Status Kosova ne rešava se u Briselu

Kada je sastanak zakazan za 21. novembar, dakle poslednji dan pre formalnog isteka ultimatuma koji je odredio Aljbin Kurti, to je već demonstriralo samouverenost Đuzepa Borelja i Miroslava Lajčaka da su pripreme obavljene na adekvatan način i da je sporazum postignut već pre sastanka, a da na sastanku sledi javna ceremonija saglasnosti.

Ali, već sam oskudni enterijer u skučenoj kancelariji u kojoj su se sastali evropski predstavnici i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i Aljbin Kurti nije obećavao ništa dobro, jer je teško očekivati da iz sporednih prostorija, pa makar u njima bile i dve saksije s cvećem, pojavi spasonosno rešenje, pa do rešenja nije ni došlo.

Kriza, koja je po svemu bila isforsirana, poslužila je prištinskoj strani da nametne i stavi u prvi plan svoje zahteve i svoja očekivanja, ali je primorala Evropljane i Amerikance da više puta ustaju iz stolice kako bi dohvatili ono što im je bilo u ruci još pre više nedelja. Sam Kurti kaže da su tablice sporedno pitanje, a da je najvažnije pitanje ''normalizacija odnosa'', a da je rok za njeno postizanje mart 2023.

Kurti zna da je Evropska komisija uglavnom na njegovoj strani, da su na njegovoj strani predstavnici evropskih država koje samo traže način na koji će Kosovo da dostigne svoj cilj, punu nezavisnost i ''međusobno priznanje''. E, sada, da li ručak treba da bude poslužen u 12 ili u tri po podne, nije stvar koja uopšte opterećuje gozbu. On i ako žuri, zna da niko neće imati velike primedbe, pošto se skup razlikuje uglavnom samo po tome na koji način bi trebalo da se stigne do zajedničkih ciljeva.

U skladu s njegovim stavom su brojne odluke i preporuke evropskih organa, pa i najnovije preporuke Evropskog parlamenta. Komitet za spoljne poslove EU letos je tražio hitno uzajamno priznanje Srbije i Kosova, a isto to je učinjeno u preporukama koje je usvojio Evropski parlament samo dan nakon što je Priština pod direktnim američkim pritiskom ukinula odluku o kažnjavanju vozača koji nemaju kosovske tablice na automobilima.

Osim što traži uslovljavanje korišćenja fondova EU sa uvođenjem sankcija Rusiji, u preporukama se zahteva da se ''pojača konstruktivan angažman EU sa vlastima Srbije i Kosova na postizanju sveobuhvatnog pravno obavezujućeg sporazuma o normalizaciji zasnovanog na međusobnom priznavanju između dve zemlje u okviru dijaloga Beograda i Prištine, što je ključno za obe zemlje da napreduju u svojim evropskim putevima i doprineće regionalnoj stabilnosti, prosperitetu i normalizaciji odnosa; ponoviti ključnu važnost rešavanja svih otvorenih pitanja kroz dijalog Beograda i Prištine brzo, transparentno i u dobroj veri''. Preporuke su usvojene sa 502 glasa za, 75 protiv i 61 uzdržanim.

Ali, dijalog u Briselu uopšte nije mesto na kome može da se bilo šta postigne kada je reč o statusu Kosova. Pošto je vokabular važan, onda pokušajmo da budemo tačni. Jedina pravna osnova postojanja Kosova jeste rezolucija 1244 Saveta bezbednosti UN. Rezolucija Generalne skupštine UN koju su u septembru 2010. zajednički podnele Srbija i EU samo ''pozdravlja'' ulogu EU kao ''fasilitejtora'' u ''dijalogu''. EU, dakle, nije ni ''medijator'', a u Briselu se ne vode nikakvi ''pregovori'', nego samo ''dijalog'', niti je bilo šta preneto, niti može da bude preneto sa Saveta bezbednosti na Evropsku uniju.

Dakle, ako je ''sporazum zasnovan na međusobnom priznanju'' uslov za ''napredovanje'' na ''evropkom putu'', onda već sada može da bude jasno da su ovakva očekivanja veoma ograničena i da izlaze iz okvira koji je EU, zajedno sa Srbijom, odredila sebi predlažući Rezoluciju GS UN iz 2010. godine.

Da bi to svima bilo jasno, pa i celokupnoj evropskoj javnosti koja se bavi ovim pitanjem, bilo bi umesno da na svakom pozivu za susret u Briselu stoji preambula u kojoj se navodi da se sastanak saziva na osnovu Rezolucije Generalne skupštine UN usvojene 9. septembra 2010, a u skladu sa Rezolucijom 1244 SB UN. Time bi svima bilo jasno stavljeno do znanja u kojim okvirima i s kojim ciljem se vodi briselski dijalog.

To što je na zasedanju Generalne skupštine predstavnik Azerbejdžana govorio protiv jednostranih rešenja i u prilog odbrani teritorijalnog integriteta država, može da posluži savremenoj paraleli sa ovonedeljnom posetom azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva Beogradu.

Azerbejdžan i Srbija imaju problem na istoj matrici, samo što je Azerbejdžan svoju neizvesnost, posle dugih pokušaja diplomatskog sporazuma, razrešio silom. Srbija svoje pitanje ne namerava da rešava silom i nasiljem, jer za to nema ni potrebe, budući da je, kako što smo rekli, status Kosova već definisan dokumentima SB UN, ali ono po čemu je poseta Ilahma Alijeva poučna za kosovsko pitanje, jeste ukazivanje na ponašanje međunarodne zajednice koje ne doprinosi principijenom odnosu prema otvorenim pitanjima i ne doprinosi njihovom rešavanju.

Predsednik Alijev, tako je dao jedan primer kada ponašanje međunarodnih aktera postaje kompromitovano - kada one izlaze iz okvira u kojima deluju i kada ne primenjuju sredstva koja su im na raspolaganju. On je ukazao da su međunarodne organizacije usvajale mnoge dokumente koji su zasnovani na pravdi i realnosti, a da problem nikada nije bio rešen.

''To pokazuje da su odluke i rezolucije koje su donele međunarodne organizacije i njihova primena selektivne'', rekao je Alijev, dodajući ''kada smo shvatili da su svi naši napori i pregovori besmisleni, onda smo morali da pribegnemo sili''.

Posle ljutite reakcije američkog ambasadora na Kosovu, Džefa Hovenijera i brze intervencije kojom su stvari vraćene na pređašnje stanje, postavljeno je pitanje da li to znači da Amerikanci preuzimaju glavnu ulogu i da li Amerikanci drže ključ rešenja u svojim rukama?

Nesumnjivo je da je Amerika jedini stvarni autoritet za kosovske Albance kao i da ona ima vlastiti pristup rešenju kosovskog problema. Još od 2013. američka strana pokazuje spremnost da rešenje potraži u nekoj nagodbi u kojoj bi obe strane dobile ponešto, ali ne i sve, što opet znači ''podelu Kosova''.

Evropske države, u prvom redu Nemačka, ne samo što smatraju da bolje poznaju evropske probleme od Amerikanaca, nego su rezolutno protiv ovakve trampe, smatrajući da ona vodi u dalju destabilizaciju evropskog kontinenta. Najdalje u ovakvom pristupu otišao je američki predsednik Tramp koji je vukao poteze sasvim nezavisne od EU, poput potpisivanja Vašingtonskog sporazuma i podržavao inicijativu ''Otvoreni Balkan'' koju sada u preporukama, Evropski parlament energično odbacuje, zajedno sa drugim ''malignim uticajima'' na Zapadnom Balkanu.

Ukrajinska kriza je u međuvremenu dodala nove parametre i novi, još širi okvir kosovskom pitanju, gde su ove dve celine nesumnjivo jasno povezane, ne samo za Rusiju, nego i za odlučnost Evropljana da stanu iza ukrajinske teritorijalne celovitosti, isto onako kao što to čini administracija predsednika Bajdena.

Američki posrednici i pregovarači, budući da znaju da Rezolucijom Generalne skupštine nije predviđena nikakva posebna američka uloga, redovno ističu da daluju zajedno ili koordinirano sa evropskim predstavnicima, što ne isključuje mogućnost da unutar takvih odnosa, američki predlozi ne mogu da budu superiorniji ili, na kraju, odlučujući.

Čak i u tom slučaju, čini se da nije realno pretpostaviti da će Amerikanci u ovom trenutku preduzeti bilo kakvu samostalnu akciju, nezavisnu od Evropljana.

I pored svega ovoga, evropsko posredovanje može da doprinese značajnom poboljšanju odnosa Beograda i Prištine, popuštanju napetosti i olakšavanju života ljudi.

U tome čak ni sporazum o normalizaciji odnosa ne mora da bude smetnja, ali dobro bi bilo da Evropska unija sama kaže šta je njena prava uloga u ovom dijalogu, jer bi to povećalo njen kredibilitet i poljuljano poverenje obe strane.

Piše: Dragan Bisenić, novinar