Kreća: Najava tužbe Kosova protiv Srbije za genocid – pravni populizam

Najave predstavnika Kosova o podnošenju tužbe protiv Srbije za genocid i svi navedeni predlozi su pravni populizam u strogom značenju, kaže u intervjuu za Politiku predsednik nacionalnog ogranka Svetskog udruženja za međunarodno pravo (ILA) prof. dr Milenko Kreća. Pojašnjava da ne samo da Kosovo nije država po međunarodnom pravu, niti članica UN, već je u skladu sa rezervom SRJ na član IX Konvencije o genocidu - pre nego što bilo koji spor u kome je SRJ strana može biti podvrgnut jurisdikciji Međunarodnog suda pravde - potreban i izričit pristanak SRJ.

Na pitanje da li je moguće pokretanje postupka protiv Srbije za genocid, budući da, po međunarodnom pravu, podnosilac nije država i nije član UN, Kreća podseća da već izvesno vreme najviši predstavnici Kosova najavljuju podnošenje tužbe protiv Srbije za navodni genocid pred Međunarodnim sudom pravde, o čemu se raspravlja i u inostranim, političkim i medijskim krugovima.

Pojašnjava kakve su proceduralne mogućnosti za pokretanje spora, ako se po strani ostavi činjenična strana tih razmatranja, koja su u očiglednom raskoraku sa pojmom genocida i stvarnim stanjem na Kosovu u vreme oružane pobune.

"Navedeni predlozi su pravni populizam u strogom značenju. Tzv. Kosovo, budući da nije država u smislu međunarodnog prava, te da nije članica UN, ni stranka Statuta Međunarodnog suda pravde, nema ni pravni kapacitet da se pojavi pred Sudom ni kao tužilačka ni kao tužena strana", jasan je prof. dr Kreća, koji je i predsednik Udruženja za međunarodno krivično pravo Srbije.

Spoznaja te činjenice je, kaže, dovela do promene u predlozima za pokretanje postupka protiv Srbije, tako da se spekuliše o mogućnosti da bilo koja stranka Konvencije o genocidu pokrene taj postupak, a neki pominju da bi to mogla učiniti Albanija u ime Kosova.

Dodaje da, u načelu, ovakva mogućnost postoji u svetlosti koncepcije koju je Međunarodni sud pravde razvio u dva najnovija spora o genocidu – Gambija protiv Mjanmara i Južna Afrika protiv Izraela, a po kojoj . svaka ugovornica Konvencije o genocidu, bez obzira na to da li neposredno pogođena navodnim radnjama genocida, može pokrenuti postupak o primeni Konvencije o genocidu pred sudom pod uslovom da postoji jurisdikciona veza između nje i tužene države.

Na putu eventualnog ostvarenja te mogućnosto stoji, međutim, proceduralna prepreka:

"Ona je sadržana u rezervi koju je SRJ formulisala prilikom pristupanja Konvenciji o genocidu 12. marta 2001. godine u svojstvu države sukcesora bivše SFRJ. Rezerva predviđa da se SRJ ne smatra vezanim članom IX Konvencije o genocidu, stoga, pre nego što bilo koji spor u kome je SRJ strana može biti podvrgnut jurisdikciji Međunarodnog suda pravde na osnovu ovog člana zahteva se poseban i izričit pristanak SRJ u svakom slučaju", ističe dr Kreća, uz podsećanj da je identičnu rezervu na član IX Konvencije o genocidu stavila i Crna Gora 23. oktobra 2006, nakon proglašenja nezavisnosti.

Prof. dr Kreća ističe i da slika glasanja u Generalnoj skupštini UN, koja je usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici podrškom 43 odsto zemalja članica, pokazuje diplomatski neuspeh podnosilaca predloga Rezolucije, kao i država njenih sponzora, što je prevashodno posledica široke i argumentovane aktivnosti rukovodstva i diplomatije Srbije.

U proceduralnom smislu, dodaje, prihvatanje Rezolucije odražava prevagu političkog rezonovanja nad pravnim u odlučivanju o načinu glasanja u Generalnoj skupštini.

Dodaje da se u praksi Generalne skupštine UN iznedrilo i donošenje odluka bez formalnog glasanja, konsenzusom, kao izraz opšte svesti o prihvatljivosti sadržaja rezolucije, što je bila na primer, Rezolucija o holokaustu 2007. godine usvojena konsenzusom.

Velika većina rezolucija Generalne skupštine usvaja se bez glasanja, dok se ostale, po pravilu, usvajaju dvotrećinskom ili većom većinom. Donošenje rezolucija prostom većinom je izuzetak, koji, sam po sebi, pravno gledano, objektivno diskvalifikuje važnost pitanja o kome se donosi odluka i umanjuje moralnu i političku snagu tako donetih rezolucija kao jedine snage koju, u odsustvu pravne obaveznosti, rezolucije Generalne skupštine poseduju, podvukao je ugledni profesor međunarodnog prava.

Na pitanje koji su stvarni ciljevi vraćanja na scenu pitanja o događajima u Srebrenici i pritiska na međunarodnu javnost, odgovara da postoje dve grupe ciljeva, a jedan je, kaže, političko-propagandistički: promocija jedne partikularne ideje bošnjačkog dela rukovodstva BiH, pokušaj apsolutizacije jednog viđenja zločina počinjenih u građanskom ratu u BiH.

"U tom smislu, indikativno je da se BiH pridružila Nemačkoj i Ruandi, kao predlagačima Rezolucije, bez odluke nadležnog organa BiH, suprotno odredbama njenog Ustava. Tako je nastavljena praksa započeta odlukama Alije Izetbegovića da naloži pokretanje postupka pred Međunarodnim sudom pravde protiv SRJ, iako na to, po Ustavu BiH, nije bio ovlašćen, jer je odluku u ime BiH, po Ustavu, moglo doneti Predsedništvo kao kolektivni organ", naveo je Kreća.

Donošenje Rezolucije, uveren je, ima i skriveni cilj – neku vrstu političkog anestetika za muslimanski svet, koji je iritiran nespremnošću zapadnog dela sponzora Rezolucije da podrži prijem Palestine u punopravno članstvo UN, kao i njihovim stanovištem u pogledu "ilegalne izraelske akcije u okupiranom istočnom Jerusalimu i ostalom delu okupiranih palestinskih teritorija".

"Drugu grupu čine stvarni razlozi – kako oni koji se tiču BiH tako i oni koji imaju šire značenje. Oni su, po svojim projektovanim posledicama, znatno opasniji", ukazuje dr Kreća.

Ističe da je u osnovi Rezolucije ideja delegitimizacije Republike Srpske, kako je definisana Dejtonskim sporazumom, i čak njeno određenje kao genocidne tvorevine u kontekstu ustavne rekonstrukcije BiH.

"Rezolucija o Srebrenici pozivanjem posebno na presude Haškog tribunala ima i šira, konceptualna značenja koja se tiču zločina genocida. Kako je naglasio profesor na londonskom univerzitetskom koledžu E. Gordi u svom intervju za Bi-Bi-Si, na delu je borba za definiciju genocida, jer je, navodno, definicija genocida data u Konvenciji o genocidu (1948) suviše uska, pa Zapad želi da koristi širu definiciju genocida zbog svojih odnosa sa Rusijom. Oba ova razloga su sa tačke gledišta međunarodnog prava bez osnova, ali ih ne treba potcenjivati imajući u vidu opšti odnos međunarodne politike i međunarodnog prava", kazao je dr Kreća.

Što se prvog razloga tiče, dodaje da je u nadležnosti Haškog tribunala bila individualna krivična odgovornost, kako se ističe i u tekstu Rezolucije, a krivična odgovornost kolektiviteta nešto je sasvim drugo.

"Potonja ne postoji u međunarodnom pravu, budući da pojam krivice za kolektivitete – narod, državu ili sastavne delove države – podrazumeva subjektivni element koji se ne može pripisati apstraktnim bićima. A transfer krivične odgovornosti sa pojedinca na kolektivitet konstrukcija je koja se graniči sa besmislicom", jasan je Kreća.

Napominje i da je revizija pojma genocida utvrđenog Konvencijom o genocidu započeta je, zapravo, u Haškom tribunalu i predstavlja osnov njegove sveukupne prakse.

"Treba istaći da je i Međunarodni sud pravde u sporu između BiH i SRJ, opredelivši se za prosto verifikovanje pravnih nalaza Haškog tribunala, možda i nesvesno podržao elemente revizije pojma genocida. Tako je u svojoj presudi iz 2007. prihvatio pojam uništenja grupe koju je Tribunal dao u slučajevima Krstić i Blagojević, a po kome se uništenje grupe proteže i van fizičkog i biološkog uništenja grupe, kao ključnog elementa zločina genocida. Međutim, u presudi u sporu između Hrvatske i Srbije iz 2015, Sud je, poštujući duh i slovo Konvencije, nakon detaljne analize zaključio da je domašaj genocida ograničen na ’fizičko i biološko uništenje grupe’ i na taj način odstupio od određenja uništenja grupe iz svoje presude od 2007. godine", rekao je prof. Kreća.