Trčanje u krug za Zajednicom srpskih opština

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Zajednica srpskih opština, izgleda, postaje neuhvatljiva himera koja se pojavljuje sa više od stotinu lica i uloga. Ona se prvi put pojavila kao rezultat dogovora u Briselu pre 10 godina. Posrednik u dijalogu Beograda i Prištine, Miroslav Lajčak, za današnji susret predsednika Aleksandra Vučića i Aljbina Kurtija najavljuje da će na dnevnom redu biti „početak procesa stvaranja Zajednice“. U tom „početku procesa“ biće „predstavljen nacrt Statuta ZSO“, što je „prvi obavezan i važan korak“, kako je to opisao evropski predstavnik.

I dalje je zbunjujuće da se Zajednica srpskih opština posle 10 godina od trenutka kada je dogovorena, još uvek nalazi na početku i postoji kao pitanje oko kojeg još treba da se dogovara. Osim toga, ZSO metodično i čini se, planski, provlači iz jedne ugovorne forme u drugu. Bila je prvo deo Briselskog sporazuma, a sada je deo nemačkog plana, pa opet deo Ohridskog sporazuma. A izgleda da se njena uloga podrazumeva i u nekoj budućnosti. Sve ovo je ružno i donekle sramno za Evropsku uniju. Umesto da  Zajednica srpskih opština postoji i funkcioniše nekoliko godina, ona i dalje postoji samo  na papiru i na „početku procesa“,  u kome se „predstavlja nacrt Statuta“, kako kaže specijalni predstavnik.

Kada je reč o ZSO, nekonzistetnost je, čini se, važna karakteristika razmišljnaja o njoj, kojoj nije izbegao ni specijalni izaslanik EU Miroslav Lajčak. Kada je počeo da obavlja svoju posredničku ulogu, on je u jesen 2020. rekao: “Neće biti normalizacije odnosa bez Zajednice srpskih opština. Kosovo ju je potpisalo, Skupština ratifikovala. Kosovo treba da ga primeni. To je deo pregovora“. Čini se da je ovo formulacija koja odgovara stanju stvari koja je očekivana od predstavnika EU. Ali, već sledeće godine dolazi do preokreta, pa Lajčak kaže: „Zajednica opština sa srpskom većinom biće formirana nakon potpisivanja Sveobuhvatnog sporazuma Kosova i Srbije".

Dakle, umesto da formiranje Zajednice srpskih opština, bar u zamisli, bude uslov za dalje pregovaranje, dolazi do obrta, pa potpisivanje Svebuhvatnog sporazuma postaje uslov za stvaranje Zajednice srpskih opština.  ZSO, prema ovoj ideji, tako dolazi sasvim na kraju dijaloga. Pošto je ona bila i na početku, onda ona, kako to sada izgleda, služi kao mamac da srpska strna trči u krug i da u njenom položaju ne bude nikakvog napretka. Ova ideja može da bude sasvim privlačna Prištini i drugim direktnim i indirektnim akterima razgovora, ali ona je daleko od slova i duha poslednjih sporazuma, a da ne pominjemo Briselski sporazum od pre 10 godina. 

Uzmimo, da li je neko ikada čuo za Zajedničko vijeće srpskih opština u Hrvatskoj? Verovatno nije niko, ali ona postoji. Ima slično ime, slične funkcije, trebalo bi da deluje u sličnim uslovima i da bude forma koje okuplja opštine gde žive Srbi na istoku Hrvatske.

Ovo telo nastalo je na američki predlog nakon završetka ratnih sukoba u Istočnoj Slavoniji i deo je Erdutskog sporazuma, dokumnta kojim je potvrđena mirna reintegracija područja koja su kontrolisali Srbi, pod vlast Zagreba. Gotovo 30 godine nakon što su stavljeni potpisi na ovaj sporazum, još se traži najbolja reč da opiše Veće. Ovoj asocijaciji je svim dokumentima dato mnogo zaduženja i ovlašćenja, ali nisu dati mehanizmi i instrumenti da to sprovede. Zbog toga je ona samo neki stepen više od običnog udruženja građana, iako je stvorena međunarodnim ugovorom.

Položaj ovog Veća, po svemu sudeći, značajna je inspiracija Aljbinu Kurtiju koji traži da se zanemare prethodni sporazumi, oba brisleska iz 2013. i 2015. U sporazumu iz 2015. precizirani su instrumenti i takozvane „izvršne nadležnosti“ ove zajednice.

Briselski sporazum je, slično Erdutskom, poslužio za „mirnu reintegraciju“ severa Kosova. Kosovski premijer Aljbin Kurti sada želi da se krene dalje po istom šnitu. On traži da ta zajednica nema izvršna ovlašćenja, obrazlažući da ne želi nešto poput Republike Srpske, što je sasvim neadekvatno poređenje, pošto pre Kosovo može da se poredi sa RS, a ne Zajednica srpskih opština.

"Ono što nećemo dopustiti jeste pravo na teritorijalizaciju i stvaranje bilo čega što bi izgledalo kao Republika Srpska u BiH. Nećemo dopustiti satelitsku paradržavu s destruktivnom suštinom koja bi potkopavala državnost Kosova", rekao je Kurti. Ako se ovome doda da će posle izbora, koji, kako kaže Volfgang Petrič, nisu bili „rezultat koji se može iskoristiti u demokratskoj državi“  biti stvoren opasan amalgam sile i nelegitimnosti u većinskim srpskim opštinama, onda je opasnost da se isklizne iz koloseka dijaloga veoma visoka, a zamisao o normalizaciji odnosa sasvim udaljena.

Stoga je, pred današnji sastanak, Lajčak s razlogom u slovačkim medijima sumirao desetogodišnji tok dijaloga na verodostojan način i naveo da Kosovo nije primenilo sporazum iz 2013. godine o stvaranju ZSO, dok je Srbija, prema njegovim rečima, raspustila paralelne strukture, kako je bilo dogovoreno.

„Suština tog sporazuma je bila da Srbija, s jedne strane, raspusti paralelne strukture na Kosovu, uglavnom policiju i pravosuđe, koje bi potom postale deo pravnog sistema Kosova. A s druge strane, Kosovo je trebalo da stvori ZSO. Prvi deo se desio, drugi nije. Ne želim da se vraćam u prošlost i ocenjujem zašto je bilo tako“, dodao je Lajčak.

Ako evropski posrednik ne želi da se upušta u razmišljanja „zašto je to tako“, srpska strana mora, jer je ovo za nju, bez sumnje, važna lekcija o pregovaranju. Ona je, verujući Evropskoj uniji, odmah na početku učinila ključni ustupak i povukla „paralelne institucije“ sa severa Kosova, očekujući, prirodno, da će slediti korak druge strane. Ali, do njega nije došlo. Zato će sada najmanje „tri puta“ da meri sve predloge, pre nego bilo šta „preseče“.

Bilo je potrebno da se ZSO obrazuje pre više godina, da se vidi da može i na koji način i da deluje i da funkcioniše, a tek onda da se krene dalje u pregovarački proces. Tada bi on imao smisla jer bi obavezivao sve strane. Ono što može sada da se dogodi, a što je možda i ideja, jeste da se ponovi ishod Briselskog sporazuma u kojem srpska strana čini opipljivi ustupak, a zauzvrat ne dobija ništa. Preciznije, neka vrsta Zajednice srpskih opština može da bude fiktivno stvorena, ali da nikada, ni jednog dana ne počne da funkcioniše, niti da ima bilo kakav značaj, jer će biti onemogućena ili osporena od strane prištinskih vlasti.

Ukoliko i posle svega, još postoji ideja da se prvo potpiše Sveobuhvatni sporazum, a posle toga stvori Zajednica srpskih opština, onda je celishodnije da se dijalog zaustavi, jer je u međuvremenu srpskoj strani postalo jasno da joj u ovim pregovorima niko neće „platiti“ ono što bude dala besplatno. To su njeni predstavnici više puta i sami rekli, pa je u tom slučaju umesno što pre izmeniti scenario ovog dijaloga i vratiti ga tamo gde je i zamišljeno da bude.

Stoga su uverljivost i nepristrasnost Evropske unije ključne dimenzija sadašnje faze dijaloga. Evropska unija ima dovoljno načina i prostora da obezbedi efikasno sprovođenje dogovora o Zajednici srpskih opština. U prihvaćenom ohridskom Aneksu nastavak evropske integracije i finansijska korist od donatorske konferencije su nagrade za spremnost za dogovor i kooperativno držanje, ali i „direktne posledice“ koje bi nesprovođenje moglo da ima i koje su predviđene u tački 11 dodatka sporazumu.

Budući da je donatorska konferencija koja se održava za 150 dana uslovljena primenom svih delova sporazuma, onda je logično da u tom roku bude formirana i Zajednica srpskih opština. I ne samo da bude formirana, nego i da pokaže da je vitalna i spremna da funkcioniše.