Istorijske prevare

Čedomir Antić
Izvor: Wikipedia / ETH-Archiv

Na stranicama „Politike” objavljen je moj tekst o ovogodišnjem „Izveštaju o političkim pravima srpskog naroda u regionu”. Među reakcijama bila je i ona gospođe Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo. Ona se osvrnula na moju tvrdnju da u središnjem toku javnosti političkog Zapada prevladava teza o kolektivnoj krivici srpskog naroda za ratove iz devedesetih godina 20. veka. Gospođa Kandić ju je okvalifikovala kao „nikada dokazanu” i „nenaučnu”.

Pre trideset godina u Sjedinjenim Državama objavljena je knjiga dermatologa po imenu Filip Dž. Koen pod naslovom „Tajni rat Srbije: propaganda i istorijska prevara”. Koen nije bio školovan istoričar, podržavao je hrvatske i bošnjačke nacionalne ciljeve. Napisao je knjigu u kojoj je „fašistička nit” srpske politike pronađena u delovanju Ilije Garašanina (1812–1874) – dakle godinama pre pojave osnivača evropskog fašizma. U središtu pažnje mu je kolaboracionizam iz vremena Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji (koji je među mnogobrojnim porobljenim narodima Evrope bio najmanje rasprostranjen kod Poljaka i Srba). Iako su pojedini istoričari primetili njenu neutemeljenost i pristrasnost, ostaje činjenica da je ova knjiga do danas široko prihvaćena u zapadnoj javnosti. Njen predgovor je napisao Dejvid Rejzman, profesor emeritus s Univerziteta Harvard, a komentar na koricama potekao je iz pera bivše britanske premijerke Margaret Tačer. Nije zabeleženo da je neka univerzitetska biblioteka odbila da primi „Tajni rat Srbije. Istoriju Republike Srpske” – koju smo napisali profesor Nenad Kecmanović i ja – odbilo je, kao poklon, više njih!

Kad sam pitao Roberta Koktu, visokorangiranog američkog diplomatu, na osnovu koje istoriografije se američke diplomate informišu o Kosovu i Metohiji, smesta je odgovorio da je reč o istoriji britanskog autora Noela Malkolma. U Malkolmovoj knjizi, na osnovu jednog odavno kritikovanog sekundarnog izvora, te tvrdnji našeg savremenika, opskurnog geografa s Kosova Muharema Cerebregua, stoji da su Albanci učestvovali u Kosovskoj bici 1389. godine. Prema Malkolmu, Kosovo nikad nije bilo deo Srbije – pošto mirovni ugovori iz prve polovine 20. veka nisu ratifikovani. Razume se, motivi, razmere i značaj zločina srpske i albanske strane u ratovima tokom 20. veka nikada nisu jednako mereni. No, za razliku od uticajnog Koena, Malkolm je makar školovan istoričar.

Nemačka kulturna diplomatija je mnogo učinila da prevod „Istorije Srbije u 19. i 20. veku” potekao iz pera profesora Holma Zundhauzena nađe svoje mesto u srpskoj javnosti. Pozivajući se na tezu jedne slovenačke naučnice, Zundhauzen je tvrdio da je u srpskoj kulturi silovanje žena rasprostranjeno zato što su isti u ranijim vekovima živeli u zadrugama. Primećujem da su Srbima susedni narodni verovatno za to vreme živeli u Njujorku. Ova glupost je trebalo da objasni „srpski rat silovanjem”, što je bila propagandistička teza s početka rata iz 1992. godine. Nakon rata se odustalo od prvobitnih procena broja žrtava. Ipak, svaki pokušaj da danas raspravljamo o osobi koja je u SAD širila vesti o „srpskom dr Mengeleu” koji fetusima silovanih Bošnjakinja usađuje pseće glave (!), završava podsećanjem na istinska silovanja koja su se dogodila u ratu, uvek u slučaju žrtava isključivo jedne nacionalnosti.

O stavu Zapada svedoči knjiga francuskog istoričara Frederika le Mola o Srbiji u Prvom svetskom ratu iz 2008. godine. Autor na početku piše o zločinu u Srebrenici (izvršenom 77 godina nakon 1918. godine). Da li je neko 1948, prilikom proslave veka od revolucije koja je oblikovala modernu Nemačku, pisao o Hitleru i ideologiji koju je inicirala upravo frustracija iz vremena Proleća naroda? Nije. Naravno – Nemci su „kulturan narod”, kod njih je i kriva i odgovorna „patologija pojedinaca”, a kod Srba „kontaminirana kultura”. Možda je iz ovih razloga na paradi u Parizu, povodom 90 godina od pobede, stupao i hrvatski odred, a za srpski je morao da se bori naš ambasador.

Konačno, nisam morao ovoliko da se trudim. Gospođa Kandić tvrdi da ideja o kolektivnoj krivici srpskog naroda nije dominantno stanovište javnosti zapadnih država. Mogao sam samo da citiram glavnog tužioca Haškog tribunala Serža Bramerca. On je svakako neprikosnoveni autoritet za stvaranje ovog stava. Bramerc je 21. decembra 2017. izjavio da „naše presude mogu da uklone teret kolektivne krivice”. Dakle, Srbi – čiji su političari (s nekoliko za ovu temu nebitnih izuzetaka) jedino i osuđeni – jesu kolektivno krivi. No, ne znam kako bi ta krivica mogla biti uklonjena. Čak i kad bi prihvatili sve težnje susednih nacionalizama i zapadnog imperijalizma, Karla del Ponte je, još davne 2002. godine, kao temelj Miloševićevih nedela prepoznala rad izvesnog Dušana S. Nemanjića umrlog 1355. godine.

Piše: Čedomir Antić, istoričar, predsednik Naprednog kluba