Četiri i po decenije od paljenja Pećke patrijaršije - srpske crkve i kulturna baština na udaru i danas

Podmetnut požar u kom je na današnji dan 1981. godine izgoreo stari konak Pećke patrijaršije, u danima velikih demonstracija kosovskih Albanaca, prvi je u nizu događaja tokom četiri i po decenije koje će uslediti, u kojima će se na meti ekstremista nalaziti srpska kulturna baština na Kosovu, ukazuju sagovornici Kosovo onlajna. Proces destrukcije srpskog nasleđa koji se dešava i danas, upozoravaju, nije sveden samo na fizički oblik, već se uporedo odvija na drugom nivou, na kom se prošlost falsifikuje, a srpsko kulturno nasleđe „kosovizuje“.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

O plamenu koji se u konaku Pećke patrijaršije pre 45 godina razbuktao između tri i četiri časa ujutru u to vreme se u javnosti malo govorilo, a bilo je i pokušaja da se uzrok i priroda događaja u kom je stradalo rukopisno nasleđe, zamaskira. 

Danas, vesti da je neka pravoslavna crkva na Kosovu obijena i opljačkana ili da su na nekom pravoslavnom groblju polomljeni krstovi i porušeni nadgrobni spomenici jedna drugu sustižu. Pećka patrijaršija, duhovno sedište srpske crkve, je na Gugl mapi na albanskom jeziku prošle jeseni označena kao albanski pravoslavni manastir, a diplomate akreditovane u Prištini srpske crkve neretko nazivaju „kosovskim“.  

Prema podacima koje je prošle nedelje izneo ministar kulture Srbije Nikola Selaković na Kosovu je od 1999. godine uništeno 156 srpskih crkava i manastira i 255 srpskih grobalja, i da je ukradeno ili uništeno više od 10.000 ikona i raznih crkvenih predmeta.

Svedočanstva identiteta

Razlog zašto se na meti ekstremista na Kosovu tokom decenija nalaze sakralne građevine, prema oceni Jasmine S. Ćirić, istoričarke umetnosti, je taj što se na njima nalaze sačuvani zapisi i natpisi, bez obzira da li su u pitanju portali ili freske koje direktno svedoče o srpskom identitetu na prostoru Kosova i Metohije.

„Ukoliko govorimo o freskama, tu su i ktitorski portreti koji su direktno svedočanstvo srpskog prisustva na tom prostoru. Naravno da nije slučajno zašto su te građevine na meti, ne samo u smislu materijalnog oštećenja, što smo imali prilike da ispratimo u prošlim vremenima, već i u onom nama savremenom smislu, a to je izmena istorijskih narativa“, izjavila je Ćirić za Kosovo onlajn. 

Kao poseban problem ona ističe „kosovizaciju“ srpskog kulturnog nasleđa, koja direktno proishodi iz činjenice da se na svakodnevnom nivou krši Rezolucija Saveta bezbednosti 1244, i iz, kako kaže, nesretne činjenice da su na sajtu Uneska zadužbine na Kosovu registrovane kao spomenici srednjeg veka na Kosovu, a ne na Kosovu i Metohiji, kao što je prvobitno stajalo u nominacionom dosijeu. 

Paljenje Pećke patrijašije 1981. godine, Ćirić smatra jednom od najmračnijih epizoda u vezi sa oštećenjem srpskog kulturnog nasleđa i prvim u nizu događaja koji će se ponavljati kada je u pitanju oštećenje materijalnih dobara na Kosovu.  

Iako sam kompleks crkava u okviru Pećke patrijašije nije bio oštećen, prema njenim rečima, osim stambene jedinice manastira, došlo je i do oštećenja određenih rukopisa, o čemu se u onovremenoj javnosti, ističe, vrlo malo govorilo. 

Istoričar umetnosti i upravnik Galerije fresaka Narodnog muzeja Srbije Bojan Popović kaže da se zapravo već od završetka Drugog svetskog rata kako na otvoren, tako i na tihi način, radilo na tome da se sve što je srpsko na Kosovu suzbije.

„Dovoljno je reći da kada je goreo konak Pećke patrijaršije, da o tome nije smelo javno da se priča, pa su pričani vicevi kako je za spaljivanje konaka odgovorno 'paljidrvce'. Time se aludiralo da su krivi neki teroristi Albanci, jer to nije smelo javno da se kaže“, rekao je Popović za Kosovo onlajn.

Novinar i književnik iz Gračanice Živojin Rakočević podseća na rečenicu koja opisuje društveni kontekst u kom se dogodila paljevina: 'Dođoše državni vatrogasci bez vode'. Ta rečenica je, kaže, ostala u poeziji Darinke Jevrić, ali i u sećanjima monahinja i ljudi tog kraja.  

„To je večiti naš usud da sistemi u kojima smo živeli, u kojima je živela Pećka patrijašija, u kojima živi i danas nisu tu da se pobrinu, da zaštite ili makar da ostave na miru. I danas je situacija gotovo ista. Dođoše neki sistemi bez vode da gase požare u kojima su i te kako učestvovali i za koje su i te kako odgovorni“, naveo je Rakočević za Kosovo onlajn.

Prema njegovim rečima, plamen Pećke patrijaršije je duboko iznutra protresao svakog pripadnika srpskog naroda. Bez obzira da li je bio ateista ili vernik, svako je, veruje on, osetio da gori majka srpskih crkava.  

„Paljevina Pećke patrijaršije je neka vrsta tačke u kojoj su se našle hiljade hektara otete zemlje, Bog zna koliko imovine. U vatri Pećke patrijaršije našli su se prognani kaluđeri, zatvoreni sveštenici, oduzeta prava. U njoj se sabrala sva ona nesreća od 1941. do 1981. To je čitav sklop nepravdi, diskriminacije, isključivanja iz života i nastojanja da se eliminiše Srpska pravoslavna crkva, njena duhovnost i vrednost, naše kulturno nasleđe. Paljevina Pećke patrijašije je onaj trenutak kada smo shvatili da majka srpskih crkava kaže: 'ja postojim, pa makar i u ovoj vatri'. Posle tog vremena su krenule nove stihije i ono što se može označiti kao fatalni udarci jednoj civilizaciji koja je živa“, navodi Rakočević. 

Ipak, dodaje, prevarili su se svi koji su pomislili da plamen Pećke patrijašije znači kraj ili početak kraja srpske kulture, duhovnosti i civilizacije na Kosovu i Metohiji. 

Neko smišlja da naše postane njegovo

Od ovog događaja prošlo je 45 godina, a prema rečima Rakočevića, danas postoje dva paralelna procesa uništavanja srpske kulturne baštine na Kosovu. 

Prvi terenski, brutalni i fizički, koji uništava ono što vidi ispred sebe i drugi, na teorijskom i duhovnom nivou, koji je osmišljen i precizan i koji predstavlja traženje načina da se falsifikuje sve ono što oni koji imaju nameru da ruše ne mogu da urade. 

„Ta dva paralelna procesa idu kroz čitav naš vek i u sukobu su sa nečim što se zove civilizacija. Naša civilizacija na Kosovu i Metohiji je sastavljena od milion kockica u mozaiku koji mi vidimo i koji označavamo kao Kosovo i Metohija. Svaka ta kockica je u neku ruku jako važna, neke su svetski važne i zato je ovaj sukob tako složen i zato moraju da idu ta dva nivoa. Dok mi ovde razgovaramo, negde se ruši neki spomenik, neko smišlja neku ideju da ono što je naše postane njegovo“, ukazuje Rakočević.

Kako dodaje, uglovi napada će se širiti, ali u perspektivi, u digitalnom dobu u kojem je sve vidljivo i obnovljivo, oni ne mogu uništiti jednu civilizaciju. 

„Za to je prekasno, ali da ćemo se mi suočavati sa problemima, da ćemo imati borbu i da će to jako, jako dugo trajati, to je nesumnjivo“, zaključuje Rakočević.

Govoreći o motivima skrnavljenja srpskih sakralnih objekata na Kosovu decenijama unazad Popović kaže da su to damnacija memorije ili brisanje prošlosti. 

„Ako želite da imate budućnost ispričanu kako vi želite, a pritom nemate nikakvo poštovanje, nego hoćete i da zloupotrebite prošlost, vi ćete tako nastupiti“, naglašava on. 

Ukazuje da je danas na delu potpuna devijacija prošlosti kada je reč o srpskim crkvama na Kosovu kroz tvrdnje da su izgrađene na nekakvim imaginarnim albansko-ilirsko-tračkim objektima koji nikad nisu ni postojali, ali i da je naučna istina ta koja svedoči ko je to podizao i čije kulture je to prostor. 

„Istina je ono što je naše prvo i poslednje slovo. Da nije tako, mi bismo ih izgubili kada su bila glasanja na Unesku o tome čiji su to spomenici. Moram da pohvalim moju struku da se potrudila oko toga da se objasni da je to nešto što je, ne samo nekada davno podignuto nekim dekretom naših vladara, nego da je to bila jedna mreža u koju je bila uključena cela naša zemlja i naš narod. I takođe, da to nije samo pojava koja je trajala u 14. veku, nego da je to trajalo od davnina, pa sve do današnjih dana“, navodi Popović.

Monitoring dezinformacija

Imajući u vidu da se u vremenu društvenih mreža nekontrolisano šire dezinformacije o poreklu srpskih spomenika na Kosovu, Ćirić kaže da bi digitalna borba protiv toga trebalo da se zasniva na širenju pravih informacija i adekvatnih argumenta, upotrebom relevantnih istorijskih izvora i naučne istoriografije.  

„Informacije koje se pojavljuju iz dana u dan svakako podrazumevaju bržu borbu i brže reagovanje, a tu nauka ipak ne može adekvatno da odgovori. Može biti od velike pomoći ukoliko se na državnom nivou organizuju određeni timovi stručnjaka koji bi sprovodili svojevrsni monitoring dezinformacija koje se pojavljuju u vezi sa srpskom srednjovekovom kulturom na Kosovu i Metohiji i pisali demant u smislu navođenja relevantnih izvora. U takav postupak bi svakako valjalo uključiti istoričare, istoričare umetnosti, arheologe i iskreno se nadam da će to u nekoj budućnosti moći da se sprovede u delo“, ističe Ćirić. 

O tome koji su načini da se stane na put prekrajanju i brisanju prošlosti, Popović kaže da se to može jasnim i dobrim tekstovima koji će biti pravo ogledalo stvari.

„Ako umete da obrazložite u potpunosti šta je to što se tamo nalazi, to će na kraju morati da se uvaži. Odavno imamo problem da se na Zapadu sve to što je tamo često pakuje u vizantijsku oblandu, pa se kaže da je to sve vizantijska umetnost čime se pravi zamena teza. To naravno može biti i umetnost vizantijskog stila, kao što može biti i umetnost raškog ili raško-gotskog stila, kao na primer Dečani, ali je suština da je to srpska umetnost srednjeg i novog veka“, objašnjava Popović.