Vukadinović: Esad-paša želeo balkanski savez između Srbije i Albanije

Istoričar Igor Vukadinović sa Balkanološkog instituta SANU smatra da bi odnosi Srbije i Albanije bili bolji da je Esad-paša Toptani pre 102 godine preživeo atentat, a zalaganje nekadašnjeg predsednika Vlade Albanije za srpsko-albansku uniju ne vidi kao pravu ideju jedne države Srba i Albanaca, nego više kao ideju dobrih odnosa.

"Nije tu postajala ideja o pravom ujedinjenju u jednu nacionalnu državu, već je to bila ideja o nekoj vrsti balkanskog saveza prema kojem bi jedna država drugoj upućivala ekonomsku, vojnu i logističku podršku. To je bio cilj Srbije tog perioda, da Jugoslavija ima neku naklonjenu zemlju. Kraljevina Jugoslavija nije imala iluziju da celu Albaniju integraše, evetualno bi u nekim slučajevima pokazivala interesovanje za taj severni deo do reke Drim, ali je glavni interes kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Albaniji 20-ih godina 20. veka bilo sprečavanje slanja kačaka koji su napadali srpske organe vlasti na Kosovu i Metohiji. To je bio prirotetni cilj da se ta opasnost pobune i nestabilnosti u južnoj Srbiji spreči preko uticaja Beograda na Tiranu i to je bilo uspešno učinjeno", rekao je Vukadinović.

Istoričar je naveo je da je to bilo nadmetanje Srbije, s jedne strane, i Austrougarske i Italije, s druge strane, ko će da ostvari dominanantni uticaj u Albaniji i ko će da usmerava dalji tok albanske spoljne politike. 

"Dok su Srbiji odgovarali pripadnici te konzervativne islamske vojne elite, Austrougarska i Italija su podsticali nacionaliste koji su zagovarali etničku Albaniju i njeno proširenje na račun Srbije i Kraljevine SHS. Ta saradnja sa Toptanijem, kao i kasnija pomoć u dovođenju Ahmeta Zogua na vlast 1925. pokazuju ozbiljnost spoljne politike koju je vodio Nikola Pašić koji je ostvarivanjem direktnog uticaja na politička zbivanja u Albaniji, a ponekad i u Bugarskoj, uspevao da zaštiti vitalne nacionalne interese srpske i jugoslovenske države", kaže Vukadinović. 

Prema njegovim rečima, iako su, naravno, finansijske mogućnosti Italijana da ostvaruju uticaj u Albaniji bile mnogo veće, Kraljevina Jugoslavija je u toj borbi za uticaj u Albaniji imala vrlo dobre rezultate. 

"Nažalost, okupacijom 1941. ta vrsta politike Beogada prema Albaniji je napuštena i više nikada nije obnovljena", dodao je Vukadinović. 

Ispričao je da je Esad-paša Toptani, nekada bivši turski oficir i predstavnik vojne i zemljoposedničke elite iz vremena Osmanskog carstva, na neki način zastupao interese te tadašnje povlašćene klase za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. 

Vukadinović kaže da je ono što je razlikovalo Esad-pašu Toptanija od njegovih protivnika iz redova nacionalista bila privrženost najbrojnijoj religiji u Albaniji tog vremena - sunitskom islamu i dodaje da je Toptani tvrdio da nacionalisti predvođeni Ismailom Ćemaljijem vode antiislamsku politiku. 

Kako je naveo, Toptani je od oktobra 1914. do februara 1916. bio predsednik Vlade Albanije i na tom mestu je tesno sarađivao sa tadašnjom Vladom  Srbije i Nikolom Pašićem, i pomagao je u svom domenu Srbiji u tom teškom vremenu. 

"Postoje svedočanstva o njegovim različitim vrstama pomoći koju je u tom period uputio Srbiji i smatra se da bi broj žrtava prilikom povlačenja srpske vojske prema Albaniji bio značajno veći da nije bilo njegove pomoći. Na taj način pružio je logističku pomoć srpskoj vojsci s tim što je Toptani, nakon austrougarske okupacije Srbije, ali i dela Albanije 1916. godine, napustio zemlju, pobegao u Pariz, na nekin način se borio protiv Londonskog mirovnog ugovora kojom je Italiji obećan vanredni uticaj u Albaniji. Imao je odbre odnose sa zapadnim silama Antante, pre svega Francuskom. Međutim, 13. juna 1920. godine je ubijen u atentu, čime je sprečen njegov povratak u Albaniju i ponovno preuzimanje vlasti", naveo je istoričar.

Vukadinović kaže da je nakon toga Albanija zapala u višegodišnji period anarhije koji je završen 1925. dolaskom na vlast Ahmeta Zogua, Toptanijevog nećaka, i tek tada je u Albaniji nastupio 14. godišnji period političke stabilnosti oličene u vladavini Zogua koji je kasnije proglašen i za kralja.