Vukadinović: Komunisti učinili mnogo više od fašista za "kosovsku nezavisnost"

Igor Vukadinović, kome je nedavno uručena nagrada "Ilarion Ruvarac" Matice srpske za knjigu "Autonomija Kosova i Metohije u Srbiji 1945–1969", rekao je za Kosovo onlajn da ga je vest o nagradi prijatno iznenadila, da ona za njega predstavlja čast i obavezu, pogotovo jer su članovi stručnog žirija sami birali kandidate za nagradu. 

U razgovoru za naš portal Vukadinović napominje da su komunisti više uradili od fašista za "kosovsku nezavisnost".

Oni su, kako podseća, odredili današnje granice Kosova i Metohije, a Srbi su, nakon Drugog svetskog rata, masovno iseljavani iz pokrajine, prvo kao kolonisti, a potom je, do devedesetih godina, iseljeno još 150.000 pripadnika srpskog naroda. 

Kako je teklo to Vaše istraživanje budući da ste koristili dosta neobjavljenih izvora, a Vaša knjiga je nastala na osnovu doktorske disertacije?

Neki dokumenti koje sam tamo pronašao otkrili su do sada malo poznate podatke o dešavanjima u pokrajini, Srbiji i Jugoslaviiji šezdesetih godina prošlog veka. Istraživao sam zapravo autonomiju Kosova i Metohije od kraja Drugog svetskog rata, do kraja šezdesetih godina, kada su kroz ustavne promene izvršene korenite promene i kada je republika izgubila nadležnosti nad sopstvenim pokrajinama što je dovelo da Kosovo postane neka forma albanske državnosti u Jugoslaviji. 

Da li mislite da su mladi, pogotovo mlađi istraživači, dovoljno zainteresovani za Kosovo i zašto nam je ta tema važna?

Mlađe generacije odrastaju svesne velikog problema i nacionalnog spora koji postoji na Kosovu i Metohiji. To nije samo naše unutrašnje pitanje, već jedno od nerešenih pitanja na nivou svetske politike oko kojeg se spore velike sile. Secesija Kosova 2008. godine ja zapravo otvorila Pandorinu kutiju jer je otvoreno pitanje nepovredivosti granica međunarodno priznatih država. To je izuzetno značajno pitanje, što vidimo i na osnovu aktuelnih dešavanja. 

Kada je reč o aktuelnom stanju na terenu u Srbiji, postoje određene sličnosti između današnjeg i onog koje je postavljeno kada je proglašena autonomija šezdesetih godina. 

Kakve su sličnosti u pitanju?

Sličnosti se ogledaju u nacionalnom odnosu snaga. I tada su Albanci imali realnu vlast na KiM, kontrolisali su pravosuđe, bezbednosne organe, pogotovo krajem šezdesetih godina. Srbi su i tada bili u podređenom položaju. Ta situacija traje i danas. Postoje razlike u vezi sa ekonomskom i demografskom politikom. Tada su se ogromna novčana sredstava slivala na KiM, a došlo je i do demografskog buma Albanaca. To je dovelo do toga da su osamdesetih godina plate na KiM bile veće nego u ostatku Srbije, a na Kosovu se rađalo beba kao u zemljama koje imaju pet miliona stanovnika. 

Danas su ekonomski i demografski procesi drugačiji na prostoru KiM. Svedoci smo iseljavanja, ekonomska i društvena klima je potpuno drugačija u odnosu na sedamdesete godine. 

Vaša knjiga se opisuje kao svojevrsni istorijski triler koji pokazuje da je Srbija nakon 1944. bila razoružana u borbi za Kosovo, šta to konkretno znači?

Odnos snaga koji je uspostavljen u Komunističkoj partiji bio je takav da su srpski komunisti bili u podređenom položaju, to se ogledalo i u sastavu Politbiroa u kome su hrvatski i slovenački članovi imali natpolovičnu većinu. Takođe, Aleksandar Ranković, koji je bio najuticajniji srpski komunista u Jugoslaviji, bio je samo izvršilac naređenja Josipa Broza. Tako je bilo moguće da kompletan vrh Partije bespogovorno prihvati ideju albanskih i slovenačkih komunista da se Srbi isele sa prostora KiM. 

Znamo da je Austrougarska bila pokrovitelj veliko-albanske ideje, a potom fašistička Italija i Kominterna, koliko je to uticalo na sudbinu srpskog naroda?

Svakako da posledice tog delovanja osećamo i danas. Velike sile su udružile, a protiv Srbije su delovali predstavnici, navodno, dijametralno suprotnih ideologija: fašizma i komunizma. Te idologije su se spojile u nastojanju da se oslabi jedna velika balkanska država koja je bila pod dominacijom srpske vladarske dinastije, a samim tim i Srbije.

Kosovski komitet, koji je predvodio  borbu kačaka protiv Kraljevine SHS, istovremeno je uživao finansijsku podršku od fašističke Italije i od Kominterne. Na neki način je Komunistička partija Jugoslavije prihvatila tu neprijateljsku politiku Kominterne prema našem narodu. Nažalost, ugradila ga u tu formu federalizacije zemlje sa dugoročnom perspektivom da se te federalne jedinice otcepe i da Jugoslavija nestane kao država, što se na kraju i desilo. 

Taj plan podele Jugoslavije koji je Kominterna osmislila još 20- tih godina prošlog veka u najvećoj meri je sproveden, uz manje izuzetke. 

Koji su to izuzeci?

Izuzetak predstavlja prostor Srema, Banata i Bačke koji je ostao u sastavu Srbije. Pa i kada je reč o Kosovu i Metohiji, iako je plan otcepljenja spomenut zvanično na Drezdenskom kongresu, to pitanje i danas visi u vazduhu. 

Takođe, izuzetak od tog plana predstavlja postojanje Republike Srpske kao prekodrinske države u kojoj su okupljeni Srbi, što je oduvek bilo neprihvatljivo za Zapad i za Kominternu čiji je cilj bio da ih ostave izvan srpske državnosti kako bi oslabili Srbiju. 
To su ti mali izuzeci koji odstupaju od nekadašnjeg plana. 

Koja je budućnost veliko-albanskog projekata, da li je Zapad iskren kada poručuje da im ne odgovara stvaranje "Velike Albanije"?

Interesantno je da sam u arhivu Albanije pronašao jedan zanimljiv dokument, strogo poverljiv izveštaj tadašnjeg ministra spoljnih poslova Albanije Enveru Hodži  iz 1968. godine u kojem je navedeno da nemačke obaveštajne službe rade na otcepljenju KiM od Srbije, ali, kako navode, cilj im nije pripajanje te teritorije Albaniji već uspostavljanje Kosova kao druge albanske države na Balkanu. Gotovo doslovno tako stoji u tom dokumentu. 

I danas, Zapad se zvanično protivi stvaranju velike Albanije, ali je za njih, u praksi, ipak mnogo bitnije da ta teritorije bude izvan kontrole Srbije. Daleko od toga da bi im to smetalo preterano, a ni ne bune se zbog tih najava. 

Kako gledate na to gotovo svakodnevno prekrajanje istorije koji dolazi iz prištinskih krugova, kako političkih tako i naučnih?

Kada je reč o manastirima i srpskom kulturnom nasleđu na KiM nesumnjivo je da ona predstavlja trn u oku albanskim vlastodršcima, iako za to nema objektivnih razloga. Danas te građevine služe i kao turistička atrakcija, donose im prihode, ali albanske vlasti ne žele da prihvate činjicu o tom srpskom srednjovekovnom nasleđu. Zbog toga vrlo često ulaze u otvorene i jasne falsifikate istorije koji nemju nikakvo utemeljenje u istorijskim činjenicama. Mislim da će se to pitanje rešavati u paketu sa članstvom Kosova u Unesku. Ukoliko bi došlo do promena u tom pogledu, bilo bi to dosta teže po Srbiju. 

Da li se ipak sitacija menja u korist Srbije, budući da je Evropa nostra, uprkos pritiscima kosovske vlasti, drži manastir Visoki Dečani na listi najgroženijih evropskih spomenika kulture?

Mislim da se u ovo slučaju radi, pre svega, o ličnom poštenju ljudi iz te organizacije, dok na širem planu, koji uključuje i politiku, naklonjenosti prema srpskim stavovima ne postoji ni u tragovima.

Kako gledate na veličanje nacističkih saradnika Džafera Deve i Redžepa Mitrovice u Prištini?

Komunisti su više uradili od fašista za kosovsku stvar, oni su odredili današnje granice, Srbi su pod vlašću komunista masovno iseljevani sa KiM, najpre kolonisti posle rata, a nakon  toga i 150.000 ljudi. Stvorili su ekonomsku osnovu za nezavisnost Kosova i Metohija, a više milijardi dolara se slivalo na KiM od 1957. godine do devedesetih godina prošlog veka iz ostatka Jugoslavije i Srbije. 

Ali, budući da je Kosovo bilo u sastavu Srbije za vreme komunističke vlasti, Albanci veličaju vođe iz doba Drugog svetskog rata. Kada je u pitanju Deva postoje dokazi da je imao značajnu ulogu u Holokaustu, ali, uprkos tome, nakon rata on je uspeo da se poveže sa američkim vlastima, da se preseli u SAD i da do kraja života živi pod zaštitom američke vlasti sarađujući sa američkim bezbednosnim službama. Krajem 40-tih i početkom 50-tih godina dolazi do priliva pripadnika ekstremnih albanskih krugova u SAD i nakon toga su Amerikaci počeli da se intersuje za pitanje za Albanaca. 

Da li to znači da Džaferu Devu možemo da zahvalimo na angažmanu Amerike na kosovskom pitanju?

Ne može baš tako doslovce da se shvati, ali SAD su pravile plan rušenja Envera Hodže. Ta operacija je bila nesupešna, ali je došlo do povezvanja Amerikanaca i Britanaca sa ekstrmistima u Albaniji i od tada datira još veći interes SAD albansko pitanje.