Da li bi direktno uključivanje Amerike u dijalog ubrzalo konačan dogovor Beograda i Prištine?

Kongres SAD
Izvor: sr.Wikipedia.org

Konačnog dogovora između Beograda i Prištine neće biti bez direktnog učešća Amerike u dijalogu, ocena je koja se često može čuti od pojedinih analitičara i političara iz Prištine, međutim, sagovornici Kosovo onlajna ukazuju da su SAD već prisutne u ovom pregovaračkom procesu, kao i da je upitno da li bi Vašington uopšte želeo da zvanično preuzme pregovaračku palicu od Brisela.

Aktuelni proces dijaloga između Beograda i Prištine kojim posreduje Evropska unija pokrenut je na osnovu rezolucije Generalne skupštine Ujednijenih nacija od 9. septembra 2010. godine, u kojoj se “pozdravlja spremnost Evropske unije da olakša proces dijaloga između strana”. Od tada, različiti predstavnici SAD, neki na očigled javnosti, a neki iza scene, u najmanju ruku su nadzirali ovaj proces.

Univerzitetski profesor Muhamet Keljmendi ocenio je početkom ove nedelje da bez uključivanja SAD u proces dijaloga neće biti ni konačnog dogovora između dve strane, ističući da sa posrednicima EU Đuzepom Boreljom i Miroslavom Lajčakom nikada neće doći do "konačnog sporazuma uz međusobno priznanje".

Prema oceni Igora Novakovića, direktora istraživanja u ISAC fondu, i sada postoji direktna koordinacija SAD sa EU, kao i podrška Vašingtona procesu dijaloga koji predvodi Brisel, zbog čega on ne vidi šta bi se promenilo ako bi SAD na papiru slovile za glavnog pregovarača. Kako ukazuje, sada je umnogome drugačija situacija od perioda kada je posrednik bila Federika Mogerini jer je upliv Amerike veoma aktivan.

“Ne znam šta je to što kosovski analitičari vide kao ključni momenat promene ako bi SAD neposredno vodile dijalog, da li možda razmišljaju o nekoj međunarodnoj konferenciji kao o rešenju. Amerika je već uključena u dijalog i to što bi neko iz SAD sedeo zajedno sa Bisljimijem i Petkovićem, odnosno sa Kurtijem i Vučićem u istoj prostoriji, čini mi se da ne bi imalo većeg značaja jer svakako imamo gospodina Eskobara koji malo, malo, pa je tu i direktno razgovara sa njima. Moguće, je da kada na kosovskoj strani potenciraju Ameriku, da misle i o tome da bi lokalnim političarima bilo lakše da opravdaju određene ustupke do kojih bi se došlo, jer su 'to tražile SAD'”, kaže Novaković.

Po njegovom mišljenju, do efikasnijih pregovora vode okolnosti i format, u smislu da postoji neko vremensko ograničenje za pregovore, odnosno vrlo jasne okolnosti koje “guraju” obe strane.

“Neka paralela bi možda mogla da bude Dejton, gde je postojao čitav niz događaja koji su direktno doveli do toga da obe strane prihvate ono što znamo da su prihvatile i gde je takođe bilo dovoljno američkog pragmatizma da shvate koji su ključni momenti koje su srpska i bošnjačko-hrvatska strana spremne da prihvate”, zaključuje Novaković.  

Analitičar Nedžmedin Spahiu kaže za Kosovo onlajn da bi uključivanje Amerike u dijalog između Kosova i Srbije svakako ubrzalo taj proces, jer, kako navodi, pritisak SAD može biti jači od pritiska Evropske unije, ali on ne smatra da Amerika želi da preuzme posredovanje dijalogom.

„Posredovanje se sigurno neće odmaći od EU. Amerika može da bude manje ili više uključena u dijalog, i zapravo je uvek i bila prisutna, ali mandat koji su dale Ujedinjene nacije za posredovanje ostaje na EU“, kaže Spahiu.

On kaže i da kada bi SAD preuzele posredovanje dijalogom, taj proces ne bi bio opterećen time što je Vašington priznao Kosovo, jer se, kako ističe, u dijalogu ne govori o statusu Kosova.

„U dijalogu se ne pregovara o statusu Kosova, ti pregovori su se vodili u Beču 2005. i 2006. godine.  Sada se pregovara o tome šta Kosovo treba da uradi da bude priznato od strane Srbije. To što je Amerika priznala Kosovo nema veze sa dijalogom. Bilo bi isto i kada bi, recimo, Kina koja nije priznala Kosovo, bila posrednik“, navodi Spahiu.

Kako dodaje, dijalog može da vodi zemlja koja jeste ili nije priznala nezavisnost Kosova.

Spahiu smatra i da bi Amerika mogla da traži razne kompromise od Prištine, kao glavni pregovarač, ali da ne bi ni u kom slučaju zatražila od kosovske vlade da odustane od „državnosti“.

„Amerika može da kritikuje kosovsku vladu, može da se trudi da promeni vladu, ali Amerika je previše ozbiljna država, da bi zemlju koja je priznala sada „otpriznala“. To ne može da se desi. SAD mogu da zahtevaju od Kosova male ili velike kompromise, ali ne mogu i ne žele da nateraju Kosovo da odustane od svoje nezavisnosti“, zaključio je Spahiu.

Novinarka i odličan poznavalac međunarodnih prilika Ljiljana Smajlović kaže za Kosovo onlajn da Amerika trenutno ne želi nikakve probleme na Kosovu i da američko posredovanje između Beograda i Prištine u ovom momentu ne mora da bude katastrofalno po srpske interese.

“Naravno da je Amerika, u isto vreme, potpuno posvećena svom cilju da Kosovo bude nezavisno i suvereno. Na to nas ovih dana eksplicitno ponovo podseća i američki ambasador na Kosovu. Svejedno, nama trenutno ipak ide u korist to što Amerika ne želi probleme koje joj Kurti stvara agresivnim ponašanjem protiv srpske manjine i uobraziljom da je balkanski Zelenski kog se Srbija tobož sprema vojno da napadne. To se i ovde i tamo prepoznaje kao scenarij koji zvanična Priština potajno priželjkuje. Mislim da se Kurti preračunao i kad su američke sankcije protiv njegove vlasti u pitanju. Po tome Vašingtonu nimalo ne liči na Zelenskog, sadašnjeg ili nekog budućeg. U stvari, po tome kako američke sankcije ignoriše kao da ne postoje, Kurti više liči na „malog Putina“ ne rivala u Beogradu kom neuspešno pokušava da prilepi tu etiketu i time ga bespovratno kontaminira u očima Zapada”, ocenjuje Smajlović.

Kako kaže, američko posredovanje između Beograda i Prištine zato u ovom momentu ne mora da bude katastrofalno po srpske interese, jer Vašingtonu na Balkanu nije potreban nikakav „Zelenski“, nikakav potres, nikakva destabilizacija.

“Ima za Srbe smisla protiviti se Aljbinu Kurtiju na svakom milimetru političkog i geografskog prostora na Kosovu, ma koliko da su američke intervencije po nas u prošlosti znale biti pogubne. Naravno da Amerika ovde nije „statusno neutralna“, ali to nije ni Evropa. Svi pamtimo kako je gospođa Merkel u poseti kod Borisa Tadića pokazala da je iritira i podsećanje na tu sintagmu, koju je EU prihvatila kao smokvin list, tek formalni ustupak da se ipak uvaži pet članica EU koje ne priznaju Kosovo. Teško mi je i da se setim kada je poslednji put neko od značaja u EU uopšte koristio taj termin. Ali država uvek igra sa kartama koje je dobila, ne onim koje je priželjkivala”, dodaje naša sagovornica.

Smajlović ukazuje da Amerika trenutno ne želi nikakve probleme na Kosovu i da se zato Aljbin Kurti preračunao kad je pokušao da iskoristi rat u Ukrajini da bi sebi potčinio njemu nepokorne Srbe na severu Kosova.

“Uz dužno poštovanje kritičara Srpske liste, poput Marka Jakšića, čije mišljenje uvek uvažavam, rekla bih da su se Srbi na severu Kosova pokazali tvrđim orahom za Kurtija nego cela prištinska opozicija. Za razliku od Srba na severu, ta opozicija ima pomagače u Briselu i Vašingtonu, uživa podršku, ma koliku, u centrima zapadne moći. Ili se barem tako meni iz Beograda čini”, zaključuje Smajlović.