Tanasković: Albanci se neće zaustaviti u bezočnom pokušaju revizije istorije

Bivši ambasador Srbije pri Unesku Darko Tanasković izjavio je da borba Srbije za Kosovo, uključujući i zalaganje za zaštitu kulturnog i duhovnog nasleđa, nije i ne sme da bude kampanjska, već trajna aktivnost. Ukazao je da Prištini ne odgovara to što se srpske svetinje nalaze na Uneskovoj listi kulturnih dobara u opasnosti jer ta činjenica vodi do pitanja - od koga su ugrožene, preneo je Sputnjik.

 Iskustvo uči da od kulture nema trajno delotvornije politike, rekao je Tanasković komentarišući za Sputnjik izložbu o srpskim kulturnim dobrima sa Liste svetske baštine u opasnosti, koja je otvorena u sedištu Uneska u Parizu.

Rekao da je samo održavanje ovakve izložbe u sedištu Uneska veliki događaj.

„Iz ličnog iskustva znam koliko je složen poduhvat organizovati takav događaj u palati specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu i poruka ove izložbe, sem svedočenja o ugroženom srpskom kulturnom i duhovnom spomeničkom bogatstvu na Kosovu i Metohiji je i uverljiva potvrda ugleda i pozicije koju Srbija danas ima u Unesku“, dodao je Tanasković, .

Pre samo desetak godina, objašnjava, ovakva izložba bi iz više razloga bila teško zamisliva, ako ne i nemoguća.

Njena poruka je upućena celokupnoj međunarodnoj zajednici i, kako kaže Tanasković, mogla bi se sažeti u rečenici: „Evo, to smo mi!“

„Srbi su odvajkada građani sveta i dali smo mu kulturna dobra univerzalne vrednosti i trajnog zračenja. Sejači tame, laži i nasilja nisu ih uspeli potisnuti iz kulturne memorije čovečanstva i iz života pravoslavnog srpskog naroda, a njihovi predstavnici i pokrovitelji sigurno će posetiti izložbu. Biće im neodoljivo negativno privlačna, a možda i poučna“, rekao je Tanasković.

Samim tim što se izložba odnosi na srpsku kulturnu baštinu na Kosovu, ona neminovno nosi i snažnu političku konotaciju, a Tanasković veruje da je svaki trenutak za postavljanje ovakve izložbe u Unesku pravovremen, te da nema potrebe tražiti nekakav posebno aktuelan povod ili sticaj okolnosti.

„Ovakve izložbe, nažalost, ne stavljaju tačku na bezočnu reviziju istorije i izvrtanje istorijskih činjenica. Bez obzira na ubedljivost argumenata sa kojima se Albanci stalno suočavaju i koji im dokazuju da su njihovi falsifikatorski napori ne samo osuđeni na neuspeh, već i karikaturalno smešni, oni se neće zaustaviti. Reč je o jednoj zatvorenoj i tvrdoglavoj ideološkoj dogmi, kvazinaučnom narativu naciotvornog inženjeringa koji, kao što se zna, inicijalno nisu pokrenuli i usmeravali sami Albanci, već velike sile zainteresovane za etno-konfesionalnu kompoziciju Balkana koja bi odgovarala njihovim interesima i ambicijama“, dodaje Tanasković.

Albanci su, obajašnjava čuveni orijentalista, u ovu „misiju“ koja im je poverena bezrezervno poverovali i prigrlili je, te zbog toga ostaju slepi i za istorijsku i za savremenu realnost.

Kaže da treba imati čvrstu volju, jasan plan, mnogo znanja i inventivnosti kako bi se pronašle i iskoristile sve mogućnosti i svi mahanizmi odbrane srpske kulturne baštine na Kosovu.

„Nužni su, na nivou države, dobra organizacija, nerasipanje napora i nužna sredstva. Značajno je i da se pažnja i briga usmere ka celokupnom našem kulturnom nasleđu na KiM, koje je neslućeno bogato, a ne da se zadovoljimo usredsređivanjem na dobra sa liste Uneska, koja su po prirodi stvari najvidljivija“, objasnio je Tanasković.

Pored izložbe u Parizu, otvorena je i izložba u Kopenhagenu na kojoj je u Kraljevskoj biblioteci predstavaljena digitalna verzija Miroslavljevog jevanđelja i Tanasković kaže da ovakve manifestacije samo dokazuju da Srbija na kulturnom planu i te kako ima šta da pokaže svetu.

„Umnožavanje ovakvih i sličnih kulturnih manifestacija u svetu može izgledati kao „ofanziva“ jedino u poređenju sa njihovom ranijom relativnom osekom, ali svakako raduje i ohrabruje. Iskustvo uči da od kulture nema trajno delotvornije politike. To nije fraza, već overena istina. Uzmite samo primere Kine, Irana, Egipta, ali i mnogih manjih zemalja sa sistematski razvijanom kulturnom politikom, pored ostalog i kao segmentom javne diplomatije, odnosno meke moći. Setimo se, uostalom, i jugoslovenske prakse u ovoj oblasti“, zaključuje Tanasković.