Joksimović: Tokom nasilja 2004. zaticali smo jezive scene, učinjeno sve da nam satru tragove postojanja

Novinar Žarko Joksimović, prisećajući se Martovskog pogroma na Kosovu 2004. godine, kaže za Kosovo onlajn da je sa kolegama tokom tri dana obilazio spaljene gradove i crkve, da su prizori koje su zaticali bili jezivi jer se radilo bukvalno sve da se satru tragovi srpskog postojanja. Iznenađujuće je bilo, ističe, da niko nije mogao da naredi prisutnim stranim trupama da se stane na put nasilnicima.

Prve informacije o tome da širom Kosova ima i poginulih, zatekle su ga u Prištini.  

„Negde oko podneva sa kolegom Nenadom Filipovićem zadesili smo se nekim poslom u Prištini, u nekakvom restoranu preko puta sedišta Unmika, gde su se uglavnom Srbi okupljali u vreme pauze za kafu. Ne znajući šta se zbiva oko nas, slušali smo da je u Čaglavici zapravo rat već počeo. Čuli smo sirene hitne pomoći na sve strane kroz grad. Dobio sam poziv od rođaka iz Mitrovice koji mi je javio da tamo već ima mrtvih na srpskoj strani. Malo smo bili smo zatečeni. Takve stvari su se ovde uvek mogle očekivati, ali ne tom žestinom i u tolikom broju“, priča Joksimović, koji je u to vreme bio dopisnik RTS-a. 

Scena koju su kasnije i sami zatekli u Čaglavici bila je, kaže, jeziva. 

„Više desetina hiljada Prištevaca je krenulo na Čaglavicu. Usput smo prolazili prema Kosovu Polju, deo je već goreo. Zapravo u plamenu je bilo sve što je preostalo srpsko, do Doma zdravlja, sve je to gorelo. Usput smo u trgovačkoj zoni sreli dvadesetak američkih 'žaba', kako ih zovu. Bili su tu, ali nisu bili angažovani na sprečavanju tog organizovanog terora sa ciljem da se i poslednji Srbin odavde protera. Čekali su neko svoje vreme, nije mi jasno zašto. Dok je policija proterivala preostale Srbe po Kosovu Polju, oni su mirno sedeli. Kad smo stigli u Čaglavicu, deo je već goreo“, priseća se on.

Švedski bataljon, dodaje, poređao je svoja borbena vozila, a njegovi pripadnici su se na njima izležavali na martovskom suncu, i opet nešto čekali. 

„U međuvremenu su delili marendu pa su još i jeli dok su ljudi ovamo ginuli i dok su kuće gorele. Sve smo to beležili i snimali, pomalo začuđeni, u nadi da je to samo neki eksces. Međutim, širila se vest da je sve to poprimilo ogromne razmere i da gotovo nije bilo grada gde se to nije dešavalo. Iz pravca Lipljana masa ljudi je krenula prema Lapljem Selu. Videli smo masu koja je zaustavljena na sadašnjem kružnom toku prema Marigoni. U Čaglavici su se Čaglavčani sami branili“, navodi Joksimović.

Nije, međutim, dodaje, bilo moguće poslati snimljen materijal u Beograd jer je praksa bila da se kasete šalju do dopisništva u Prokuplju ili Nišu, a link koji je postao u Zvečanu u Televiziji Most je bio pokvaren ili uništen. 

„Tek smo nekoliko dana kasnije, kad smo kao prva ekipa obišli Lipljan, spaljeno Kosovo Polje, spaljenu zgradu 'Ju programa' u Prištini, spaljenu crkvu Svetog Nikole u Prištini, uspeli da prvu kasetu prosledimo kolegama koje su nas čekale s one strane granice i onda je prva slika o ovom delu, južno od Ibra, otišla RTS-u, pa preko RTS -a međunarodnom razmenom u svet“, priča Joksimović. 

Samo nasilje, kaže, nije moglo previše da iznenadi one koji su preživljavali ratne traume i tokom 1999. godine, ali ističe da je tog marta bilo masovnije nego prethodnih godina. 

„Ono što nas je iznenadilo je indolentnost i činjenica da niko iz komande nije mogao da naredi da se konačno stane na put nasilnicima, teroristima. Niko. I to je danima trajalo. Bilo je pojedinačnih slučajeva, i to mimo komande, pa je u jednom selu na severu, zahvaljući jednom francuskom kapetanu, ili je imao drugi čin, odlučeno da se ostane u Gojbulji i spasili su selo. Isto je bilo i u Karićevoj zgradi u Lipljanu, gde su bukvalno palili zgradu u kojoj je bio srpski živalj, i niko nije hteo da pritekne. Samo je jedan finski oficir uleteo svojim vozilom i spašavao otuda pojedine porodice“, navodi naš sagovornik. 

Ni to kako su se stranci ponašali, ipak zaključuje, nije bilo veliko iznenađenje.

„Oni su došli da od ovoga naprave državu. Što je nas manje, to bolje po njih. Manje posla i taj će posao oko stvaranja države da se nastavi bez bilo kakve pobune s naše strane“, kaže Joksimović.

U naredna dva dana, 18. i 19. marta ekipa RTS-a je obišla i snimila spaljeni Prizren, manastir Svetih Arhanđela, Bogorodicu Ljevišku.

„Bukvalno su sve učinili da nam satru tragove postojanja i sve to do dana današnjeg traje. Onda nasiljem, ubistvima, sada nekakvim administrativnim potezima, zakonima i to je nešto čemu odolevamo i trpimo. Nadam se da ćemo odoleti i ovom najnovijem pokušaju proterivanja. 17. mart se godinama nastavlja do današnjeg dana, samo zakonima, suđenjima, bez ikakve osnove. Novinari više vremena provode u sudovima nego bilo gde. Ko god reši da unovči svoju imovinu, završi na sudu. Onda ovaj zakon i ovo što je trenutno aktuelno, šta ima za cilj nego da nastavi ono što je započeto od 17. marta i da okončaju tu priču time što će nam zatvoriti škole i bolnice“, zaključuje Joksimović.