Operacija “Proboj”: Pripreme Envera Hodže za vojnu invaziju Kosova i stvaranje “Velike Albanije” posle Titove smrti (3)

Izvor: Print Screen/RTS

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Varšavski pakt i maršal Kulikov o planiranoj operaciji

Titova bolest krajem 1979 - početkom 1980. i ozbiljnost sa kojom su jugoslovenski mediji reagovali na ovo, za Hodžu su postali potvrda njegovih davno postojećih predviđanja o sudbini Jugoslavije posle Titovog odlazaska s političke scene. Situacija mogućeg haosa i međuetničkih sukoba, kao i velika verovatnoća direktnog ili indirektnog mešanja u unutarjugoslovenska pitanja dve supersile, uveravali su Envera Hodžu i Mehmeda Šehua, u neophodnost vojnih pripreme za predstojeće događaje.

Hodža, Šehu i Ljakaj vodili su 13. januara 1980, dakle, kada je Tito već bio u bolnici u Ljubljani, razgovor u strogoj tajnosti. Na njemu su Hodža i Šehu postavili zadatak Ljakaju da u roku od 45 dana, odnosno do kraja februara, izradi plan za moguću vojnu operaciju velikih razmera za „oslobođenje Kosova“. Hitnost i apsolutna tajnost ovog zadatka bili su naređeni zbog činjenice da je rukovodstvo Albanije očekivalo skoru Titovu smrt i moguće izbijanje unutarjugoslovenske krize koja je usledila, tokom koje će se stvoriti uslovi za sprovođenje plana pod nazivom operacija “Proboj” (Operacioni „Shperthimi“).

Kako navodi ruski istoričar Artjom Ulinjan, po prvi put se za postojanje plana operacije “Proboj” saznalo iz publikacije bivšeg načelnika Generalštaba Albanske narodne armije, Veli Ljakaja 2006. godine. Ljakaj je 2010. godine ponovio informaciju o operaciji u intervjuu za albanski list „Šekuli“ („Vek“). Međutim, u knjigama iz 2006. godine bivši načelnik Generalštaba nije pomenuo operaciju “Proboj”. Ima razloga da se veruje da bi se takva operacija izvela u slučaju nepredviđenog razvoja situacije u SFRJ. Štaviše, jedan broj stručnjaka skreće pažnju na odbijanje Tirane 1975. godine da potpiše Završni akt Helsinške konferencije, kojim su se države potpisnice sporazuma obavezale da poštuju princip nepovredivosti posleratnih granica. Enver Hodža je svoje odbijanje da učestvuje u Helsinškom procesu obrazlagao ideološkim razlozima, međutim, neki istraživači smatraju da je on na takav korak preduzeo, ne želeći da prizna granice sa SFRJ i, posebno, činjenicu da je Kosovo deo Jugoslavija. U stranoj istoriografiji, jedno od retkih referenci na operaciju “Proboj” nalazi se u knjizi O. Schmitta „ Kosovo - Kurze Geschichte einer zentralbalkanischen Landschaft“, Wien, 2008, str. 298 – 299.

Sprovođenje plana moglo bi ozbiljno da poremeti poziciju NATO-a i Varšavskog pakta. Deo operacije, čija je priprema obavljena uzimajući u obzir vijetnamsko iskustvo iz gerilskog rata i uz angažovanje kartografskog materijala hitno nabavljenog iz Austrije, bila su mogućna dejstva u pravcu Makedonije i Crne Gore, gde je bilo kompaktno albansko stanovništvo. Istovremeno, napravljena je topografska karta naselja albanskog stanovništva SFRJ, koja bi mogla da postane veoma važna u slučaju prelaska neprijateljstava u fazu gerilskog ratovanja ili sabotaže.

Na istom sastanku, 13. januara 1980. Hodža je, kako je Ljakaj naveo 2006. dao izjavu o postojanju određenih garancija Odeljenja unutrašnjih poslova. Ovo pitanje je i dalje najmanje proučavano. Štaviše, u istom intervjuu, pozivajući se na svoje beleške, Ljakaj je naveo da je održan sastanak na kojem su on i Šehu navodno pregovarali sa maršalom, prvim zamenikom ministra odbrane i vrhovnog komandanta Združenih oružanih snaga Varšavskog pakta, maršalom Viktorom Kulikovim da će SSSR i Varšavski pakt pristati na albansku invaziju na Kosovo i njegovo priključenje Albaniji, ali zauzvrat, Albanija je trebalo da se vrati u Varšavski pakt. Ljakaj ne navodi tačan datum ovog sastanka, niti mesto gde je održan. Ruski istoričari, ocenjuju da činjenica ovakvih „konsultacija“ iz “mnogo objektivnih razloga” izgleda kao podvala, pri čemu se pozivaju se na zvanične neprijateljske pozicije Hodže i Šehua prema SSSR i Varšavskom paktu.

Pripreme za operaciju Proboj, koja se odvijala u tajnosti u pozadini očekivanja albanskog partijskog i državnog vrha promena u vezi sa Titovim odlaskom sa političke scene, nastavljene su do aprila 1980 za napad na Kosovo određene su 22 pešadijske brigade, 12 jurišnih brigada, šest tenkovskih brigada, sedam artiljerijskih brigada, šest pukova sa protivoklopnim oruđem, 12 pukova PVO, dve inžinjerijske brigade, deset izviđačkih bataljona, tri vazduhoplovna puka tri vojne bolnice, dve veterinarske bolnice, tri kontrolna centra vojske sa ukupnim brojem od 200 - 220 hiljada ljudi. Od ovog broja 65 odsto snaga i sredstava bilo je namenjeno za dejstva na „kosovskom frontu”, a 35 odsto – na makedonskom i crnogorskom pravcu. Na kosovskom pravcu pretpostavljalo se da će invazione snage u prvoj fazi brojati 30.000 ljudi, a u drugoj 150.000 ljudi. Na makedonskom i crnogorskom pravcu, u prvoj etapi, invazione snage bi iznosile 6.000, odnosno 4.000 ljudi, a u drugoj fazi bi dostigle 16.000 ljudi. Tada je bilo potrebno upotrebiti rezervu Vrhovne komande.

Naime, u borbenim dejstvima trebalo je da se koriste sve snage i sredstva kojima raspolaže Vrhovna komanda, uključujući i rezerve. To je operaciju pretvorilo u rat punih razmera u kojem Albanija ni pod kojim uslovima nije smela da izgubi, jer bi takav ishod mogao da dovede ne samo do sloma režima, već i do gubitka državnosti.

U slučaju vojnog sukoba sa Jugoslavijom, odnos snaga i sredstava očigledno nije bio u korist albanske strane, koja je mogla da se osloni samo na situaciju unutrašnjeg političkog sukoba (uključujući i njegov vojni aspekt) u Jugoslaviji, što bi dovelo do raspada Jugoslovenske narodne armije (JNA), i na pobunjeničko-diverzantske aktivnosti oružanih grupa albanskog stanovništva na Kosovu, Makedoniji i Crnoj Gori.

I odnos sredstava i snaga, i stepen obučenosti oružanih snaga Jugoslavije u odnosu na oružane snage Albanije, uz svu tajnost kvantitativnih podataka, svedočio je o jasnim prednostima jugoslovenske strane. Ljakaj i njegovi saradnici, koji su planirali operaciju, shvatili su ovo. Paralelno sa njegovim razvojem izvođene su i vojne vežbe „Šebeniku-80“, uzimajući u obzir planiranje operacije „Proboj”. Planirajući vežbe „Šebeniku-80“, Mehmed Šehu je imao u vidu da one mogu biti iskorišćene kao direktna priprema za invaziju na Kosovo i prerasti u pravu vojnu operaciju. Nakon što su pripremljene materijale predali u ruke Envera Hodže i upoznali članovime Politbiroa Centralnog komiteta APR, Šehu je naredio Ljakaju da je potrebno dokumente čuvati u sefu načelnika Generalštaba. U stvarnosti, ove materijale je on preuzeo i nalazili su se u njegovom ličnom sefu, sve do njegovog samoubistva u decembru 1981. odakle su potom više puta premeštani, a još uvek se ne zna gde se nalaze posle 1992. naveo je Ljakaj. Međutim, tada je u proleće 1980. Šehu izgovorio frazu koju je Ljakaj dugo pamtio: „Dođi i pljuni na moj grob ako ne dođe dan kada će ti zatrebati ovaj dokument!“.

Dva dana posle tajnog sastanka 13. januara, Hodža je 15. januara 1980. pripremio teze za uvodnik u centralnom partijskom organu, listu "Zeri i popullit" koji je objavljen 19. januara 1979. pod naslovom „Sovjetsko-bugarske ucene i pretnje neće funkcionisati na Balkanu“. U ovom materijalu Bugarska je optužena da je postala instrument sovjetske politike na Balkanu i da je zapravo pomagala SSSR u „zastrašivanju naroda Jugoslavije“. Članak je pozivao „narode bratske Jugoslavije“ da budu budni, da se bore „protiv agenata sovjetskog imperijalizma, ustaša, velikosrpskih [šovinista] unutar i izvan“ zemlje. Istovremeno, u članku je naglašena borba Albanaca za „slobodu i nezavisnost“ .

I u suštini i po formi, ovaj članka izražavao je Hodžin način razmišljanja i scenario koji je predvideo za „nasilan“ razvoj situacije. Albanska strana je u ovom kontekstu bila predstavljena kao da govori sa sasvim konkretnih i određenih pozicija u okruženju u kojem su hrvatski i srpski nacionalisti mogli da počnu da aktivno deluju u političkoj areni. Drugo, pretpostavljalo se da SSSR i Bugarska koriste svoj uticaj da dovedu na vlast političare orijentisane prema njihovoj opciji. Zauzvrat, što je primetio bugarski ambasador u Beogradu R. Nikolov, jugoslovensko rukovodstvo je pozitivno ocenilo vodeći članak objavljen 19. januara 1980. Ovo je naglašeno na sastanku 26. februara 1980. između predsednika Saveznog izvršnog veća, Veselina Đuranovića i ambasadora Albanije, S. Pljake. Đuranović je podržao glavne Hodžine ocene o okupaciji Avganistana od strane sovjetskih trupa, kao i karakterizaciju Bugarske od strane albanske strane kao „oružja SSSR-a u službi njegove agresivne politike protiv naroda Albanije. , Jugoslavija i Grčka“.

U prvoj polovini februara 1980. godine, kada je Tito posle operacije već bio u izuzetno teškom stanju, Hodža je došao do zaključka da SSSR neće upotrebiti oružane snage protiv Jugoslavije, pokušavajući da je okupira. Prema njegovom scenariju, akcija Moskve je trebalo u prvoj fazi da iskoristi poluge uticaja i pritiska na Beograd, a zatim, u drugoj fazi, da izoluje proameričku liniju i postigne da prosovjetski (Hodžini proruski) orijentisani lideri dođu na vlast u Jugoslaviji. Sa svoje strane, SAD i Zapad će takođe pokušati da utiču na situaciju u zemlji, pa je takok, sa stanovišta Envera Hodže, pitanje dominacije stranih snaga u Jugoslaviji i dalje ostalo otvoreno. Situacija u Jugoslaviji, u budućnosti je zavisila, prema njegovoj prognozi, od toga koliko bi se duboko mogle zaoštriti protivrečnosti između republika i naroda u zemlji. Scenario, koji je po svojoj prirodi bio kontroverzan, bio je pokušaj Srbije da ostvari dominantnu poziciju u federaciji, dok bi Hrvatska nastojala da postigne sličan status, što bi dovelo do ozbiljnih protivrečnosti među njima. Zauzvrat, Slovenci bi podržali Hrvate, kao što je to mogla da učini i Vojvodina, a Crna Gora bi se zalagala za ujedinjenje sa Srbijom. U ovoj situaciji, prema Hodži, „Albanci će se, sa svoje strane, boriti za oslobođenje, a Makedonija će biti pod pretežnim uticajem bugarsko-sovjetske propaganda”.

Hodžino odustajanje od plana najverovatnije je posledica činjenice da razvoj situacije u Jugoslaviji nije odgovarao scenariju upotrebe sile koji je očekivao, te stoga Tirana nije imala razloga za vojnu intervenciju. Ali, pripreme za operaciju koja bi se izvela u drugim okolnostima, nastavljene su širokim promenama u vojsci, Ministarstvu odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslovakao i smenom Mehmeda Šehua,

Tokom proleća-jeseni 1980. godine, u albanskim oružanim snagama i obaveštajnim organima Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprava državne bezbednosti i Ministarstva odbrane – Uprava za obaveštajne poslove, intenzivirane su pripreme za moguće događaje u Jugoslaviji, a posebno na Kosovu. Reorganizovana je strateška obaveštajna služba koja se fokusirala na dobijanje informacija o vojno-političkoj situaciji na Kosovu. Stepen informisanosti albanske strane o situaciji u pograničnim oblastima bio je toliki da je imala informacije ne samo o rasporedu vojnih jedinica, snaga i sredstava MUP-a Jugoslavije i specijalnih snaga, već je imala ažurirane podatke o komandantima jedinica JNA i snaga Ministarstva unutrašnjih poslova srednjeg i nižeg nivoa . Na jednom od tajnih sastanaka održanih u leto 1980. godine u selu Šištevec (Šištavec), koje se nalazi na udaljenosti od nešto više od pola kilometra od granice sa Kosovom, , pokazani ovi materijali ministru odbrane čiji su da detaljni podaci iznenadili (Gazeta Šćip. 01. 04. 2010). Enver Hodža je zadržao svoje očekivanje razvoja „jugoslovenskih događaja“ u skladu s njegovim postavkama. Sredinom 80-ih do njih je došlo, pa su predviđanja Envera Hodža ipak postala realnost.

(Kraj)