Šerif iz Alberte Vladan Stoiljković: Bitka na Košarama je drugi Kosovski boj

Vladan Stoiljković
Izvor: Kosovo Online

Šerif u kanadskom gradu Alberta i nekadašnji pripadnik 63. padobranske brigade VS Vladan Stoiljković koji je u sastavu te jedinice učestvovao u borbama na Košarama od 11. aprila do 3. juna, kaže da je za njega bitka za Košare bila drugi Kosovski boj u kome je grupa golobradih mladića pokazala kako se brani i voli zemlja.

“Za mene je bitka na Košarama definitivno drugi Kosovski boj. Bitka gde smo pokazali, gde je grupa golobradih mladića pokazala, kako se brani i kako se voli zemlje, gde smo pokazali da smo se suprostavili mnogo jačem neprijatelju, brojčano, oružano... Pokazali smo da niko od nas nije hteo da se pomeri ni jedan metar. Zato je to bitka koja definitivno treba da uđe u udžbenike, da se mladim naraštajima pokaže kako se voli i kako se branila zemlja”, kaže Stoiljković.

Kaže da je njegova jedinica, 63. padobranska brigade na Košare stigla 11. aprila.

“Trebalo nam je pet-šest sati da se popnemo jer je put bio težak i zahtevan. Dok smo prilazili videli smo razbacanu opremu, delove koje je vojska ostavljala u prvom naletu jer se napad desio 9. aprila. Po tome smo mogli da zaključimo da nas čeka ozbiljna i teška borba. Na samom vrhu sam, preko Šabani livada, u 5.20 ušao u borbu i bio sam sve do 3. juna kada sam ranjen”, navodi Stoiljković.

Kaže da je za njega najteže bilo između 10. i 11. maja, kada su prostor Košara zasule kasetne bombe.

Te večeri su se, priseća se, pripremali za napad na neprijateljske položaje oko Maja glave zbog čega im je pridodata grupa od 80 do 100 vojnika.

“Dok nam je major davao instrukcije za tu akciju počeo je napad kasetnim bombama. Video sam varnice koje lete na sve strane i zvuk koji je ličio na riku volova. Imao sam osećaj da mi telo lebdi dvadesetak santimenata iznad zemlje i da me te detonacije pomeraju levo-desno”, priča Stoiljković.

Kada je sve utihnulo ugledao je scene ravne onima iz horor filmova.

“Sa leve strane više nije bilo bunkera gde smo boravili. Jedan vojnik je pored bio mrtav. Drugi je ustao i kada sam ga pitao da li je dobro odgovorio mi je: ‘Nemam prst’. Pritrčali smo trećem koji je kašljao i pljuvao krv. Kada smo ga okrenuli videli smo da ga je pogodio geler u obliku zdenka sira. Izgovorio je: ‘Majko moja, ja umre’. I tu je izdahnuo. Od tog mrtvog vojnika sam uzeo šlem jer je moj od detonacija negde odleteo. Probijajući se videli smo desetak mrtvih vojnika i jednog kako sedi. Nije imao noge, a pušku je stavio pod bradu. Mislim da je izgovorio: ‘Kad nemam noge šta će mi život’ i opalio... Celu tu noć smo snosili u podnožje ranjene i mrtve. Oko nas više nije bilo ni drveća, ni lišća, grana... Zemlja je bila toliko rastresita, mekana, kao ona u kojoj se sadi cveće. Kada se razdanilo video sam da je ta staza kojom smo snosili saborce bila skroz krvava. Kao da je neko odvrnuo slavinu i kao da je potok krvi tekao. Bio je sneg, sve se videlo. Moja uniforma je bila toliko natopljena kvrlju da sam sav bio mokar od krvi. Definitivno, za mene je to jedan od, ako ne i najteži događaj”, priča Stoiljković.

Ranjen je desetak dana pred kraj rata, 3. juna 1999.

Objašnjava da je to jutro sa dvojicom saboraca dobio naređenje da izvidi desnu ivicu neke šume na samoj granici sa Albanijom.

“Videli su nas pre nego mi njih. Video sam vojnika kako leži u crnoj uniformi i drugog kako stoji iznad njega. Poslednje čega se sećam je da sam video barutne cevi iz njegove cevi i kako od siline udarca padam i gledam svoje čizme. Dobio sam metak u glavu. Probio je skroz šlem i napravio mi zarez na glavi”, priča.

Kaže da su njegovi saborci u prvom trenutku mislili da poginuo. Tek kada je završen obračun sa neprijateljem došli su po njega i shvatili da je još živ.

“Duboko verujem da mi je taj šlem od vojnika koji je poginuo spasao život. Štit oko šlema je bio mnogo uži, pa mi je šlem bio iznad onog položaja koji je predviđen. To me je spasilo”, pomiriljivo konstatuje Stoiljković.

Nakon rata, nekoliko godina je u Beogradu radio kao komercijalista, a onda se sa suprugom otisnuo u Kanadu. Tamo je, od 2016. godine šerif u Alberti.

“Pripadnik zakona u Kanadi je privilegija i ujedno je jako težak i odgovoran posao. Taj posao ovde nosi veliku odgovornost i opasnost na ulici, ali je malo drugačije nego u Srbiji. Ovde se stvari odvijaju bukvalno kao na filmu. Ima naravno privilegija, posebno status u društvu, u srpskoj zajednici, u crkvi. Meni je mnogo drago da mogu da pomognem našim ljudima koji su ovde”, kaže Stoiljković.

Na pitanje koliko Kanađani uopšte znaju za događaje na Kosovu, a posebno na Košarama objašnjava da uglavnom misle da je Srbija - Sajberija, pa se iznenade kada saznaju da nije.

Dodaje da se ispostavilo da je njegov nadređeni u policiji svojevremeno, 1993. godine bio u snagama Unprofora u Hrvatskoj i da je bio među pripadnicima kanadskog kontigenta koji su sprečili zločin nad Srbima u Medačkom džepu.

“Kada smo se upoznali, rekao mi je nešto što mi danas prija: ‘Srbi su jedini poštovali dat dogovor od sve tri zaraćene strane u Medačkom džepu’. Ali, dosta Kanađana ne zna šta se desilo. Nisu znali čak ni za najveću kanadsku bitku posle Korejskog rata, a to je bila upravo bitka u Medačkom džepu. O tome je napravljen i film ‘Kanadski tajni rat’. Ta jedinica koja je zaustavila Hrvate u ratnim zločinima je dobila orden Ratne časti i Medalju za hrabrost lično od kraljice pre desetak godina”, objašnjava Stoiljković koji je prošle godine odlučio da se porodicom ipak vrati u Srbiju.

“Kanada je dobra zemlja, ali Srbija je definitivno bolja. Vratio sam se u Srbiju iz prostog razloga: zbog žene i deteta. Hoćemo da dete podižemo po srpskim aršinima, da odrasta gde su mu baba i deda, stric i strina..., a mi smo ovde sami. U zadnjih 10-12 godina vidimo progres i napredak u zemlji i hoćemo da podižemo ovu Srbiju. Pre neki dan iz škole me pozvao sin na telefon i rekao:’ Tata, jel smem da delim užinu?’. To je u Kanadi zabranjeno, kao i grlenje, da se ‘baci pet’”, kaže.

Dodaje da su trenutno zaokupljeni onim, običnim, a životnim problemima, međutim, uveren je da će se sve završiti dobro.

“Moja supruga je završila Političke nauke i tu ide malo teško oko tog njenog zaposlenja, aplicirali smo na nekoliko mesta, za sada neuspešno. Ali videćemo, nadamo se da će to sve biti u redu. Srbija je ipak naša zemlja, borio sam se za tu zemlju. Definitivno ne idemo nigde iz Srbije”, zaključuje Stoiljković.