Šta ne može Karabah, a može Kosovo

Dragan Bisenić
Izvor: Print Screen/RTS

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Veza između azerbejdžanskog Nagorno-Karabaha i Kosova uspostavljena je odmah posle početka međunarodnog priznanja Kosova. Proglašenje nezavisnosti Kosova 17. februara 2008. izazvalo je opsežne rasprave o mogućim implikacijama na sukob u Nagorno-Karabahu, sa nekim izjavama, uključujući neke od Jermena, koje sugerišu da potpuno menja situaciju na Južnom Kavkazu, a druge uključujući i one od strane azerbejdžanske i neke zapadne vlade, tvrdeći da to nije primenljivo na tamošnje teritorijalne sporove.

Tek što je počelo priznavanje nezavisnosti Kosova, tadašnji jermenski premijer Serž Sarkasjan u intervjuu Rojtersu rekao je da će kosovska nezavisnost ojačati jermenski zahtev da otcepljeni region Nagorno-Karabah bude priznat kao država. Sarkasjan je tako povezao statuse Kosova i Nagorno-Karabaha i zaključio da Jermenija tako dolazi u povoljnu poziciju, te da priznavanje kosovske nezavisnosti može da bude pozdravljeno od strane Jermenije. Tri decenije kasnije, stvari se kreću u smeru sasvim suprotnom od očekivanja bivšeg jermenskog premijera, a u novom rešenju posreduju Vašington i Brisel zajedno sa Moskvom, sa kojom su u svim drugim pitanjima u totalnom, pa i vojnom sukobu.

Nagorno-Karabah je teritorija unutar Azerbejdžana koju su 1991. zauzele jermenske snage i držale narednih 30 godina. Azerbejdžan je vojnom akcijom 2020. uspeo da povrati najveći deo zauzetih teritorija. Tu vojnu akciju podržala je i prihvatila većina zapadnih država. Danas se situacija povodom Nagorno-Karabaha dramatično menja.

Pre dva dana jermenski premijer Nikolaj Pašinjan najavio je priznanje azerbejdžanskog suvereniteta nad teritorijom Nagorno-Karabaha. Pašinjan je rekao da Azerbejdžan i Jermenija međusobno mogu da se priznaju sa teritorijom Jermenije od 29.800 kvadratnih kilometara, odnosno teritorije Azerbejdžana od 86.600 kvadratnih kilometara, što takođe uključuju enklave. Pitanja koja se tiču prava i bezbednosti Jermena iz Nagorno-Karabaha treba razgovarati u formatu Baku-Stepankert koji je jermenski centar u Nagorno-Karabahu.

Pašinjan je precizirao da je ovde reč o političkom stavu, dok još treba da se razgovara o pravnoj strani. On je precizirao da postoje dve opcije - ili da ove enklave ostanu takve kakve jesu, ili da se "de jure" vrate pod suverenitet zemalja.

Proboj u pregovorima dogodio se početkom maja kada su ministri spoljnih poslova Jermeniji i Azerbejdžana bili četiri dana u Vašingtonu, gde su razgovarali zajedno sa američkim državnim sekretarom Entonijem Blinkenom. Razgovori su počeli kada se Blinken, koji je inicirao samit, sastao sa dva ministra inostranih poslova nakon što je sa njima odvojeno razgovarao.

Na kraju ovih razgovora, Blinken je rekao da su Jerevan i Baku „blizu sporazuma“. Pregovore je dalje preuzela Evropska unija, ali u njih je sve vreme uključena i Moskva. Ovo je jedinstvena i paradoksalna situacija gde su tri strane, Rusija, SAD i EU, koje su, inače, u najžešćem posrednom vojnom sukobu već 15 meseci u Ukrajini, istovremeno partneri za diplomatskim stolom sasvim po drugom pitanju i da ti pregovori sasvim dobro napreduju.

Paradoksalno je i to da pregovore Jermenije i Azerbejdžana o reintegraciji Nagorno-Karabaha u teritoriju Azerbejdžana vode zvaničnici Evropske unije i SAD, u isto vreme kada oni, ovoga puta bez ikakvog učešća Moskve, posreduju u dijalogu Beograda i Prištine, samo što je u ovom potonjem krajnji cilj sasvim drugačiji. Taj cilj je, mada ne trenutan, samo zbog toga što nije realistična, priznanje Kosova kao nezavisne države koja se otcepila od Srbije. To su nebrojeno puta saopštili zvaničnici SAD, predstavnici pojedinačnih država-članica EU, ali i posrednici koji su uključeni u dijalog.

U jermensko–azerbejdžanskim pregovorima uključeni su najviši funkcioneri Evropske unije, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, predsednik Saveta Evropske unije Šarl Mišel, predstavnik za spoljnu politiku Đuzep Borelj. Poslednji takav sastanak održan je u Briselu 14. maja. kada se razgovaralo o teritorijalnom razgraničenju. U izjavi sa sastanka navedeno je da su lideri Azerbejdžana i Jermenije ponovo potvrdili svoju posvećenost Deklaraciji iz Alma-Ate iz 1991. godine.

„Lideri su ponovo potvrdili poštovanje teritorijalnog integriteta Jermenije na 29,8 hiljada kvadratnih kilometara i Azerbejdžana na 86,6 hiljada kvadratnih kilometara“, rekao je Šarl Mišel na konferenciji za novinare.

Razgraničenje bi trebalo da bude obavljeno na osnovu mapa Generalštaba SSSR-a iz 1975. godine za koje jermenski premijer kaže da "mogu i treba da postanu osnova za rad na razgraničenju". Povlačenje trupa obe zemlje trebalo bi da se obavi takođe na osnovu ovih karata. To je bilo predviđeno još sporazumom koji je postignut u Pragu 6. ​​oktobra 2022. o priznanju međusobnog teritorijalnog integriteta i razgraničenja Jermenije i Azerbejdžana u skladu sa Almatinskom deklaracijom iz 1991. godine“, rekao je on.

Uloga Moskve, međutim, ne prestaje samo korišćenjem vojnih karata. Ilham Alijev i Pašinjan srešće se 25. маја u Moskvi, dok su se ministri spoljnih poslova Rusije, Azerbejdžana i Jermenije sreli u Moskvi 19. maja. Posle sastanka, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov rekao je da su Jermenija i Azerbejdžan uspeli da približe shvatanja o zajedničkoj viziji mirovnog sporazuma.

„Strane su počele da rade na tome i sada se o tome aktivno razgovara, uključujući i učešće drugih medijatora. Jermenski i azerbejdžanski ministri putovali su u Vašington, predsednici Jermenije i Azerbejdžana su pre nedelju dana bili u Briselu. Rad na mirovnom sporazumu je, naravno, fundamentalan“, rekao je Lavrov.

Prema njegovim rečima, predstavnici zemalja su „kompleksno“ razgovarali o situaciji. Ministar spoljnih poslova Jermenije, Ararat Mirzojan, izjavio da je zemlja spremna za mirovne pregovore o Južnom Kavkazu. Mirzojan je dodao da bi Lačinski koridor trebalo da ostane pod ruskom kontrolom.

Za predstojeći susret s Putinom najavljena je čak mogućnost potpisivanja mirovnog sporazuma, mada je jermenski premijer skeptičan u vezi sa tim. Dakle, ishod je ovakav: SAD i EU vode pregovore, a dozvolu za mirovni sporazum i pečate na njemu obezbeđuje Moskva.

Naravno, sve ovo, neizbežno, vodi ka pitanju kako je nešto moguće u Azerbejdžanu, a to isto, nije moguće u Srbiji, odnosno – kako to da se sasvim suprotno rešenje traži i očekuje za Srbiju? Dok se na ovo pitanje ne nađe jasan i prikladan odgovor, čini se da neće biti moguće ni na Balkanu postići kompromisno rešenje koje bi doprinelo stabilnosti regiona i ovog dela Evrope.