Džozef: Kosovski model moguće rešenje za Donbas

Predavač na Univerzitetu Džons Hopkins u Sjedinjenim Američkim Državama i ekspert za upravljanje konfliktima Edvard Džozef tvrdi da je primena kosovskog modela u Donbasu najrealniji put ka prekidu rata u Ukrajini, jer ga, kako navodi, podržava i ruski predsednik Vladimir Putin.

Džozef je u intervjuu za Radio Slobodna Evropa naveo da bi model funkcionisao u Donbasu jer, kao i na Kosovu 1999, pitanje suvereniteta ne bi bilo trenutno rešavano, već odgođeno za kasniji referendum.

„Putin podržava referendume – organizovao ih je i na Krimu i u delovima Donbasa koje Rusija kontroliše. Dakle, njemu bi bile ponuđene dve stvari koje ne osporava: model Rezolucije 1244 i referendum. Ovim modelom mogao bi "dobiti" još više teritorije, po mom mišljenju čak i više nego što nudi plan Donalda Trampa. Mogao bi dobiti i zapadne delove Donbasa, koji su za Ukrajinu najosetljiviji, jer bi time Rusija imala direktan uticaj na celu zemlju i čak otvorila još jedan pravac prema Kijevu”, istakao je profesor.

Naglašava da bi Putin ipak morao da prihvati i jedan uslov, slično kao što je bilo s Kosovom, a to je da Donbas bude pod upravom treće strane – bilo UN-a, bilo Oebsa.

Prema Džozefu, Ukrajina bi imala koristi od ovakvog pristupa jer ne bi morala da prizna rusku aneksiju Donbasa, dok bi status Krima bio prepušten kasnijim pregovorima.

„Drugi razlog, a on je najvažniji za ukrajinskog predsednika Zelenskog, jesu sigurnosne garancije. Kosovski model bi doneo međunarodnu administraciju od strane UN-a ili Oebsa, što bi odmah zaustavilo rusifikaciju – prisilu na ruske pasoše, vojnu indoktrinaciju dece i prepreke za raseljene koji žele da se vrate u svoje domove. Pod tom administracijom formirale bi se i međunarodne komisije za imovinu. Kao i na Kosovu, u Donbasu bi bile raspoređene mirovne snage, a da bi to bilo prihvatljivije Rusiji, te snage bi mogle doći iz Afrike ili Azije, ne nužno iz Evrope. Dakle, suština svega je da, kada se pitanje suvereniteta privremeno ostavi po strani, svaki drugi element postaje mnogo lakši za pregovaranje”, rekao je profesor Džozef.

Osvrćući se na napore administracije predsednika Trampa, Džozef kaže da je pozitivno to što Vašington daje prioritet miru i uvodi sankcije ruskim energetskim kompanijama, ali upozorava da se pregovori, koji se u potpunosti zasnivaju na prednostima jače strane – Rusije, mogu pretvoriti u „tihu predaju“ Ukrajine.

On kritikuje i odluku da se javno isključi mogućnost isporuke raketa „tomahavk” Ukrajini, čime je, kaže, izgubljena važna poluga pritiska na Moskvu.

Džozef je takođe ocenio da bi potencijalno članstvo Srbije u Natou predstavljalo snažan udarac za Rusiju.

„Zato što je Srbija 'Moskva' Rusije na Balkanu. Srbija je ratni brod preko kojeg Rusija ima svoj uticaj na celi Balkan. Ako taj brod potone, ili ako zaplovi prema vodama Natoa, to bi bio ogroman udarac za Rusiju – pa čak i za Kinu – jer i Rusija i Kina, formalno i metaforički, vide Srbiju kao svog strateškog partnera i glavnu platformu uticaja na Balkanu. Sada dolazi vaše vrlo važno pitanje: zašto bi Srbija to učinila, s obzirom na svu tu naklonost prema Rusiji? Postoji nekoliko razloga – pa čak i jedan razlog koji bi gotovo onemogućio Aleksandru Vučiću da odbije takvu ponudu od Trampa. Prvo, Tramp je izuzetno popularan u Srbiji i vrlo uticajna figura. Za Vučića bi bilo veoma teško da kaže: 'Ne, ne prihvatam'. Osim toga, Tramp je tokom svog prvog mandata pokušao da donese mir između Kosova i Srbije. Dakle, to ne bi bila nova stvar. On poznaje region i često kaže da je zaustavio rat između Srbije i Kosova”, ukazao je Džozef.

On smatra da bi paralelno bio otvoren i put za članstvo Kosova u Natou, uz obavezu kosovskog premijera da potpiše statut Zajednice srpskih opština.

„Vučić traži tu zajednicu godinama i time bi je dobio. Prvo, u ovoj fazi govorimo samo o putu ka članstvu u Natou, tako da nijedna od četiri zemlje-članice koje ne priznaju Kosovo ne mora da menja svoj stav. Španija može nastaviti da ne priznaje Kosovo, nema problema. Sve što se traži jeste da se ne blokira eventualni predloženi pristup. Drugo, Grčka, čim kosovski premijer potpiše statut za Zajednicu srpskih opština, siguran sam da bi priznala Kosovo, bez obzira na to hoće li Srbija to prihvatiti ili ne. Kada Grčka prizna Kosovo, biće lakše Rumuniji, Slovačkoj i Španiji da krenu istim putem. Ali, od njih se ne traži da odmah priznaju Kosovo, već samo da ne ometaju članstvo u Natou”, izjavio je profesor.

Džozef zaključuje da bi za tri godine, primenom ovakvog modela, tenzije mogle biti značajno smanjene, uz više trgovine i snažnije regionalne veze.