Antonić: Čudi da u Prištini ne postoje glasovi razuma, za ozbiljne naučnike nema spora čije je srednjovekovno nasleđe na Kosovu

U albanskim intelektualnim krugovima u Prištini kao da postoji neka vrsta jednodušnosti u tome da se prisvoji nešto što apsolutno nije njihovo, kaže u intervjuu za Kosovo Onlajn redovni profesor na Katedri za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Slobodan Antonić i dodaje da njega čudi da teorije o tome da je srpsko srednjovekovno nasleđe zapravo albansko, ne nailaze na otpor među ozbiljnim albanskim intelektualcima.

"U osnovi tih teorija stoji ideja da nasleđe pripada državi ili nekome ko se nalazi iza imena države i da onda sve što je na teritoriji države je zapravo kulturno nasleđe tog imena. To bi bilo isto kao kada bi, recimo Turska rekla da svo kulturno nasleđe koje se nalazi njenoj teritoriji, pripada turskoj kulturi ili turskoj civilizaciji. Da je i nasleđe antičke Grčke na obalama Egejskog, odnosno Sredozemnog mora, turska kulturna baština", ocenjuje Antonić.

Kako gledate na činjenicu da su te teze i u Beogradu dobile priliku da budu prezentovane, pa je tako u okviru debate na nedavno održanom festivalu "Miridita – dobar dan" jedan od učesnika ustvrdio da je to pitanje zapravo ispolitizovano u Beogradu?

Dakle, vi u prvom koraku kažete, pa to je političko pitanje šta je čije, to pripada svim građanima teritorije, recimo Kosova, to je nešto što pripada narodu Kosova, pa onda u drugom koraku kažete reč je o kulturnom nasleđu koje je prisvojila imperijalistička srpska politika i u trećem koraku prosto tvrdite da je to albansko kulturno nasleđe.

Oni traže sagovornika u Beogradu, koji bi bio neka vrsta saučesnika u prisvajanju kulturnog nasleđa, koje je očigledno srpsko praslavno kulturno nasleđe. Kažem očigledno zbog toga što mislim da kod ozbiljnih naučnika nema spora oko toga. I ono što je najgore oni su svog sagovornika našli. Dakle, reč je o tome da se u sred Beograda govori o tome da je srpsko kulturno nasleđe na Kosovu zapravo, nekakvo kosovsko kulturno nasleđe, a svima je potpuno jasno da je to samo prvi korak u odvajanju tog kulturnog naleđa od srpske matice i prisvajanju od strane jedne druge etničke grupe.

Šta su glavni argumenti Albanaca kada tvrde da je hrišćansko kulturno nasleđe na Kosovu njihovo nasleđe?

Reč je o tome da su oni u samom početku napravili jedan pogrešan korak, a to je njihova tvrdnja da su oni tu autohtono stanovništvo odvajkada i da su Srbi, odnosno Sloveni, samo doseljeno stanovništvo, koje je eto tu došlo zapravo, na srpskom maču sa Stefanom Nemanjom, koji je osvojio kako oni kažu Kosovo i da eto mi smo bili pa smo prošli, a oni su tu odvajkada. Međutim, problem sa takvom tvrdnjom jeste što oni ne mogu da navedu ni jedan jedini istorijski dokument ili istorijski artefakt, rukotvorinu, koja bi pokazala zapravo to, takozvano albansko autohtono stanovništvo na Kosovu, recimo u srednjem veku. Nema nijedne povelje napisane na albanskom, nema nijedne povelje koja bi makar pominjala neko albansko ime. Svi toponimi u svim poveljama su srpski i ne samo to, nemate nijedan spomenik, nijedno grobno mesto, ništa što bi zapravo govorilo da je tu živelo to takozvano autohtono albansko stanovništvo.

I sad kad vi imate taj problem da do 19. veka nemate nijedan jedini spomenik ili kulturnu činjenicu vezanu za prisustvo Albanaca na Kosovu, šta ćete vi da radite? Kako ćete da opravdate taj svoj stav? Jedini način jeste da ukradete civilizacijsko i kulturno nasleđe od nekog naroda koji je tu zapravo bio. Da prisvojite ono što tu već postoji.

 
Iskreno rečeno, ne znam zašto se to radi. Potpuno je jasno da postoji određena zamena stanovništva i promena u demografskoj strukturi i da se ostalo pri tome, mislim da bi oni imali manji problem sa identitetom. Ali sad kad imate tu jaku tvrdnju da su oni faktički na celom Balkanu autohtono stanovništvo i kad treba da pokažu jedan dokaz toga, onda ne znaju šta da rade. I onda imaju tu potrebu da jednom intelektualnom gimnastikom, koja je vrlo komplikovana, pokažu da su ti manastiri tamo i svi spomenici uključujući i gradove i grobna mesta i sve što tamo postoji, zapravo njihovi, da to nije srpsko, hrišćansko, pravoslavno kulturno nasleđe. Ne znam koga bi oni od ozbiljnih naučnika mogli da ubede u tako šta.

Ono što je meni problem, kada se stavljam u njihovu poziciju, i čemu se čudim, jeste što kao da tamo (u Prištini) ne postoje nekakvi glasovi razuma. Kad je reč o našoj, srpskoj, beogradskoj kulturnoj javnosti, vidim da se čak i kada se javljaju neke teze koje su maksimalističke, uvek nađe neko ko će da kaže, čekajte, nije baš tako ili neko ko se suprostavlja tome. Imate razne struje oko svih pitanja. Da li su se Sloveni doselili na Balkan u 6. i 7. veku ili su tu bile i ranije neke grupe Slovena? Da li su Srbi kao ime jednog naroda, plemena i ranije bili ovde? Tu postoje razne škole mišljenja. Kada je reč o prištinskim intelektualnim krugovima, tamo kao da postoji neka vrsta jednodušnosti u tome da se prisvoji nešto, što apsolutno ne može biti njihovo. I zaista se čudim da to ne nailazi na neki ozbiljniji otpor među albanskim intelektualcima.

Jedno od poglavlja vaše knjige "Demontaža kulture" nosi naslov "Kulturni rat za identitet". Kakav identitet stvaraju Albanci inkorporiranjem srednjovekovnog srpskog hrišćanskog nasleđa i koliku podršku u tim težnjama imaju od takozvanog spoljnog faktora?

Treba imati u vidu da albanski nacionalizam nije tako tesno vezan za islam, kao neki drugi nacionalizmi na bliskom istoku, imajući u vidu da je dosta Albanaca katoličkog ili pravoslavnog verozakona. Oni nemaju problem da prisvoje celokupno pravoslavno hrišćansko nasleđe i kažu to je prosto albansko. Vaše pitanje smera na to da sad moramo imati u vidu i taj spoljni faktor. Znači nismo tu samo mi i Albanci nego i spoljni faktor koji bi na neki način mogao da bude tu i arbitar, presuditelj. Tu je sad odmah problem percepcije Srba i Albanaca od strane tog spoljnog faktora, i treba imati u vidu, kad je reč baš o Srbima i Albancima na Balkanu, da su dugo vremena, pa i danas takođe, Albanci uvek bili na strani određenih imperijalnih ideja, ambicija, snaga, kada govorimo o kontroli Balkana. Oni su vrlo verno služili osmanskoj imperiji. Isto tako su bili u velikoj meri bili saradnici fašističke Italije i nacističke Nemačke. Danas su vrlo lojalni saveznici NATO i Sjedninjenih Američkih Država, pa na neki način i Evropske unije, odnosno Nemačke. To je jedna duga linija savezništva sa svim onim, koji su zapravo bili spremni na to da Albance koriste kao jednu vrstu pešadije za kontrolisanje balkanskih naroda. Pre svega slovenskih, ali i grčkog naroda.

Sa druge strane, Srbi su često, i to je jedan negativni stereotip koji postoji već 200 godina, doživljavani kao neka vrsta predstraže Rusije na Balkanu, kao mali Rusi na Balkanu. To je osnovna ideja, Albanci su naši saveznici, preko njih mi možemo da kontrolišemo oružjem, čizmom, Balkan, a sa druge strane se nalaze Srbi koje treba odbaciti od mora, jer ako Srbija izađe na more, pa to vam je isto kao da su Rusi izašli. Oni su nepouzdani saveznik. Oni su neko ko je mnogo bliži Rusima nego bilo kome od nas. Oni pišu ćirilicom. Jedan britanski autor, koji je početkom 19. veka došao u Srbiju i ušao u crkvu je rekao: pa ovo bogosluženje je na istom jeziku kao u Rusiji, ovo pravoslavlje je zapravo isto kao i u Rusiji.

Kad imate tu vrstu spoljne podele uloga, onda je potuno jasno da je moguće da će u nekom trenutku neko tamo da kaže, pa čekajte zašto mi naše geostrateške i političke saveznike da dovodimo u neku situaciju, ajde neka to srpsko kulturno nasleđe bude albansko. Mi vidimo nažalost kako se i neki drugi nacionalizmi, antisrpski nacionalizmi, poput hrvatskog i dalje podržavaju od strane evropskih struktura. Kako se pišu knige o tome kako NDH nije bila genocidna država, kako tamo nije ni bilo genocida. Uvek ćete naći neki interesnu grupu koja će pogurati to i naći nekog autora među istoričarima ili istoričarima umetnosti, među Nemcima, Englezima, koji će pristati uz ovu albansku tezu. Ali, mislim da među ozbiljnim istoričarima ili istoričarima umetnosti, kulture, nema nikakvog spora šta je čije.

Na pomenutoj debati u okviru festivala „Mirdita – dobar dan“ otvaranje teme srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu povezano je sa političkim krugovima za koje je rečeno da su „naslednici Miloševićevog režima iz devedesetih.
 
Na našim konferencijama u regionu, pogotovu onim koje su finansirane iz stranih fondacija, imamo situaciju određene saglasnosti. Na njih pozivaju učesnike za koje se zna šta će da kažu. A onda imate tu saglasnost. Srpski učesnici ili "srpski", pod znacima navoda, ono što Zoran Ćirjaković lepo naziva "slučajnim Srbima" kažu da je srpski nacionalizam najopasniji na Balkanu, da je to zlo koje je počinilo najveće zločine. Onda to isto kažu i predstavnici Prištine ili Zagreba ili muslimanskog Sarajeva: da da jeste, srpski nacionalizam je najopasniji na Balkanu, on je najveći zločinac, to je jedan monstrum koji nas je sve ove upropastio. Na svim tim konferencijama se postiže saglasnost oko srpskog nacionalizma i ja se zaista pitam kako je moguće da samo za nas u Srbiji i Beogradu važi "počistimo prvo sopstveno dvorište", zašto to ne važi i za sve ostale. I zašto pojedini naši intelektualci pristaju na tu vrstu igre. Ja ne mogu drugačije to da objasnim nego kao nisku jeftinu cenu za koju su pojedini spremni da glume u jednom filmu sa unapred podeljenim ulogama i sa tekstom koji se izgovara da bi se dobila neka stipendija, neki grant ili čak najobičnija dnevnica za putovanje. To je zaista žalosno, kada je reč, pre svega, o našim intelektualcima.

 
Da li se prisvajanje srpskog kulturnog nasleđa na Kosovu može dovesti u vezu sa situacijom u Crnoj Gori i tamošnjim zakonom o verskim slobodama, koji na neki način "razvlašćuje" Srpsku pravoslavnu crkvu?

Mi ovde na Balkanu imamo posla sa invertnim nacionalizmima. Ja sam to nazvao "zombi nacionalizam" zato što će taj nacionalista, koji nema ništa, samo prazne ruke, kada hoće da pokaže da je njegova etnička grupa tu odvajkada, reći za onu stvarnu kulturu, nešto što je stvarni kulturni život i živa civilizacija koja traje bukvalnio vekovima, to je moje. Srbi su samo došljaci koji su tu samo došli i prošli, a to je zapravo sve moje. Ta inverzija, pervertirana okrenutost, jeste nešto što zapanjuje. Mi stvarno imamo posla sa nečim što je u svojoj najvećoj dubini potpuno perverzno. Politički i kulturno perverzno.

Mi se sad bavimo time čije je srpsko kulturno nasleđe. Potpuno besmisleno, ali očignedno mi moramo to da ozbiljno shvatimo i na tome ozbiljno da radimo. Mogli bi na neki način i da se podsmevamo svemu tome, ali tako smo se podsmevali nekim drugim stvarima, pa nam se to obilo o glavu.

Kad je reč o Srbiji, o zvaničnom Beogradu, to ne treba posmatrati sa potcenjivanjem i ja pozdravljam onaj protest Ministarstva kulture, bivšeg ministra kulture Vladana Vukosavljevića. Mislim da je jako važno da zvaničan Beograd ima vrlo jasan, čvrst stav kada je ta stvar u pitanju.

Kada govorimo o nevladinom sektoru, o ovim "renta intelektualcima", za njih možemo manje više da kažemo neka rade šta hoće, ali kada je reč o našoj zvaničnoj politici, tu nema improvizacije. Svaki korak albanskih nacionalista ka prisvajanju kulturnog nasleđa Srba i Srbije mora da naiđe na adekvatan odgovor. To je prvi i osnovni zadatak države, da na međunarodnom planu brani naše kulturno naleđe i nadam se da će naša država da odgovori tom zahtevu.