Prva godina neobjavljenog svetskog rata: U Ukrajini se lice sveta zauvek promenilo

Ruska invazija na Ukrajinu koja je počela 24. februara 2022. označila je dramatičnu eskalaciju osmogodišnjeg sukoba koji je počeo ruskom aneksijom Krima i označila je istorijsku prekretnicu za evropsku bezbednost. Ukrajinski rat je prvi put posle 400 godina „izbacio“ Rusiju iz Evrope, odnosno za buduće decenije stvorio prepreke koje će onemogućiti sve dosadašnje grandiozne planove o Evropi od „Lisabona do Vladivostoka“. Time su poništena najveća dostignuća kraja Hladnog rata i mogućnosti da „Evropa diše na oba plućna krila“, kako je govorio papa Jovan Pavle II. Od ishoda ovog rata, odnosno od toga da li će Rusija da uspe da ostvari svoje ciljeve u Ukrajini, zavisi budući izgled sveta. Ukoliko uspe, Rusija će zaustaviti širenje NATO-a i zapadnu dominaciju. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti svedena na nivo međunarodne beznačajnosti sa izvesnom perspektivom njenog raspada. I u jednom i u drugom slučaju, nastaće svet kakav nikada ranije nismo mogli ni da sanjamo. 

Rusija je ogromni brod kolos koji se otkačio od svog doka i sada slobodno pluta ka Tihom okeanu. Rusija odlazi u „nezapad“. Porast „nezapada“ uzima se kao najvažniji uzrok sadašnje konfrontacije u svetu. Čarls Kapčan je pre 10 godina objavio knjigu No one's world: the West, the rising rest and the coming global turn u kojoj je elaborirao uspon „ostalih“ kao činjenicu koja će da obeleži skoru budućnost u svetskom razvoju. Rusija danas taj skup država i naroda naziva „svetska većina“, jer je Zapad u opštem kontekstu jasna manjina koja se još više smanjuje.

Ukrajinski rat je prvi put posle 400 godina „izbacio“ Rusiju iz Evrope, odnosno za buduće decenije stvorio prepreke koje će onemogućiti sve dosadašnje grandiozne planove o Evropi od „Lisabona do Vladivostoka“. Time su poništena najveća dostignuća kraja Hladnog rata i mogućnosti da „Evropa diše na oba plućna krila“, kako je govorio papa Jovan Pavle II. Sada Evropa, prema rečima visokog predstavnika za spoljnu politiku Žozepa Borelja, doživljava momente „geopolitičkog buđenja“.

Možda se ne bi očekivalo da bi pomalo letargični Borelj mogao da ovoj ideji da doktrinarno značenje, ali on je najbliži tome od svih evropskih zvaničnika. On je ponudio manihejsku ideju o Evropi kao „bašti“ i spoljnom svetu kao „dzungli“. Ta ideja veoma je slična islamskom manihejisitičkom misticizmu koju su afirmisali radikalni islamistički milioci poput Muhameda Rašid Rede, Abul Ale Maududija, Sajida Kutba preko pojma „dzahilija“ ili „vremena neznanja“ koje je u svetu postojalo pre pojave islama 610. godine. Kao što radikalne grupe opravdavaju oružanu borbu protiv sekularnih režima kao dzihad protiv dzahilije, tako je i Borelj objasnio da „baštovan“ ponekad mora da napusti „baštu“ da bi posekao „dzunglu“ kakoona ne bi ugrozila „baštu“.

Jasno je da takva Evropa nema više nameru da se „spaja“ s „dzunglama“, ali to će biti Evropa koja može da se suoči s neprijateljskim licem Rusije. Od ishoda rata, odnosno od toga da li će Rusija da uspe da ostvari svoje ciljeve u Ukrajini, zavisi budući izgled sveta. Ukoliko uspe, Rusija će zaustaviti širenje NATO-a i zapadnu dominaciju. Ukoliko ne uspe, Rusija će biti svedena na nivo međunarodne beznačajnosti sa izvesnom perspektivom njenog raspada. I u jednom i u drugom slučaju, nastaće svet kakav nikada ranije nismo mogli ni da sanjamo. 

Uloga Ukrajine u svetskoj geopolitici

Ukrajina je dugo igrala važnu, ali ponekad zanemarenu ulogu u globalnom bezbednosnom poretku. Danas je to zemlja na prvim linijama obnovljenog rivalstva velikih sila koje će dominirati međunarodnim odnosima u narednim decenijama.

Ruska invazija na Ukrajinu koja je počela 24. februara 2022. označila je dramatičnu eskalaciju osmogodišnjeg sukoba koji je počeo ruskom aneksijom Krima i označila je istorijsku prekretnicu za evropsku bezbednost.

Bivši američki savetnik za nacionalnu bezbednost Zbignjev Bžežinski početkom 1994. opisao je zdravu i stabilnu Ukrajinu kao važnu protivtežu Rusiji i oslonac onoga što je on zagovarao da bi trebalo da bude nova velika strategija SAD posle Hladnog rata. „Ne može se dovoljno snažno naglasiti da bez Ukrajine Rusija prestaje da bude imperija, ali kada je Ukrajina potčinjena, Rusija automatski postaje imperija“, napisao je on.

U mesecima nakon što je objavljen članak Bžežinskog, Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Rusija su se na referendumu u Budimpešti obavezale da će poštovati nezavisnost i suverenitet Ukrajine u zamenu da ona postane nenuklearna država. Ali, ovo je u ruskim umovima upamćeno da Amerika želi Ukrajinu kao „antirusiju“, kao teritoriju koja će biti neprijateljska prema Rusiji. Za status Ukrajine u ruskoj nacionalnoj ideji ovo je bilo previše. Sve kasnije rusko shvatanje uloge Ukrajine bilo je polemika i spor sa ovim pogledima Bžežinskog.

Dvadeset godina kasnije, kada su ruske snage zauzele Krim, obnavljanje i jačanje suvereniteta Ukrajine ponovo se pojavilo kao glavni prioritet spoljne politike SAD i EU. Nakon početka invazije 2022. godine, saveznici SAD i NATO-a dramatično su povećali odbrambenu, ekonomsku i humanitarnu pomoć Ukrajini, kao i pojačali svoje sankcije Rusiji.

Međutim, zapadni lideri su bili oprezni i nastojali su da izbegnu akcije koje bi njihove zemlje uvukle direktno u rat ili na drugi način dovele do eskalacije, što bi moglo, u krajnjoj meri, predstavljati i nuklearnu pretnju. Američki predsednik Bajden je rekao da ne želi rat s Rusijom, što je ponovio i NATO, ali je dodao i da neće dozvoliti rusku pobedu u Ukrajini. To bi značilo da Rusija treba da se povuče na granice iz 1991, što izgleda nemoguće, uz javno izrečeno obećanje da NATO neće nastojati dalje da razbije i uništi Rusiju.

Ukrajinski identitet i NATO

NATO je veoma rano definisao da će se svaka ruska akcija za zaštitu ruske nacionalne manjine van granica Rusije (ukupno 25 miliona Rusa) smatrati agresijom. Ohrabrene ovim stavom, nekadašnje sovjetske republike, a sada nezavisne države, krenule su u masovnu diskriminaciju ruskih manjina koje je krovna evropska organizacija za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, Savet Evrope, ravnodušno posmatrala. Prednjačile su baltičke države.

U isto to vreme, Rusija je, pod raznim izgovorima, uglavnom bila isključena iz rada Saveta Evrope, da bi se vrhunac istorijskog revizionizma dostigao 2014. usvajanjem deklaracije kojom su izjednačeni zločini nacizma i staljinizma. Predložena, definisana i uobličena od predstavnika evropskih zemalja koje su kolevka ne samo nacizma, nego i njegovih zločina koji se broje desetinama miliona, ta rezolucija nije mogla da bude ništa drugo nego pogubna farsa novog devijantnog evropskog odnosa prema nacizmu, koju je Rusija razumela kao stvaranje platforme preko koje bi evropska zlodela bila prebačena u rusko naručje. I već tada je počela da raste svest o ruskom napuštanju Evrope.

Ukrajina se, posle više državnih prevrata, poslednja uključila u taj voz, ali s najkompleksnijim značenjem za Rusiju. U njoj je bilo najviše Rusa koji su bili na granici s Rusijom. Najjednostavnije je bilo da se sve završi sporazumima „Minsk I“ i „Minsk II“ kojima bi ruske oblasti Ukrajine dobile autonomna prava. Ali…   

U međuvremenu, ukrajinska nomenklatura počela je izlaz za kreiranje novog identiteta da kopira, ni od koga drugog, nego od Amerike. Larisa Vološina tvrdi da se „ukrajinska etnička nacija, koja je nastala u različitim zemljama pod pritiskom raznih imperija, ujedinila 1991. godine u jedinstvenu državu, a 2014. godine pretvorila se u političku naciju“. Ona dalje tvrdi: „I ovde je Ukrajina slična SAD. Po vektoru našeg razvoja mi u potpunosti odgovaramo formiranju američke nacije. Nesumnjivo... Posle 2014, ideja o političkom Ukrajincu bilo koje vere ili etničkog porekla je već nepovratna. Ukrajinac je političko samoproglašenje, a ne etničko poreklo“. Na pitanje koje su zapravo sličnosti između Ukrajinaca i Amerikanaca, Vološina je odgovorila: „Amerikanci – ljudi različitog porekla, vera i rasa – shvativši sebe kao jedinstvenu naciju, to su i postali. To nije etničko poreklo, već etnička samosvest. A za današnju Ukrajinu to je odlučujuće. U tome leži sličnost sa američkom nacijom.“

Ovo je, međutim, bilo sve samo ne ubedljivo za rusku stranu. Naprotiv, bilo je to za nju jedan od presudnih razloga za rat.

Kenanove opomene

Najveći američki spoljnopolitički mislilac Džordz Kenan upozoravao je 1990-ih godina na američku „fatalnu grešku“ u širenju NATO-a. Manje poznato je njegovo upozorenje iz 1948. da nijedna ruska vlada nikada neće prihvatiti ukrajinsku nezavisnost. U dokumentu o politici pod nazivom „Američki ciljevi prema Rusiji“, završenom u avgustu 1948, Kenan je izložio krajnje ciljeve Sjedinjenih Država u slučaju da se Ukrajina odvoji od Rusije. Shvatio je da Ukrajinci osporavaju rusku dominaciju, a da u njihove nacionalističke organizacije bile su aktivne i glasne u inostranstvu. Stoga bi bilo „lako zaključiti“ da po njihovom, Ukrajina treba da bude nezavisna, ali Kenan je tvrdio da Sjedinjene Države, međutim, ne bi trebalo da podstiču to razdvajanje.

Ipak, dva problema koje je Kenan identifikovao pre tri četvrtine veka i dalje postoje, posebno u glavama ruskih lidera. Kenan je sumnjao da se Rusi i Ukrajinci mogu lako razlikovati u etničkom smislu. On je u dopisu Stejt departmentu napisao da „ne postoji jasna linija razdvajanja između Rusije i Ukrajine i da bi je bilo nemoguće uspostaviti“. Drugo, ruska i ukrajinska privreda bile su isprepletene. Stvaranje nezavisne Ukrajine „bilo bi isto tako veštačko i destruktivno kao pokušaj da se odvoji kukuruzni pojas, uključujući industrijsku oblast Velikih jezera, od privrede Sjedinjenih Država“, pisao je Kenan.

Čak i na vrhuncu Hladnog rata, Kenan je insistirao da „ne možemo biti ravnodušni prema osećanjima samih Velikorusa“. Pošto bi Rusi ostali „najjači nacionalni element“ u toj oblasti, svaka održiva „dugoročna politika SAD mora biti zasnovana na njihovom prihvatanju i njihovoj saradnji“. Opet, Kenan je uporedio ruski pogled na Ukrajinu sa američkim pogledom na Srednji zapad. Odvojena, nezavisna Ukrajina mogla bi se „održati, u krajnjoj liniji, samo silom“. Iz svih ovih razloga, hipotetičke trijumfalne Sjedinjene Države ne bi trebalo da pokušavaju da nametnu ukrajinsku nezavisnost oslabljenoj Rusiji.

Ukoliko Ukrajinci sami ostvare nezavisnost, savetovao je Kenan Stejt departmentu, Vašington ne bi trebalo da se meša, barem u početku. Bilo bi, međutim, gotovo neizbežno da nezavisna Ukrajina bude „na kraju osporena s ruske strane“. Ako se u tom sukobu „dođe u nepoželjan ćorsokak“, pisao je Kenan, Sjedinjene Države bi trebalo da se zalažu za „komponovanje razlika u skladu sa razumnim federalizmom“.

Još jedan američki diplomatski velikan, Henri Kisindzer, tokom 2022. godine u svojoj 100. godini, istupio je oko 20 puta na ukrajinsku temu. On je tražio Ukrajinu van NATO-a, zaustavljanje sukoba na sadašnjim linijama i političko rešenje. Kisindzer razume da Rusija ne samo da je već 400 godina deo Evrope, već da je u ključnim trenucima bila garant održanja ravnoteže moći na Starom kontinentu.

On je takođe rekao: „Nadam se da će Ukrajinci mudrošću odmeriti herojstvo koje su pokazali.... Pregovori moraju da počnu u naredna dva meseca jer će se inače stvoriti tenzije preko kojih neće moći tako lako da se pređe. Idealno, linija razdvajanja trebalo bi da bude povratak na prethodno stanje stvari. Insistiranje na nastavku rata nakon što prođu ta dva meseca ne bi dovelo do slobode Ukrajine, već do novog rata protiv same Rusije“, rekao je on maja prošle godine u razgovoru za Fajnenšel tajms. Kisindzer je tokom tog razgovora rekao i da bi poraz Rusa bio fatalan za Zapad jer bi doveo do reorganizacije evropske hijerarhije moći.

Mnogi su ovo doživeli kao poziv Zapadu da pritisne Ukrajinu da popusti pred zahtevima Moskve. Nakon Kisindzerovog nastupa u Davosu, gde je ponovio svoje stavove o ukrajinskoj krizi, ukrajinski predsednik Zelenski je u oštroj reakciji optužio Kisindzera da je govorio kao da se obraćao Hitlerovoj publici 1938. u Minhenu. „Izgleda da kalendar gospodina Kisindzera nije 2022. već 1938. i on je mislio da razgovara sa publikom ne u Davosu, već u tadašnjem Minhenu“, rekao je on.

Godina razaranja

Prva godina rata u Ukrajina upamtiće se po ogromnim razaranjima u tragičnom sukobu dva istorijski najbliža i najveća slovenska naroda. Autor ideje da su to dva bratska naroda, ali da nekada „stariji brat treba da istuče mlađeg“, Putinov pomoćnik Vladislav Surkov nestao je s javne scene i čini se, iz ruskog političkog života.

U toj „bratskoj tuči“ koja je zapravo borba između NATO-a i Rusije za dominaciju nad Ukrajinom, do sada je napravljena šteta na infrastrukturi od 130 milijardi evra, a poginulo je, prema podacima UN, oko 10.000 civila. Obe strane jedna drugoj pripisuju gubitke više od 100.000 vojnika, što već može da se smatra političkom propagandom. Ukrajinska proizvodnja pala je za 30 odsto, a zemlja je u prošlih 12 meseci pozajmila oko 300 milijardi dolara za svakodnevno funkcionisanje.

Za prvih deset meseci rata šteta od uništenja stambenog fonda procenjena je na 54 milijarde dolara, da bi u decembru ovaj iznos povećan za još 1,5 milijardi dolara; oštećeno je ili uništeno ukupno 149.300 stambenih objekata, uključujući 131.400 privatnih kuća, 17.500 stambenih zgrada i 280 studentskih domova.

Najviše pogođene sfere ratom su i dalje infrastruktura (šteta od 35,6 milijardi dolara) i imovina industrije i preduzeća (šteta od 13 milijardi dolara). Do početka decembra 2022. godine, od više od 150 porušenih ili oštećenih mostova ili nadvožnjaka na putevima od državnog značaja, obnovljen je prolaz na 78 objekata. Većina njih je obnovljena u Kijevskoj (20 od 24 objekta) i Černigovskoj (20 od 27 objekata) oblasti. Saobraćaj je dodatno obnovljen na mostovima Harkovske, Nikolajevske i Hersonske oblasti.

Ogromnu štetu pretrpele su i obrazovne institucije. Ukupna šteta u ovoj oblasti procenjena je na 8,6 milijardi dolara. Kao rezultat sukoba, oštećeno je ili uništeno više od 3.000 obrazovnih ustanova, među njima: 1,4 hiljade u srednjem, 865 u predškolskom i 505 u visokom obrazovanju.

Šteta na kulturnim, sportskim i verskim objektima procenjuje se na 2,2 milijarde dolara. Prema izveštaju iz decembra 2022. godine, bilo je 1.327 takvih objekata: 907 objekata kulture, 168 sportskih objekata, 157 turističkih objekata i 95 verskih objekata. Svetska banka je procenila da bi obnova zemlje koštala 350 milijardi dolara, dok ukrajinska strana procenjuje dvostruko više – 700 milijardi dolara.

Prema podacima nemačkog Kilskog instituta za svetsku ekonomiju, američki Kongres usmerio je više od 75 milijardi dolara pomoći Ukrajini, što uključuje humanitarnu, finansijsku i vojnu podršku. Vojna podrška je najveća i iznosi 47 milijardi dolara. Desetine drugih zemalja, uključujući većinu članica NATO-a i Evropske unije, takođe pružaju velike pakete pomoći Ukrajini. Sve druge zemlje, uključujući EU, izdvojile su oko 70 milijardi dolara. 

Etape sukoba

Rat u Ukrajini je imao nekoliko etapa. Prvih nekoliko nedelja obeleli su ruski uspesi, dok je njena nadmoć u snagama i naoružanju bila veoma jasna. Tada su osvojeni delovi Donjecka i Luganska, Zaporožja i Hersona koji su kasnije pripojeni Rusiji. Ostalo je nejasno da li je Kijev bio glavni cilj operacije koji je prekinut zbog zaglavljivanje čuvene kolone ruskih vozila i vojnika na nekoliko desetina kilometara pred glavnim gradom Ukrajine. Ova etapa okončana je osvajanjem Marijupolja i padom kombinata Azovstalj, koji je bio strateško skrovište branilaca grada. Na ovoj način osigurano je kopneno zaleđe Krima i njegovo snabdevanje vodom.

Drugu faza obeležavaju političke odluke o pripajanju četiri oblasti Rusiji, u trenutku kada je Rusija vladala nad petinom ukupne ukrajinske teritorije od 125.000 kvadratnih kilometara, na kojoj je živelo oko 11 miliona ljudi, odnosno 25 odsto stanovnika Ukrajine. 

U septembarskoj kontraofanzivi, ukrajinske snage uspele su da povrate Izjum i Liman, odnosno oko 3.000 kvadratnih kilometara u Harkovskoj oblasti, nakon što su se ruske snage pod komandom general Surovikina povukle, kao i s desne obale Dnjepra u Hersonskoj oblasti.

Krajem septembra objavljena je i delimična mobilizacija u Rusiji kojom je obuhvaćeno 300.000 novih vojnika, što je broj potreban da bi se stabilizovao front dug 1.200 kilometara i eventualno krenulo negde u njegov proboj.

Početkom oktobra izvedena je diverzija na krimskom mostu koji spaja Krim sa kopnom. To je bio razlog za osvetničke ruske napade koji su prvi put masovno bili usmereni na električnu infrastrukturu. Ovi događaji doveli su do oštre unutarruske debate o taktici koja se upotrebljava u sukobu i nezadovoljstva što je ona sličnija „sirijskim operacijama“, koje su karakteristične po iscrpljivanju protivnika, a ne primenjuje se NATO pristup bombardovanju Jugoslavije gde su od početka pruge, putevi, mostovi i elektro snabdevanje bili meta silovitih napada. Istovremeno, pojačana je retorika o korišćenju nuklearnog oružja koja sve vreme prati ovaj sukob.

Od tada, pa do danas, nije bilo značajnih promena na frontu, što je stvorilo dileme o budućem toku ovog sukoba. Nema sumnje da će se u narednih tri do šest meseci videti u kom od tri mogućna pravaca on ide. Prvi je mogućnost ruskog napredovanja, drugi ukrajinskog, a treći je nastavak „rata iscrpljivanja“ koji bi doveo do „korejskog scenarija“ i zaustavljanja sukoba na sadašnjim linijama razdvajanja. Ali, sa ukrajinske strane neizbežno se očekuje kontraofanziva, čemu služi i masovno dopremanje oružja i opreme, raketnih bacača, tenkova, a verovatno i aviona iz NATO država, uz pojačanu obuku ukrajinske vojske.   

Ruski oproštaj od Starog sveta      

Rusija zatvara deo istorije koji se naziva evropskim ili zapadnim, ali na nimalo jednostavan način. Ona ne može a da sa zahvalnošću ne podseti da ju je zbližavanje sa Zapadom u mnogo čemu ojačalo, dalo joj veliku moć usvajanjem zapadnog vojnog i tehničkog iskustva i stvorilo veliku književnost. Sada mirno, s tužnim osmehom ide u novi svet, „svet globalne većine“, i u isto vreme hoće da sasvim pomete za sobom ovaj zapadni trag, za koji tvrdi da je nepotrebni teret koji vuče za sobom, a koji je odavno zastareo i dugo Rusiju vuče nazad.

Poslednjih decenija sovjetskog vremena ruska spoljna politika je bila usmerena na zbližavanje i integraciju sa Zapadom. To su Džeksonove godine „građenja mostova“, Niksonov, Kisindzerov i Brežnjevljev „detant“, stvaranje KEBS-a i sporazumevanje o organičavanju strateškog nuklernog naoružanja. Danas se u Rusiji ovo smatra strateškom greškom poznog sovjetskog i ranog ruskog rukovodstva.

Ruski stratezi danas tvrde da je očigledno da se Rusija „glupo i besmisleno zadržavala u jednoj tako truloj organizaciji kao što je Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju, podržavajući ovaj poluleš“, te da je „najveća greška bio pokušaj pregovora sa NATO-om, što ga je legitimisalo i opravdavalo njegovo širenje“. Rusija je tada bila „slaba“, ali „i glupa“, ali sada je to pitanje „već rešeno“. Što se tiče drugih međunarodnih organizacija, oni smatraju da verovatno vredi učestvovati u G20, i, naravno, vredi učestvovati u UN.

Rusija se pojavila u nizu organizacija, poput Šangajske organizacije saradnje i BRIKS-a, koji su doživeli kvantitativni i kvalitativni uspon, uz ambiciju da postanu alternativa Ujedinjenim nacijama, ukoliko se pokaže da one više neće biti delotvorne i da se više niko neće obazirati na međunarodno pravo i njegove norme.

Poslednji Putinov govor pred poslanicima ruske Dume jeste platforma za nov Tridesetogodišnji rat. Sve o čemu je govorio, od funkcionisanja privrede do proizvodnje naoružanja i odsustva vojnika s ratišta, ne govori nam da su to potezi koji mogu da se sprovedu od danas do sutra ili za nekoliko meseci. Za to su potrebne godine. U tom smislu, bila je to Putinova platforma za njegov novi sedmogodišnji mandat. Ali može li, sa stanovišta Rusije, ovaj rat da traje 30 godina?

Johan Mišel, analitičar iz berlinskog Međunarodnog instituta za strateške studije, predviđa „duge mesece“ pred nama, dok Majkl Kofman, direktor Programa za studije Rusije u Centru za pomorske analize u Vašingtonu, očekuje dodatne godine borbe.

Možda je najpesimističniji od svih bio istaknuti italijanski analitičar Lucio Karačolo, urednik italijanske geopolitičke publikacije Limes. „Ovaj rat će trajati beskonačno, sa dugim pauzama za prekid vatre“, kaže on. „To će prestati samo kada Ukrajina ili Rusija ili oboje budu kolabirali, jer je za obe strane ovo pitanje života ili smrti“, tvrdi Karačolo. NATO se, kako kaže njegov generalni sekretar Jens Stoltenberg, već sprema za godine ratovanja.

Putin je u svom poslednjem govoru, pored ostalog govorio i o drugoj vrsti ruskog društva koja treba da nastane paralelno sa ukrajinskim sukobom. Sa obnovom društva, kakvoj se nada Putin, trebalo bi da se obnovi i ruska elita u kojoj bi trebalo da prevladaju ljudi koji su prošli rat i koji će se smatrati dovoljnom patriotskom garancijom ruske budućnosti.

Putin najavljuje da dolazi do veoma brze nacionalizacije elite, peta kolona je izbačena, ili je sama napustila Rusiju, praktično bez represije. I konačno, uništava se kompradorska klasa, odnosno sloj buržoazije koji je Rusija poluveštački stvorila devedesetih godina zbog neuspešnih reformi, kada imovina nije bila zaštićena zakonom i kada je novac praktično morao da se iznosi u inostranstvo, čime je stvorena buržoaska elita, koja je ekonomski, politički, pa i psihički zavisna od Zapada. Sada ih sam Zapad jednostavno izbacuje, a Rusija tome izlazi u susret. Zato Putin traži da se prekine „off shore“ poslovanje i ruski biznis vrate na teritoriju Rusije. 

Novi „Tridesetogodišnji rat“

Najveći svetski sukob 17. veka, Tridesetogodišnji rat, koji je trajao od 1618. do 1648. godine, najvećim delom na teritoriji današnje Nemačke i Češke, prototip je modernog hibridnog rata, u tom smislu i ukrajinskog.  Naziva se i „proto-svetskim ratom“ zbog toga što su u njega bile uključene skoro sve evropske zemlje, a to je, prema tada dominantnom evrocentričnom konceptu, bio ceo svet.

Tridesetogodišnji rat je stavio tačku na srednjovekovni svet, kao što je Prvi svetski rat pod svojim ruševinama zatrpao dotadašnju epohu, zajedno sa njenom verom u ljudski um, otvorivši put u 20. vek – vek strašnih paradoksa.

Danas gledamo kako svet pravi korak u novu eru – nepoznatu i zastrašujuću. Čini se da je to proces bez kraja. Epohe se rađaju u bolu. Tridesetogodišnji rat je kolevka mnogih savremenih i danas uobičajenih ratnih tehnika poput političke propagande, „slike neprijatelja“ u medijima, upotrebe plaćenika u vojne svrhe. Ovaj „proto-svetski rat“ katalizovao je formiranje država modernog tipa, a njegov završetak označio je nastanak prvog sistema međunarodnih odnosa – Vestfalskog mira, čije su neke odredbe i dalje na snazi, kao prioritet nacionalnih interesa, princip ravnoteže snaga, princip državnog suvereniteta, redovna diplomatska praksa i drugo.

Kako događaji od pre 400 godina mogu biti zanimljivi i korisni za nas? Zašto neki ljudi „Tridesetogodišnji rat“ smatraju čisto verskim, dok drugi, poput istoričara Guntera Franca, tvrde da je to bio rat za slabljenje Nemaca, dok treći, kao sovjetski istoriografi Mojsije Smirin, Boris Poršnjev i drugi, smatraju da je ovo bio sukob između feudalne katoličke reakcije koju u predvodili Habzburgovci i progresivne koalicije Francuske, Rusije i protestantskih država? U stvari, sve su to delovi jednog sistema.

Današnji sukob u Ukrajini se takođe različito tumači, ali on još nije završen. Za neke je ovo čisto rusko-ukrajinski sukob, operacija zaštite stanovništva Donbasa od agresije Kijeva, za druge to su preventivne mere Rusije za zaštitu integriteta sopstvenih granica, za druge, punopravni hibridni rat između Rusije i NATO. Sve ove interpretacije su različite i zavise od ugla gledanja. Ali kako danas Kijev možemo posmatrati odvojeno od Zapada i NATO-a? Dakle, ovo je i zaštita stanovništva Donbasa, i rusko-ukrajinski sukob, i suprotstavljanje NATO bloku.

Očekivanja budućnosti

Ruski stratezi žele da Rusija ograniči mogućnost Zapada da je koristi kao resursnu bazu. Oni veruju da će zapad takođe pokušati da eliminiše Rusiju kako bi oslabio zaleđe glavnog strateškog rivala narednih decenija – Kine.

Oni su uvereni da će procesi samouništenja Zapada, samo privremeno obustavljeni konsolidacijom protiv Rusije, ubrzo biti nastavljeni. Njegovo slabljenje traje najmanje deceniju i po, ali sada prelazi na novi nivo. Destruktivne svetske tendencije su pojačane. Novi talasi migracija su neizbežni, sukobi su povezani i sa predstojećom krizom hrane. Povlačeći se i pokušavajući da pređe u kontraofanzivu, Zapad ruši režime preostale iz prethodnog sistema koji je regulisao međunarodne odnose, međunarodno pravo, pa čak odbacuje i diplomatske običaje i pristojnost. Prave promene u zapadnoj politici su verovatne tek nakon tri-četiri izborna ciklusa, ako i kada dođe do potpune smene političke generacije.

U narednoj deceniji, ovi i niz drugih sistemskih faktora dovešće do rastuće međunarodne nestabilnosti i sukoba, posebno na jugu, istoku, a opet onda u Evropi. Bez obzira na to kako i kada se završi ruska „specijalna vojna operacija“, nivo vojne pretnje – u svetu u celini – ostaće izuzetno visok. A može se čak i povećati usled eskalacije ovog ili drugih neizbežnih sukoba.

Konfrontacija je danas mnogo oštrija nego u vreme Hladnog rata iz druge polovine 20. veka. Zapad je mnogo uložio ne samo na obuzdavanje, već i na uništenje ruske države u njenom sadašnjem obliku. Rat (još) ne eskalira u direktnu vojnu konfrontaciju sa Zapadom samo zato što Ruska Federacija ima moćan nuklearni potencijal. Opšta kriza sistema normi i prava već se proširila i na vojno-političku oblast, što dramatično povećava rizike.

Zapad (posebno SAD) pokušava da preokrene pravac svetskog razvoja kroz promenu ravnoteže vojnih snaga, koja mu još ne ide u prilog. Pojaviće se i nova generacija oružja, dizajniranog da neutrališe prednost koju je Rusija sada postigla. U svakom slučaju, nivo međunarodne strateške stabilnosti će opasti. Nada da će sadašnja konfrontacija otrezniti neprijatelja bez daljeg zaoštravanja krize je slaba – ne na nivou političkih lidera. Prelazak nuklearnog praga u ovom ratu je izuzetno opasan, i zbog kvaliteta elita. Hitno je potreban rad na smanjenju verovatnoće nuklearnog, posebno velikog termonuklearnog rata. Istina, još nije jasno s kim se takav posao može obaviti.

Amerika već gradi posleratnu kenanovsku „strategiju obuzdavanja“, ali protiv najvažnijih ideja samog Kenana. Taj zadatak u rukama je uticajnog diplomate i bivšeg ambasadora u Moskvi, Aleksandara Veržbova. Da bi sprečile dalju štetu međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima, Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima biće potrebna sveobuhvatna strategija obuzdavanja koja ima za cilj da vojno odvrati Rusiju, i zbog njenog destabilizujućeg ponašanja politički i ekonomski sve više je odvaja od međunarodne zajednice, „sve dok Moskva ne stekne pravo da se ponovo smatra partnerom“.

Obuzdavanje je danas slično politici obuzdavanja koju je objavio Džordz Kenan i koja je usvojena u ranim godinama Hladnog rata. Ideja je da se zaustavi ruski ekspanzionizam, izvrši snažan kontrapritisak na ruske napore da proširi svoj uticaj, da se ruski režim ekonomski oslabi i sprovede agresivna informativna kampanju kako bi se podrila unutrašnja  podrška i čiji je krajnji cilj da se podstakne pojava snaga koje bi mogle liberalizovati režim i okončati geopolitičko nadmetanje, kao što se dogodilo u okončanju prvog Hladnog rata 1980-ih i 1990-ih.

Današnje obuzdavanje ima koristi od činjenice da su Rusi vojno mnogo slabiji nakon rata u Ukrajini i politički izolovaniji, iako današnja Rusija ima koristi od svog bliskog srodstva sa Kinom i činjenice da mnoge nacije izvan demokratskog Zapada sede na ogradi.

I Veržbov je spreman na „tridesetogodišnji rat“. Obuzdavanje danas takođe znači i strpljiv, dugoročan pristup promovisanju unutrašnjih promena u Rusiji, smatra on, verujući da će možda proći generacija pre nego što dođe do takve promene. „Trebalo bi da budemo spremni da reagujemo brzo kada sam ruski narod bude zahtevao lidere koji su spremni da se vrate na put saradnje i integracije koji je Putin napustio“, poručuje Veržbov.

Piše: Dragan Bisenić, novinar