Žongliranje prioritetima postignutih sporazuma

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar 

Kosovo je ponovo na vrhu liste dnevnih redova svetskih foruma, od Evropskog parlamenta, Samita Evrropske političke zajednice, Saveta Evrope, jučerašnjeg zasedanja NATO, predstojećeg skupa Berlinske inicijative 16. oktobra u Tirani, pa do skorog zasedanja Saveta bezbednosti UN 23. oktobra.

U tom periodu pojaviće se i predstavnici "petorke" koji će, kako se pretpostavlja, sa sobom doneti paket novih pretnji i podsticaja za nastavak dijaloga, gde bi za Srbiju bilo više pretnji. 

Na sve te skupove ulazi se sa više račličitih koncepata o izlasku iz spirale eskalacije na Kosovu, koja je praktično počela legalizovanjem nelegitimnih izbora za lokalne vlasti na severu Kosova. Odmah posle toga usledila je majska kriza nasilnog upada prištinske policije u zgrade skupština opština i prisilno instaliranje rukovodstava sa potpuno marginalnom biračkom podrškom.

Ni ta kriza nije okončana, već je multiplikovana neuspešnim dijalogom u Briselu 14. septembra, a zatim oštrim optužbama kosovskog premijera protiv evropskih posrednika i samog Đuzepa Borelja.

U centru svega nalazi se odbijanje Prištine da se pridržava redosleda i hronologije postignutih sporazuma i pristupi njihovom ispunjenju. Umesto toga pribegava se konfuziji i "zameni identiteta" prioriteta tako što se kasniji dogovori proglašavaju za prioritetne, a prvobitni svrstavaju u nevažne i sekundarne. 

U takvoj atmosferi, ni deo međunarodne zajednice nije očuvao čvrstinu i jedinsteven pristup, nego je podlegao atmosferi koja za srpsku stranu čini dijalog potpuno neracionalnim i beskorisnim. Srbija, to se sada može sasvim očigledno reći, ne nalazi smisao u ponavljanju istih promašaja ili da podlegne pritiscima da se ide dalje u dijalogu, da se odustane od međunarodnog osporavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova i prizna njegova "de facto" nezavisnost, a da se ne ostvare dogovori o Zajednici srpskih opština.  

Pojavile su se u međuvremenu nešto konkretnije ponude za ulazak zemalja Zapadnog Balkana u Evropsku uniju. Žonglira se, iako neobavezno, sa 2030. godinom, a predsednica EK, Ursula von der Lajen, opširno je u svom izlaganju o stanju EU, govorila o proširenju EU na "30 +" zemalja, iako je ta tema među njenim priorotetima bila tek na trećem mestu. 

Pojavio se francusko – nemački papir koji predviđa da zemlje Zapadnog Balkana budu deo reformisanog pristupanja u EU, tako što će biti uključivane "korak po korak" u strukture EU pre formalnog pridruživanja Uniji. U tim "koracima" nalaze se redovno učešće u radu Evropskog saveta i odabranim sastavima Saveta ministara EU, bliža saradnja sa zemljama kandidatima u ključnim oblastima bezbednosti, energetike i infrastrukture, povećanje pretpristupne (finansijske) pomoći kako bi se značajno podržala nastojanja za članstvo i jačanje uloge proevropskog civilnog društva.

Takođe, navodi se i da države članice EU treba da podrže kandidate, kroz pružanje većine u Savetu ministara za otvaranje formalnih pregovora o članstvu i otvaranje i zatvaranje pojedinačnih pregovaračkih poglavlja.

U svim tim "koracima" jasno je da zemlje Zapadnog Balkana neće imati nikakvo pravo da odlučuju, ali će morati da ispunjavaju sve odluke koje budu usvojile zemlje koje imaju pravo da glasaju. Sve to prilično liči na koncepte poltičke segregacije koji su već viđeni u ranijoj istoriji pa bi države Zapadnog Balkana, uz Ukrajinu i Moldaviju, bile prve učesnice prvog takvog projekta modernog doba za 21. vek.

Takve ideje, zbog toga, nemaju potrebnu ozbiljnost, niti moralnu supstancu, da bi mogle da budu uzete u razmatranje s potrebnom pažnjom i ozbiljnošću. Osim toga, postoje računice, koje su objavljene, da bi uključivanje novih devet država u članstvo EU, koštalo dodatnih 260 milijardi evra. To je suma koja obeshrabruje sadašnje članice EU da krenu hrabrije u proširenje i koje, čini se, nisu spremne da je izdvoje. 

Zbog svega toga, Evropska unija, čini se, u novi krug kosovskog vrtloga ulazi bez jake volje i čvrstih namera.  Da nije tako, teško da bi se u Evropi našli sagovornici, i to u nemačkom Budestagu, gde je, kako su izvestili mediji u regionu, visoki zvaničnik administracije u Prištini saopštio da je sada "politički proces u trećem planu", te da uopšte se ni ne razmišlja o Zajednici srpskih opština. Prema onome što je objavljeno sa tih sastanaka, ne vidi se da je bilo ikakvih reakcija na takve stavove.

Tu poziciju, kao i u nekoliko navrata ranije, donekle je razjasnio nemački ambasador u Prištini koji je precizirao da nastavak dijaloga znači za Kosovo početak primene Zajednice srpskih opština, a za Srbiju "faktičko priznanje u nekoliko koraka". 

Prema interpretaciji izjave nemačkog ambasadora o ulozi Kfora, on reaguje "tek po zahtevu Kosova", što je značajno odstupanje od mandata koji ima na osnovu Rezolucije UN, ali svedoči o nastaloj entropiji pristupa međunarodnih subjekata u odgovoru prema sadašnjem zaoštravanju na Kosovu.

Američki stručnjak Danijel Server ocenio je da, imajući u vidu nedavne izjave portparola EU povodom događaja u Banjskoj 24. septembra, "EU postaje protivnik suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova" i da "želi da ograniči raspoređivanje policije na severu Kosova".

"EU je postala de fakto protivnik suvereniteta i teritorijalnog integriteta Kosova. Ona želi da ograniči raspoređivanje policije kao odgovor na jasnu i prisutnu pretnju, kao i da stvori posebnu upravljačku strukturu za srpsko stanovništvo, barem na severu". SAD, kaže on, podržavaju EU i oba cilja, ali "negirajući da će da dozvole ostvarenje drugog cilja". 

Američki ambasador u Prištini Džefri Hovenijer ponavlja da je stvaranje ZSO "hitan zadatak", a već je ranije najavio da su SAD spremne da pomognu u izradi statuta ZSO na osnovu koga ZSO neće biti "novi nivo vlasti". Istovremeno, Hovenijer smatra da ponašanje Radoičića ne diskvalifikuje celu Srpsku listu. On je podsetio na to da su Radoičiću SAD još pre dve godine uvele sankcije, ali da su SAD nastavile da sarađuju sa Srpskom listom, zaključujući da njegovo ponašanje "ne diskvalifikuje celu političku stranku".  

Prva prilika da se svi ovi pristupi harmonizuju i odbaci suvišna ekstremistička retorika, biće Samit Berlinskog procesa u Tirani. Najavljeno je da će na njemu prisustvovati francuski predsednik Emanuel Makron. To će istovremeno biti prva poseta jednog francuskog predsednika Albaniji. Ovaj samit će, bez sumnje, imati Kosovo i Metohiju kao centralnu temu regionalnih razmatranja. 

Skup se očekuje kao veliko pomirenje albanskog premijera Rame, grčkog premijera Micotakisa i kosovskog premijera Aljbina Kurtija. Rasprava sa grčkim premijerom Micotakisom zbog izbornih rezultata u jednom gradu, dobila je obostrano neprijatne tonove, ali ona nije bila ni približno toliko intenzivna koliko sukob sa Aljbinim Kurtijem.

Albanski premijer Edi Rama, negde tokom leta napravio je oštar zaokret u pravcu politike Evropske unije, kada je napustio inicijativu "Otvoreni Balkan". Posle neprijatnog iskustva sa kosovskim premijerom koji je odbio da ga primi u Prištini, reklo bi se da je Rama pokušavao da se distancira od kosovskog kotla koliko god više može, a da pri tome svoje sagledavanje nacionalnih prioriteta što više poveže s Kosovom. Zbog toga je posle incidenta u Banjskoj zatražio da se hitno raporedi KFOR na severu Kosova, podsećajući na mogućnost da ono postane "KFOR republika", ali i sazivanje međunarodne konferencije o Kosovu, zbog čega je ponovo bio snažno kritikovan od strane zvaničnika i pristalica premijera Kurtija. 

Albanski komentator Hebjon Hasani dao je nedavno veoma kreativnu geopolitičku analizu događaja na Kosovu. On odbija postojanje sličnosti između događaja u Ukrajini i severa Kosova; Ukrajina je američka invazija jer su "došli na vrata Putinove kuće", a uporediva sa Ukrajinom je samo raketna kriza na Kubi, gde je Hruščov "postavio projektile" pred vrata kuće Amerikanaca.

On tvrdi da Srbija "uopšte nije regionalna velesila" i zaključuje da "bilo kakav primer i analogiju sa Ukrajinom mogu da prave samo ljudi koji romantično procenjuju situacije vezane za silu i geopolitiku".

U njegovoj analizi visoke ocene ne daju se ni Rami, a ni Kurtiju. "Sposobnost Rame i Aljbina Kurtija da nametnu svoju politiku i želje u direktnoj je srazmeri i/ili jednaka zbiru njihove vatrene moći, pa je jednaka njihovoj sposobnosti da vojno diktiraju događaje". Ova vojna moć je NULA i za Kurtija i za Edija Ramu, pa je svaka koncentracija debate u ovom segmentu idiotizam. To je isto kao da se o sastancima odbora supermarketa sudi po svađama dva menadžera koji rade za platu na dve različite lokacije supermarketa.

Hasani ukazuje da je Kurti apsolutno zavisan od SAD i u aktivnoj i antagonističkoj ulozi koja mu je dodeljena, "jer da je istinski antagonista, bio bi uklonjen sa vlasti za 24 sata protestima ili državnim udarom unutar svoje stranke od ljudi sa američkim vizama".

Edi Rama zna isto što i Aljbin Kurti - da budućnost pripada integraciji na zajednička tržišta sa Srbijom i Evropom u celini; i kad posle 50 godina ne bude ni Rame, ni Kurtija, ni Vučića, tržište će postojati dok će generacije u Beogradu, Prištini i Tirani gledati ono što se danas dešava kao daleka sećanja.

Dakle, kritičari pružaju kolosalnu pomoć Rami i paradoksalno, dok ga slepo napadaju za Kosovo, jačaju ga u Tirani.
Ta protivurečnost, i razilaženje Rame i Kurtija kod albanskih komentatora predstavlja se kao kombinacija "dobrog" i "lošeg" policajca, koja daje fleksibilnost albanskom faktoru i mogućnost da uvek ima jednu ruku slobodnu, dok druga može da pokazuje odlučnosti i da zbog toga trpi izvesne posledice. Ova "mudra koordinacija" je u "funkciji velike igre" gde svaka strana daje neki rezultat. 

Taj pretpostavljeni rezultat, reklo bi se, svakako podrazumeva maksimalnu dobit za obe strane, evropske integracije za Albaniju i nezavisnost za Kosovo. Ali, uz to trebalo bi da postoji svest i da nisu svi ciljevi podjednako dostižni, a neki nisu uopšte dostižni.