Porodice nestalih u Gračanici: Nećemo odustati od potrage za istinom, otvoriti arhive Euleksa i Unmika

U Gračanici je danas obeležen Međunarodni dan nestalih, uz poruku porodica da se ni posle gotovo tri decenije ne zna sudbina njihovih najmilijih, dok odgovornost i dalje izostaje. Predstavnici udruženja porodica istakli su da neće odustati od potrage za istinom, navodeći da rešavanje ovog pitanja zavisi od političke volje i bolje regionalne saradnje.

Predsednik Udruženja porodica kidnapovanih, nestalih i ubijenih sa teritorije opštine Orahovac Negovan Mavrić izjavio je povodom Međunarodnog dana nestalih da se i dalje traga za više od 1.500 ljudi, među kojima su Srbi, Albanci, Romi, Egipćani i pripadnici drugih zajednica, ističući da je rešavanje pitanja nestalih postalo pitanje političke volje.

„Kao što znate, traga se za više od 1.500 ljudi, Srba, Albanaca, Roma, Egipćana i svih ostalih. Taj broj će uvek biti u našim srcima, jer ne delimo ni veru ni naciju, već samo brojku. Cilj nam je upravo da na ovaj Međunarodni dan nestalih pokažemo i dokažemo da tragamo za svim nestalim licima“, rekao je Mavrić.

On je ukazao na probleme sa kojima se suočavaju porodice nestalih i izrazio ogorčenje zbog, kako je naveo, nedovoljnog rada na rešavanju tog pitanja.

„Imali ste priliku da čujete sa čim se porodice nestalih suočavaju, kakve sve probleme imaju, a na tom pitanju se veoma malo radi. Moram da vam kažem da smo, kao članovi porodica, veoma ogorčeni, jer ova situacija više nije humanitarna, već više ide na političku, nego na humanitarnu volju. Mi, kao što vidite, zavisimo od političke volje. Da postoji politička volja, ne bismo danas ovoliko čekali i ova brojka ne bi bila ovolika“, rekao je on.

Mavrić je kazao da se zna približno gde su se dešavali događaji i gde bi mogla da se nalaze tela nestalih, ali da neko te informacije čuva i krije.

„Znamo da je taj krug, gde se sve to dešavalo, da se otprilike zna gde su lokacije i gde se nalaze tela, međutim, to neko čuva i krije“, rekao je Mavrić.

Govoreći o informacijama da se ovih dana otvara jedna grobnica u Kaludri, Mavrić je rekao da to nije nova informacija i da se o toj lokaciji govori još od 2010. godine.

„Čuli smo ovih dana da se jedna grobnica otvara u Kaludri. To nije ništa novo, zna se još odavno i o Kaludri se priča još od 2010. godine“, rekao je on.

Dodao je da je i sam nekoliko puta bio na toj lokaciji, koja je, prema njegovim rečima, već bila proveravana, ali da se nije znalo tačno mesto grobnice. Istakao je da podržava proveru svake lokacije za koju postoji sumnja da se na njoj nalaze posmrtni ostaci nestalih.

„Nisam za to da tu lokaciju proverava samo jedna strana. Zato postoje radne grupe, zato postoji sudska medicina, zato postoji saradnja, da bi na svakoj lokaciji, gde god se kopa, bile dve strane, plus Euleksovo odeljenje koje se bavi traganjem za nestalima“, rekao je Mavrić.

On je naveo da se ne zna ko se nalazi u grobnicama, ali da postoje saznanja o izmeštanju grobnica i prebacivanju tela.

„Nažalost, ne znamo ko se nalazi u tim grobnicama. Znamo dobro da su bile izmeštene grobnice, znamo da su potencijalna mesta iskopana i prebačena tela, niko ne zna gde“, rekao je on.

Mavrić je kao jednu od ključnih poruka naveo potrebu za otvaranjem arhiva u Beogradu, Prištini i Hagu.

„Naša je poruka da se otvore arhivi. Arhive moraju da otvore svi, ne može samo jedna strana. Arhivi postoje, tome smo svi svedoci, i treba da se otvore u Beogradu i u Prištini i u Hagu, pogotovo kada znamo da je Haški tribunal preorao i prekopao ceo prostor KiM“, rekao je Mavrić.

Dodao je da bi trebalo otvoriti i arhive Euleksa i Unmika.

Prema njegovim rečima, Euleks je veliki deo arhiva prebacio u Prištinu.

„Hajmo da sve te arhive otvorimo zajedno i da pronađemo tela naših najmilijih“, poručio je Mavrić.

Koordinatorka Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica u Gračanici Silvana Marinković izjavila je da porodice i dalje žive između nade i neizvesnosti i da neće dozvoliti da njihove žrtve postanu samo statistika.

„Ovo nije samo dan sećanja, ovo je dan odgovornosti, solidarnosti i dan nade. Svaka nestala osoba ima svoje ime, svoju priču i porodicu, porodicu koja je čeka i koja svakog dana živi između nade i neizvesnosti. Za svaku fotografiju koja visi na zidovima naših kuća ili se deli na društvenim mrežama stoji majka koja ne prestaje da veruje, otac koji ne odustaje od potrage. Brat, sestra, deca, supruge, koji i dalje čuvaju uspomene na svoje najmilije“, rekla je Marinković.

Prema njenim rečima, porodice se svake godine okupljaju sa nadom da će njihove poruke uroditi plodom, ali su i dalje na početku.

„Prema zvaničnim podacima Međunarodnog komiteta Crvenog krsta, još uvek se traga za 9.920 lica koja se vode kao nestala u ratovima devedesetih na prostoru bivše Jugoslavije, a 1.620 u vezi sa sukobom na prostoru Kosova. Svesni smo da je rešavanje sudbine nestalih i kidnapovanih složen i dug proces, ali smo takođe uvereni da uz bolju regionalnu saradnju taj proces može da se unapredi. Svesni smo činjenice da smo prepušteni sami sebi, ali to ne znači da ćemo stati. Uvek ćemo da se borimo i da tražimo da saznamo sudbinu naših najmilijih. Taj naš put nije nimalo lak, ali naša želja i istina daju nam snagu da istrajemo na svakom putu“, rekla je Marinković.

Kako je istakla, porodice neće dozvoliti da žrtve postanu samo statistika.

„Svako ima pravo da zna šta se dogodilo njegovim najmilijima. Teška je neizvesnost koja traje 27 godina. Dokle tako? Mnogi naši članovi porodica, nažalost, nisu više među nama, otišli su sa željom da saznaju sudbinu svog sina, oca, brata. Najviše boli tuga za detetom. Jedna majka Dragana Majstorović, čiji je sin nestao sa samo 17 godina, uspela je svoju tugu da stavi na papir i napisala pesme posvećene svim kidnapovanim“, rekla je ona.

Potpredsednik Udruženja porodica kidnapovanih i nestalih lica na Kosovu i Metohiji Saša Perenić kazao je da je 28 godina dugo vremena budući da se ništa novo ne dešava kada je u pitanju problem nestalih.

„U situaciji smo da ništa novo nemamo i da od nikoga ne možemo i da potražimo bilo šta. Jer situacija je takva i sami vidite kako je, šta je. Znači, međunarodna zajednica je kao jedini krivac koji je sve informacije bio pokupio u to vreme kad je trebalo da se radi misu. Sad se oglašava i sa nekim šturim informacijama, govore da rade, ali za porodice nema nikakvih rezultata“, kazao je on. 

Kako je rekao, on je optimista u smislu opstanka srpskog naroda.

„A što se tiče samo situacije, možda se reši kad nas ne bude ovde. Kad sve bude završeno i kad bude sve prihvaćeno da ovde Srbi ne postoje, onda će možda neko da nešto uradi. Ali i tad čisto sumnjam, jer to je jedno vrlo teško pitanje, pogotovo za sve njih, a za nas jedna velika tuga i jedna velika bol. Mnogi roditelji nisu više među nama živi, odneli su želju, kao i moji roditelji. Umrli su u nadi da će nešto saznati do zadnjeg trenutka, ali se ništa novo nije desilo, ništa novo nisu saznali“, kazao je.

Kako je istakao, od nestanka njegovog brata Ranka Perenića prošlo je 28 godina.

„Mojih roditelja nema već deset godina skoro, znači mi smo 28 godina ovde na istom platou, zajedno sa vama bili uvek. Za nas nema novina i tu mogu slobodno da kažem da neće biti još dugo ničeg novog. Znači mi ćemo ovde svi da budemo do poslednjeg trenutka, da se borimo, da tražimo neku istinu, a što se sa njihovih strana tiče to vrlo teško će to i da dođe i da se bilo šta desi“, kazao je on.

Na konstataciju da nema političke volje da se to pitanje reši, Perenić kaže da je to verovatno tako.

„Najnovije je to što su iskopali grobnice u Zubinom Potoku. I Kaludri, znači, oni su sigurni da ima već 23 leša, samo što ne okrivaju i koja je to grupa, ali već kao znaju. Ali sve se to dešava u nekom trenutku kad njima to odgovara. Pre nekoliko dana imali smo isti jedan sastanak tu u opštini, gde su bili njihovi predstavnici iz Komisije za nestala lica, međutim, isto nismo saznali ništa novo. Oni se jedino bore da saznaju sve vezano za njihove žrtve, da otkriju, da pronađu… Znači, evo, 28 godina možemo slobodno da kažemo da ništa novo urađeno nije. A što se tiče slučaja mog brata, od toga nema ništa. Ploča se već deseti put postavlja, I svaki put je oskrnavljena. Ako jedna ploča smeta kao obeležje gde su ljudi nestali, onda nemamo ništa da tražimo što se tiče ni neke istine pravde“, naveo je Perenić.

Na pitanje da li očekuje nešto posle ishoda suđenja u Hagu u septembru za porodice nestalih, Perenić navodi da je to delikatno pitanje.

„U vreme dok je Tači bio predsednik, jer ovo naše pitanje postoji od 1998. godine, odnosno od 2005. godine, bili smo vrlo aktivni i učestvovali smo na svim tih sastancima. To pitanje je već bilo uglavnom u nadležnosti stranaca, tu je bio Euleks. Oni su obradili pitanja, ali nikakve rezultate nismo dobili tako da ni ovo neće promeniti stvar. Ništa novo neće biti, za njih možda da, a za nas porodice jedno te isto. Mi smo u nekom lavirintu gde šta god da se desi pojavi se pitanje nestalih, ali rezultata i odgovara nema. Ja ništa konkretno ne očekujem“, zaključio je on.