Isparavanje 2025. godine

Na groblje ne tako dobro osmišljenih evropskih ideja je otišla i ona o članstvu Srbije u EU 2025. Kosovo je pretrpelo najozbiljniju sporednu štetu. Sada se sprema nova politika.

1.

Srbija neće biti članica EU 2025. godine.

Ovo je gotovo konsenzualan nalaz svih stručnjaka uključenih u proces proširenja EU, bilo da su u EU ili na Zapadnom Balkanu. A iza ovog nalaza stoji kraj jednog političkog projekta i početak drugog.

Politički projekat koji je okončan imao je vrhunac u članstvu Srbije u 2025. godini. Nada u nekim zemljama EU i Evropskoj komisiji bila je da će nudeći (nezvanično) datum članstva za Srbiju biti započet ili ubrzan (u zavisnosti od perspektive) dinamičan proces reformi na Zapadnom Balkanu koji bi odjednom rešio, poput čarobnog štapića, neke otvorene probleme. Dakle, do 2025. Srbija bi se interno reformisala i postala demokratska država, postigla sporazum s Republikom Kosovo, pomogla reformu Bosne i Hercegovine kako bi postala funkcionalna država, udaljila se od  ruskog uticaja i tako bi postala prvi čamac u sistemu "fregata" članstva Zapadnog Balkana u EU. Nakon ovog pridruživanja, zajedno sa Crnom Gorom, vrata članstva otvorila bi se i za sve ostale, BiH i Makedoniju, Albaniju i Kosovo. Radeći to, nadalo se da će Srbija voditi transformaciju na bolje, umesto uloge koju su lideri imali u ratovima i razaranju tokom raspada Jugoslavije.

Ovaj politički projekat nije uspeo. Srbija nije demokratskija zemlja od kada je vođstvo Evropske komisije preuzeo Ž.K. Junker. Tokom njegovog mandata nije postignut nikakav dogovor između Srbije i Kosova (pa čak je otišao i malo dalje) i Srbija nije pomogla u reformi BiH (naprotiv, bosanski Srbi imaju politiku koja blokira BiH više nego ranije). I, na krajnje ironičan efekat, na kraju mandata Evropske komisije Srbija će potpisati članstvo u drugoj evropskoj ekonomskoj uniji, evroazijskoj, koju predvodi Rusija.

2.

Kosovo je pretrpelo najviše kolateralne štete (sporedne) od politike koja Srbiju vidi kao evropsku "ključnu državu". Od nezavisnosti, od Kosova se očekuje da proizvede spremnost za potpisivanje sporazuma sa Srbijom, koji nije baš priznanje, a od nedavno, ne na celoj teritoriji u kojoj je proglašena nezavisnost. Od proglašenja nezavisnosti, od Hašima Tačija i njegovih koalicionih partnera traženo je i oni su prihvatili da teritorijalni integritet, suverenitet i ustavni poredak zemlje postanu pregovaračke kategorije sa Srbijom. Hašim Tači se složio Briselskim sporazumom da na Kosovu postavi teritorijalnu i političku autonomiju Srba, a kada to nije bilo dovoljno, pristao je da obezbedi deo teritorije Kosova. U zamenu za ovaj pristup, liderima, predvođenim Hašimom Tačijem, obećano je ne mešanje u aktivnosti na zarobljavanju države, a samim tim i imunitet.

Prema geopolitičkoj proceni, vođstvo Kosova od kriminalaca može biti faktor stabilnosti ako kriminalci budu voljni da pregovaraju sa Srbijom, odričući se teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka. U ovoj geopolitičkoj proceni, političke snage koje se ne bi složile sa pitanjem teritorijalnog integriteta, suvereniteta i ustavnog poretka bile bi faktori nestabilnosti, čak i ako su to primeri političara čiste ruke.

Ovo je ranije demonstrirala Ketrin Ešton, bivša šefica evropske diplomatije, koja je 2010. godine, kada je na Kosovu obeležena industrijska krađa glasova, poslala pismo u kojem naglasak nije bio na krađi glasova, već na pokretanju dijaloga između Kosova i Srbije. Dakle, nešto poput "rešite to pitanje glasova, ali u ponedeljak želim da pokrenete dijalog za mojim stolom".

Kosovo je moglo da nauči iz iskustva Bosne. Ovaj efekat kolateralne štete odavno je osetila Bosna i Hercegovina, nefunkcionalna država koja kad želi da reformiše sistem podseti da je Srbija garant Dejtonskog sporazuma, pa prema tome ništa ne može učiniti bez nje.

3.

Da budemo jasni: iako je zamrla ideja da Srbija do 2025. može biti članica EU (takođe zbog insistiranja francuskog predsednika Makrona da se proširenje EU zaustavi do reforme same EU), ideja Srbije kao ključne države nije mrtva. Nije mali broj zemalja koji veruju da bi se, ukoliko se Srbija promeni odjednom, ceo region promenio. A to zna i predsednik Vučić, koji je to znanje stavio u političku ravnotežu: Srbija će biti deo Evro-azijske ekonomske unije (čitaj: u ruskom orbitalnom sistemu) sve dok ili ne uspe da postane deo EU.

Nova kosovska vlada ponovo će se suočiti sa zahtevom moćnih zapadnih država da se vrate pregovorima sa Srbijom. I to će se i dalje zahtevati pod okriljem EU, naime spoljne službe Evropske komisije. Ali za razliku od poslednje dve godine, neće biti vremenskog pritska na rokove koji su izmišljeni ili usaglašeni sa rokovima integracije Srbije u EU. A za razliku od poslednje dve godine, neće dodati vreme pritisku brzih, povoljnih rešenja, noćnih kupovina teritorija i ljudi.

Pa ipak, čim počnu prvi pokušaji obnavljanja pregovora, daće se prvi znakovi u kom smeru će ići. Jedna od najrealnijih mogućnosti je da je najveća ambicija nove Evropske komisije da jednostavno nastavi pregovarački proces, čak i tamo gde je to bio pre nekoliko godina. Ako je to slučaj, onda će to biti samo gubljenje vremena i neka vrsta obuke o onome što se očekuje, nova politička ideja.

4.

Ideja o novom pristupu je već u toku. Jedna tačka njegovih okvira je da se 2025. godine više ne vredi trčati za Srbiju, a samim tim i transformacija Srbije u magnetni pol koji će region povući ka EU. Drugi je da Briselski proces nije doveo do normalizacije i da je potrebno nešto ambicioznije. A drugo je da se između Kosova i Srbije mora postići dogovor čak i bez pozitivne promocije brzog članstva u EU, ali za potrebe samih država i regiona. A kad smo u regionu, to je jedna od ključnih tačaka okvira koji se možda razvija: ako zemlje Zapadnog Balkana žele da se pridruže EU zbog četiri slobode (sloboda kretanja robe, usluga, kapitala i ljudi), zašto se onda ove četiri slobode ne mogu definisati ranije u prostoru u kojem žive?

Nova kosovska vlada, sa dobro utemeljenom pretpostavkom da će to biti reformistička vlada, suprotstavljena trenutnom zarobljavanju države, verovatno će se suočiti sa novom evropskom politikom koja se možda sada povlači. I može da integriše svoje misli od početka.

Piše: Veton Suroi
Novinar i književnik iz Prištine