate. Osim ako željeni rezultat i nije onaj zvanično proklamovani, koji uključuje ispunjenje svih klauzula Briselskog sporazuma, a pre svih osnivanje Zajednice srpskih opština, već je cilj konačni egzodus Srba s Kosova i Metohije i stvaranje velike Albanije.

Dok su zapadne birokrate bile zauzete vodenim sportovima na dalekim destinacijama, nestrpljivi Kurti ne samo da je nastavio s represijom nad srpskom populacijom na KiM, fingirajući istovremeno „konstruktivnost u deeskalaciji situacije” na severu pokrajine povlačenjem 25 odsto policajaca iz zgrada opština (?!), već je svoje piromanske ambicije svealbanskog vođe prelio i na Severnu Makedoniju, Crnu Goru i Grčku, direktnom promocijom ideje velike Albanije na skupu u Tetovu sredinom avgusta. Iako je ovaj opasni performans izazvao veliko uznemirenje i dodatno destabilizovao region, ni Brisel ni Vašington se nisu oglasili tim povodom. Pored sezone godišnjih odmora, razlog je verovatno bio i to što je bilo teško u to saopštenje staviti omiljenu rečenicu kojom se obe strane pozivaju na uzdržanost, iako je palikuća i u ovom slučaju, kao i u svim incidentima koji su se desili od njegovog dolaska na vlast, uvek bio samo jedan.

Ovaj period obeležilo je i dodatno zaoštravanje odnosa između Edija Rame i Albina Kurtija, koje je dovelo do direktnog izbegavanja svake situacije u kojoj bi se formalno susreli, bilo bilateralno, bilo na regionalnim skupovima. Iako je netrpeljivost između Rame i Kurtija evidentna, jer obojica pretenduju na poziciju jedinog i neprikosnovenog lidera svih Albanaca, ma gde oni živeli, u osnovi je tu reč o podeli na „dobrog i lošeg policajca”, jer im je krajnji cilj isti: objedinjavanje svih teritorija na kojima žive Albanci. Rama je, kao brižljivo negovani atlantski projekat regionalnog albanskog vođe, u tom smislu uvek bio suptilniji kada su u pitanju i izjave i postupci u vezi s promocijom velikoalbanske ideje u odnosu na Kurtija. Kurti, sa svojim nekontrolisanim radikalizmom, koristi se kao kratkoročni instrument za destabilizaciju i ubrzanje tog procesa, ali to je vrhunac uloge koja će mu biti dozvoljena, pre svega od strane SAD, čiji je Rama neprikosnoveni favorit.

Poslednjih godina bili smo svedoci više incidentnih situacija u odnosima Rame i Kurtija, od Kurtijevog pokušaja da se učešćem na albanskim izborima uspostavi kao politički vođa i Albanaca u Albaniji, preko otvorene kritike Raminog tajnog plana za formiranje ZSO poslatog početkom juna Emanuelu Makronu, Olafu Šolcu i Šarlu Mišelu uz medijsku pompu i bez konsultacija s Prištinom, do Kurtijevog odbijanja da se sastane s albanskim premijerom tokom njegove balkanske turneje početkom jula povodom predsedavanja Berlinskim procesom. Lista razmimoilaženja među njima je dugačka i, između ostalog, uključuje i Kurtijeve kritike upućene Rami zbog podrške Inicijativi „Otvoreni Balkan”. Kako se ova netrpeljivost produbljivala i naizgled počela da ugrožava svealbansku koheziju, morala je u priču da se umeša i mirotvorka Vjosa Osmani, koja je tokom nedavne posete Tirani pokušala da ublaži razloge ovog sukoba i utre put pomirenju.

Leto na Kosovu i Metohiji obeležili su i skandal u vezi s narko-dilerima koji finansiraju Samoopredeljenje i kompromitacija Kurtijeve desne ruke, ministra policije Svečlje. Sprega organizovanog kriminala i albanskih političkih elita nije ništa novo, trgovina narkoticima, oružjem i ljudima već decenijama je najunosnija „privredna grana” i izvor finansiranja albanskih struktura i kada su u pitanju lični i nacionalni projekti, poput projekta velike Albanije, i na Balkanu i šire. Ali ovaj skandal, kojim se direktno pobija Kurtijeva argumentacija kojom pokušava da opravda represiju nad Srbima na severu KiM „kao leglu organizovanog kriminala” i uništava njegov „oreol” navodno poštenog i nekorumpiranog političara, korak je ka konačnom obračunu i rušenju Albina Kurtija. Jer, kad se ima u vidu nesposobnost da se nosi s ekonomskim izazovima, radikalizacija i „poštenje” bili su Kurtijeva jedina dva argumenta u pokušaju da zadrži vlast. Ovim mu je jedan od tih argumenata direktno izbijen iz ruku i nije iznenađenje što se sada okreće ka dodatnoj radikalizaciji kako bi skrenuo pažnju sa ovog skandala.

Dok, s jedne strane, arbitrarnim hapšenjima Srba, njihovim nelegalnim zadržavanjem u pritvoru preko zakonom predviđenog roka, uzurpacijom srpske imovine, zastrašivanjem i represijom uspostavlja aparthejd na ilegalno okupiranoj teritoriji članice UN u srcu Evrope, s druge strane iz zatvora pušta uniformisanog kriminalca Azema Kurtaja, koji je pucao na srpsku decu u blizini Štrpca na Badnji dan ove godine, pa teroristu Alila Demirija, višestrukog ubicu četvorice dečaka i ribara na Smiljkovskom jezeru kod Skoplja 2012. godine, koji je osuđen na doživotnu robiju, zatim Nasera Keljmendija, jednog od najvećih vođa narko-kartela u Evropi. Lista kriminalaca koje je Kurti protivpravno pustio na slobodu tu se ne završava. I tom i takvom Kurtiju, kome Zapad uvodi „sankcije” zbog eskalacije situacije na KiM, omogućava se da dođe na skup u Atini, ili na primer, na Bledski forum, gde mu oduševljeni učesnici sa Zapada aplaudiraju dok on tvrdi da je tzv. Kosovo najdemokratskija „zemlja” u Evropi, u kojoj vladaju pravo i harmonija među etničkim zajednicama?! To govori više od hiljadu reči o iskrenosti namera zapadnih emisara i prirodi njihovih obećanja.

Iako je izostanak reakcije Kvinte na skandal samoproglašenja Kurtija premijerom velike Albanije u Severnoj Makedoniji sredinom avgusta bio očekivan, ono što je simptomatično je da, uporedo s ovim velikoalbanskim pokušajem destabilizacije našeg južnog suseda, i Brisel i Vašington i direktno i indirektno dodatno ugrožavaju regionalni mir i stabilnost, podržavajući jedan drugi, velikobugarski projekat, pritiscima na Skoplje da izmenama Ustava dovede u pitanje sopstveni jezik, naciju, istoriju i identitet.

I pored ubeđivanja od specijalnog američkog izaslanika za Balkan Gabrijela Eskobara da posle ovih ustavnih izmena Bugarska neće imati drugih zahteva prema Severnoj Makedoniji i da će Skoplje konačno i istinski otpočeti pregovore o pristupanju EU, koje je i inače na dugačkom štapu, teško je poverovati u ijedno novo obećanje, u ijednu nanovo datu reč. Jer građani Severne Makedonije prethodnih godina su dali sve, a zauzvrat nisu dobili ništa od onog što im je obećano. Posle pristanka da se promenom imena zemlje 2019. okonča višedecenijski spor s Grčkom, Skoplje se nije ni za milimetar približilo članstvu u EU, ali je zato ekspresno postalo članica NATO-a, zadovoljavajući isključivo interese velikih geopolitičkih igrača, a ne interese svojih građana.

Da li su svesno zatvaranje očiju na velikoalbanski projekat i otvorena podrška velikobugarskom projektu, kojima se dovodi u pitanje teritorijalni integritet više država na zapadnom Balkanu, dok se istovremeno stvara „sanitarni obruč” i preti hapšenjima demokratski izabranim čelnicima Republike Srpske jer dovode u pitanje nelegitimne odluke samozvanog visokog predstavnika kojima se urušava Dejtonski sporazum, a u Crnoj Gori izvrgava ruglu izborna volja građana – i sve to u režiji Kvinte – put ka trajnoj regionalnoj stabilnosti? Teško da bi, i pored svih spinova, odgovor na ovo pitanje mogao da bude potvrdan.

Piše: Nebojša Čović, nekadašnji predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju