Srpski zet i španski suverenista na zemlji krvi i meda

Poučeni ranjim iskustvom Srbi se ne raduju mnogo što će njihov zet biti američki predstavnik za Balkan, a ministar iz Španije (koja nije priznala Kosovo) novi šef diplomatije EU, odnosno čovek koji bi trebalo da sedi između Vučića i predstavnika Kosova. Poslovično oprezni Albanci pak znaju da je prvopomenuti najpre bio Amerikanac, pa je tek onda oženio Beograđanku i mnogo više zamerki imaju na španskog suverenistu.

Da ne idemo u detalje koja je vest prvo stigla - ona da je Đuzep Borelj bojkotovao sastanak zvaničnika EU i partnera sa Zapadnog Balkana u Helsinkiju jer je pozivnicu dobilo i Kosovo, ili ona da je državni sekretar SAD Majk Pompeo imenovao visokog zvaničnika Stejt departmenta Metjua Palmera za specijalnog predstavnika za Balkan - najvažnije je da će na koncu najverovatnije biti prema onoj Pašićevoj “ne bojte se braćo Srbi, dobro biti neće”.

Za Borela svi osim Srba i Albanaca očekuju da bude Španac kod kuće i Evropljanin na poslu, a za Palmera jedino Ivica Dačić kaže da će morati da se trudi da pokaže da nije pristrasan (zbog tazbine), mada i Dačić zna da je vreme Lazareve ćerke Olivere i Muratovog sina Bajazita odavno prošlo, iako se Kosovo još od onog vakta vodi kao nerešeno.

Vole diplomate i danas brak, da ne kažemo postelju, ali najviše vole interese (izražene u novcu). Sve smo se razumeli.

I tu je opet Dačić, koga mediji iz Afrike i sa Kosova optužuju da je navodno posredno uradio ono što političari sa Kosova stvarno rade decenijama, pa se još i hvale time.

Elem, nije Palmer onu njegovu čuvenu titulu “pomoćnik zamenika” promenio za titulu (visokog) predstavnika zbog Borela za koga Albanci, a možda i Amerikanci, sumnjaju da će i na poslu biti Španac, već zbog toga što se Albancima, a još više Amerikancima žuri. Borelj će, na srpsku žalost, ma koliko sad kao Španac bojkotovao Kosovo, čim uđe u briselske hodnike postati činovnik, a činovnici su tu da slušaju, a ne da misle.

Modifikujući onu Bećkovićevu "ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo? Ako je njihovo, zašto nam ga otimaju? A ako već mogu da ga otmu, zašto se toliko ustručavaju?“ srpski ministar spoljnih poslova Dačić reče da je imenovanje Palmera potvrda da je Amerika promenila stav, ne o nezavisnosti Kosova, nego o tome da to pitanje nije rešeno već da treba da bude rešavano.

Ima istine u tome što kaže Dačić, ma koliko sam sebe ohrabrivao, a s druge strane se vidi da su imenovanjem Palmera ohrabreni i Albanci. Njihov predsednik Tači je pozdravio pojačani uticaj Sjedinjenih Američkih Država na integraciju Kosova i celog regiona u evroatlantske nacije. U (slobodnom) prevodu sa alabanskog, ovo treba čitati kao “sreća, sreća, radost” što se Amerika uključuje u dijalog Srbije i Kosova.

Sad samo valja sačekati koga će poslati oni koje Srbi gledaju kao starijeg brata, a sigurno će nekoga poslati.

U Kini je počelo Svetsko prvenstvo, a završiće se taman na vreme da i oni kažu šta misle o zemlji krvi i meda.