Šunter: Teško je govoriti o trci u naoružanju na Balkanu, sve evropske zemlje jačaju odbrambenu industriju

Stručnjak za bezbednost Danijel Šunter za Kosovo onlajn kaže da je veoma teško govoriti o trci u naoružanju u regionu i da je to jedna zgodna medijska kovanica, jer se ovde ne dešava ništa što se ne događa i u ostatku Evrope, jer svi rade na jačanju svojih odbrambenih industrijskih baza.

„Dakle, svi rade na jačanju svoje odbrambene industrijske baze. To je jedan od uslova koje sada postavljaju ne samo Nato, nego i Evropska unija svojim članicama. Dakle, to važi i za države regiona. One to rade, dobijaju neka finansijska sredstva koja mogu da ulože u taj razvoj i tu imate raznih interesantnih regionalnih primera“, kaže naš sagovornik.

On ističe da su ono što se razlikuje politički sporovi koji postoje na Balkanu.

„Dakle, kod nas, u našem regionu, to je pre svega pitanje statusa Kosova i onda se to prepoznaje kao bezbednosno pitanje. Ali odgovor na pitanje koliko je to bezbednosni rizik zavisi od toga kome to pitanje postavljate. Znači, one zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova to, naravno, gledaju na jedan način, a one koje jesu to gledaju na drugi način. Ali ono što im je zajedničko jeste da svi oni na neki način prepoznaju Zapadni Balkan kao teren gde situacija nije potpuno mirna i projektuju svoju vojnu silu kroz učešće u misijama Natoa i Evropske unije“, rekao je Šunter.

Kada je u pitanju najava izgradnje fabrike municije kod Đakovice, Šunter ističe da se Turska pokazala kao jedan od glavnih partnera i podržavalaca vlasti u Prištini u stvaranju takvih kapaciteta.

„Tako da oni to sada i rade kada je u pitanju ta fabrika. Ta fabrika bi, pre svega, trebalo da proizvodi i streljačku municiju kalibra 5,56 i 7,62 milimetara, a u nekoj perspektivi i dronove“, kazao je Šunter.

Šunter naglašava da je, kada je region u pitanju, najinteresantniji primer Rumunija.

„Rumunija je prisutna na prostoru Zapadnog Balkana, dakle, govorimo o misiji Kfora na Kosovu i misiji Eeufora u Bosni i Hercegovini. Ali grade i svoje kapacitete. Rumunija je za 2026. godinu imala vojni budžet od oko devet do deset milijardi dolara. To su ogromna sredstva. Kupuju se kapitalna oprema, pre svega od Sjedinjenih Američkih Država. Nabavili su sistem „Patriot“, nabavili su „HIMARS“, kupili su više desetina borbenih aviona F-16. Sada su od Amerike naručili i borbene avione F-35 pete generacije. To isto radi i Grčka. Tako da su Rumunija i Grčka, u tom širem regionalnom kontekstu, najveći investitori u izgradnju svojih nacionalnih odbrambenih kapaciteta. Ali to se sve dešava i kroz bilateralne aranžmane sa Sjedinjenim Američkim Državama, ali i kroz tu širu evropsku i Nato komponentu. Recimo, kompanija „Rajnmetal“, veliki nemački koncern, sada podiže svoje fabrike za proizvodnju municije u Rumuniji i Bugarskoj, dok su jednu već napravili u Mađarskoj“, kaže on i nastavlja:

„Mađarska, opet, ima vrlo specifična i zanimljiva iskustva oko izgradnje svoje namenske industrije. Oni tu pre svega imaju strateško partnerstvo sa Nemačkom. Nemci su prodali nove tenkove „Leopard“, napravili su jedan veoma moderan pogon za proizvodnju borbenih vozila pešadije zajedno sa Nemcima, gde prave vozila „Lynx“, veoma moderna vozila. „Rajnmetal“ je tamo otvorio fabriku municije, a Mađari su takođe sa „Erbasom“ otvorili fabriku delova za helikoptere, zato što su svi helikopteri koje koristi mađarska vojska proizvedeni u kompaniji „Erbas“. Tako da tu ima puno interesantnih iskustava“.

Kada je Srbija u pitanju, Šunter objašnjava da bi ona mogla najviše da se uporedi sa Bugarskom.

„Dakle, imamo zemlju koja ima jedno bogato nasleđe iz vremena socijalizma, odnosno namenske industrije, koja je opstala, koja proizvodi municiju i neka borbena vozila, kao što, recimo, radi Srbija. Doduše, kada pogledate šta se nalazi iza tih oklopa, s jedne strane nešto se pravi kod nas, ali se ključne komponente uvoze sa Zapada. Dakle, ako govorimo o našim oklopnim vozilima, njih uglavnom pokreću američki motori i američke transmisije, tako da je to neki model koji ovde funkcioniše. Bugarska, dakle, ima proizvodnju municije i raznih vrsta streljačkog oružja, tako da je to, rekao bih, bogata regionalna slika“, objašnjava naš sagovornik.

O transformaciji KBS u vojsku, koja je u toku i koja bi trebalo da bude završena 2028. godine, naš sagovornik ističe sledeće:

„Stvarate sliku da pravite državu i da izgrađujete državu. Ali, s druge strane, postavlja se pitanje koji su vaši realni kapaciteti koje možete da postignete i šta sa tim kapacitetima možete da radite. Ako vidite ono što su radile vlasti u Prištini proteklih godina, ako govorimo o unutrašnjoj situaciji na Kosovu i projekciji sile na severu, pre svega je upotrebljena Kosovska policija i specijalne jedinice Kosovske policije, a ne Kosovske bezbednosne snage, zato što one to ne bi ni smele da rade. Za bilo kakvu vrstu raspoređivanja Kosovskih bezbednosnih snaga potrebno je odobrenje Kfora. Dakle, toga nije bilo. Tako da su Kosovske bezbednosne snage više stvorene kao neka vrsta strukture. Prvobitna zamisao bila je demilitarizacija nekadašnje OVK, čišćenje od tih starih ratnih struktura i pravljenje male organizacije koja je kompatibilna i koja bi bila pod kontrolom zapadnih institucija i zapadnih partnera“.

On kaže da ipak ostaje ključno pitanje tih kapaciteta i onoga što Priština vidi kao mogućnost da ih koristi u misijama sa partnerima i sa zemljama sa kojima već godinama učestvuje na vežbama.

„E, sad, naravno, onda se postavlja pitanje kako se to čita u okruženju. Normalno, to se najproblematičnije čita u Srbiji, ali ako pogledate širi regionalni kontekst, sve te zemlje projektuju svoje vojno prisustvo upravo na teritoriju Kosova i Bosne, zato što prepoznaju da je to pitanje ostalo nerešeno i one se nalaze tamo. Tako da, naravno, to ostaje otvoreno pitanje. Videćemo, dakle, šta će i do koje mere ta modernizacija doneti Prištini, ali mislim da je teško govoriti o nekom ozbiljnom bezbednosnom narušavanju regiona, zato što tamo Nato ostaje glavni činilac i garant Rezolucije 1244 i Vojno-tehničkog sporazuma. Tako da, dokle god je to tako, dokle god je takva kompozicija međunarodnog prisustva tamo prisutna, teško možemo da govorimo o nekoj nepredvidivoj eskalaciji“, završava Šunter.