Evropska vojska ponovo na dnevnom redu - šta joj stoji na putu?

Ideja evropske vojske, iako teško institucionalno spovodiva, ponovo je u opticaju. Komesar Evropske unije za odbranu Andrius Kubilius vidi je kao potrebu, komesarka za spoljnu politiku Kaja Kalas kao ekstremno opasnu. Poznavaoci prilika unutar EU, sagovornici Kosovo onlajna, ukazuju da formiranje ove vojske nije moguće bez temeljne revizije Lisabonskog sporazuma što je kompleksan poduhvat, da neke članice neće zarad nje odustati od članstva u Natou, a ne isključuju i da bi, kao i prilikom ranijih pokušaja, Amerika probala da sputa ovu evropsku ambiciju.

Piše: Dušica Radeka Đorđević

Promišljanja na temu evropske vojske stara su koliko i sam evropski projekat, a novu rundu diskusije pokrenuo je Andrius Kubilius, komesar EU za odbranu, po kome EU treba da ima vojnu silu od 100.000 vojnika.

U svetlu ruske agresije na Ukrajinu, kako je rekao, i nastojanja SAD da zaprete Grenlandu, on se zalaže za novo osmišljavanje zajedničke odbrane Evrope. Podsetio je da su Žan-Klod Junker, Emanuel Makron i Angela Merkel još pre deset godina takođe predlagali moćnu i stalnu evropsku vojnu silu. 

Na drugoj strani, visoka predstavnica EU za spoljnu politiku Kaja Kalas upozorila je početkom ove nedelje da bi formiranje evropske vojske bilo ekstremno opasno.

„Najvažnija je komandna struktura: ko kome daje naređenja. Ako imate evropsku vojsku i Nato vojsku, lopta jednostavno padne između stolica i to je ekstremno opasno. Moramo da jačamo evropsku odbranu, koja je deo Natoa i komplementarna je sa Alijansom. Ne treba izbacivati Nato kroz prozor“, naglasila je Kalas.

Viziju evropske vojske ranijih godina osim Makrona otvoreno su podržavali španski premijer Pedro Sančez i italijanski ministar spoljnih poslova Antonio Tajani.

Naučni saradnik Instituta za evropske studije u Beogradu Milan Igrutinović ocenjuje da je Evropska unija povodom predloga Kubiliusa tek na intelektualnom, filozofskom, početku rasprave i da zasad nema posebne debate.

„To su na neki način kao mehurići u ključaloj vodi koji zapravo pokazuju nivo nervoze u Evropskoj uniji oko rata u Ukrajini koji ne prestaje, dok se sa druge strane Amerika iz tog rata kao podrška u Ukrajini povlači i vodi neku svoju politiku koja nije samo nezavisna nego je već i antagonistička prema Evropskoj uniji“, rekao je Igrutinović za Kosovo onlajn.

Ovo je, smatra, jedna vrsta pokušaja da se izbace razne ideje na površinu, u okolnostima koje nisu nimalo ružičaste u pogledu bezbednosti. Osim negativnog komentara Kaje Kalas, na Kubilijusovu ideju, kaže, nije video pozitivne reakcije. 

Iako je, kako navodi, Francuska tradicionalno bila promoter ideje zajedničke evropske odbrane, ona je sada upadljivo tiha na ovu temu, delom zbog toga što je pozicija predsednika Emanuela Makrona politički oslabljena jer nema većinu u Skupštini, pa samim tim nema ni širinu da se razmaše na međunarodnom planu. 

„Španija se najčešće pominje kao zainteresovana i nekoliko zemalja severne Evrope. Švedska je, međutim, nakon ulaska u Nato savez preorijentisala svoje prioritete i mislim da nije spremna da čini nešto na šta bi Vašington mogao negativno da reaguje. To je sad dupla zamka za Evropljane. Sa jedne strane Amerika stalno govori 'povećajte svoje izadatke za odbranu, učinite nešto više', a ako bi došla ozbiljna inicijativa sa evropske strane i da oni kažu 'mi želimo da pravimo našu vojsku i da napravimo zajedničke budžete', Amerikanci bi možda to shvatili kao konkurenciju i pokušali da to ponište, što su zapravo i radili poslednjih decenija“, ukazuje Igrutinović. 

Posle pobede u Hladnom ratu, tokom ranih 90-ih, kako navodi, razvijala se evropska odbrambena inicijativa, evropski stub Natoa, ali su Amerikanci tu raspravu na neki način zatvorili i rekli da nema dupliranja kapaciteta, već da je ono što Nato poseduje kolektivna odbrana Evrope, jer to  omogućava vodeću ulogu SAD i njima omogućava da u Evropi vode glavnu reč.

Ideja o evropskoj vojsci, prema oceni stručnjaka za bezbednost iz Prištine Burima Ramadanija, postaje sve glasnija zbog rata u Ukrajini i diplomatskih tenzija između SAD i Evrope, ali on ne misli da su EU ili evropske zemlje u stanju da dođu do te tačke.

„Nato će ostati isti kakav jeste i ne vidim da Evropljani mogu formirati vojsku, takođe i zbog toga što su neke zemlje u Evropi, poput Poljske i Mađarske, veoma bliske u saradnji sa SAD, tako da neće odustati od članstva u Natou da bi formirale evropsku vojsku“, naveo je Ramadani za Kosovo onlajn.

I viši naučni saradnik u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu Bogdan Stojanović mišljenja je da je predlog o stvaranju evropske vojske vrlo ambiciozan i teško ostvariv.

Kada bi se hipotetički sve države Evropske unije dogovorile da sprovedu ovu ideju, kako je rekao za Kosovo onlajn, to ne bi moglo da se završi u narednih deset godina.

Odbrana, napominje, spada u međuvladinu saradnju članica Evropske unije i bilo bi potrebno dosta vremena da se obave birokratske procedure jer odluke moraju da se donose konsenzusom. 

„100.000 vojnika je impozantna brojka. To nije prvi pokušaj stvaranja neke vrste evropske vojske. Bio je i Plevenov plan 50-ih godina, pa zatim pokušaj stvaranja borbenih grupa iz 2007. godine, kada su stvorene dve grupe veličine bataljona, od 1.500 vojnika po jednoj grupi, što nikada nije zaživelo. Sada se govori o mnogostruko većoj brojci i zaista je teško poverovati u to“, ističe Stojanović.

Sukob nadležnosti sa Nato

Kao još jednu otežavajuću okolnost za sprovođenje ideje evropske vojske on navodi sukob nadležnosti sa Nato. 

„U kojim situacijama bi ta vojska mogla da deluje, a da ne ulazi u domen Nato odbrane? Skoro sve države EU, 23 od 27 su članice Natoa, tako da bi to bio dodatni sukob nadležnosti. Zbog toga je ta ideja još uvek, kao što je i sam komesar za odbranu rekao, samo za razmatranje. Nije konkretizovan plan za implementaciju bar za sada“, ukazuje naš sagovornik. 

On kaže da su najmoćnije države članice EU, pre svega Francuska i Nemačka, oduvek bile za neku vrstu jačanja strateške autonomije i nezavisnosti u bezbednosnom sektoru u odnosu na SAD. 

„I Francuska i Nemačka nisu pristale da budu deo Trampovog Odbora za mir, što je jasna poruka s jedne strane. S druge strane imamo države tzv. nove članice Natoa, istočnoevropske zemlje, koje su nekako više uvek bile okrenute američkom bezbednosnom kišobranu. Gotovo nijedna država nije rekla nešto konkretnije o ovoj temi. Čini mi se da nijedna država ne želi da ugrozi i onako krhko savezništvo koje postoji trenutno sa SAD“, ocenjuje Stojanović. 

Predlog Kubilijusa, kako kaže, dolazi u momentu vrlo narušenih odnosa EU sa SAD i u kontekstu pregovora oko završetka rata u Ukrajini, gde SAD pregovaraju sa Rusijom koja je bila arhineprijatelj Evropske unije. 

„Sada imamo situaciju da su SAD gotovo u nekim sferama veći neprijatelj Evropske unije nego što je sama Rusija“, zaključuje on. 

Kako do EU vojske?

Formiranje evropske vojske, pojašnjava Igrutinović, ne bi moglo da se sprovede bez temeljne revizije Lisabonskog sporazuma, koji je kao ustav Evropske unije i koji ne predviđa mogućnost postojanja evropske vojske, niti mogućnost da se iz budžeta EU odvajaju ikakva sredstva za zajedničku odbranu.

U pratećim protokolima tog sporazuma, kako dodaje, postoji prilično jasno definisana hijerarhija vojnih odnosa i eksplicitno se kaže da je Nato savez primarni kolektivni garant bezbednosti na evropskom tlu.

„Taj pravni okvir bi morao da se promeni, što otvara pitanje eventualne revizije Lisabonskog sporazuma za šta je potrebna konsenzualna saglasnost svih 27 članica i veoma je teško zamisliti da bi se to desilo samo zbog toga. Tako da u ovim institucionalnim i pravnim okolnostima to praktično nije moguće uraditi“, navodi on.

Ko bi komandovao?

Ukoliko bi ideja evropske vojske bila sprovedena, prema rečima Igrutinovića, političku kontrolu nad njom bi imao Evropski savet, kao skup šefova države i vlada. Postojao bi i komesarijat za zajedničku odbranu koji bi pod sobom imao klasični vojni štab koji bi izdavao naređenja trupama koje bi činile buduću vojsku. 

Za neke brze reakcije koje bi zahtevale kratki mehanizam donošenja odluka, odlučivanje bi, ocenjuje, verovatno bilo spušteno na komesarijat bez potrebe da se saziva Evropski savet što zahteva dane. 

„Sigurno bi neka odlučivanja o nekim reakcijama te vojske bila svedena na kvalifikovanu većinu, kako bi sprečilo da neka od zemalja iz nekih specifičnih interesa sprečava donošenje odluke. Morala bi da usledi relaksacija mehanizma odlučivanja, da neke od odluka može doneti Evropska komisija bez sazivanja Evropskog saveta, a praktično sprovođenje odluka bi bilo ostavljeno vojnom štabu EU koji postoji, ali kao jedna rudimentarna organizacija, a ne kao klasični vojni štab koji bi pod sobom imao niz jedinica koje bi morale biti šireg spektra, znači i kopnena vojska, i mornarica, i vazduhoplovstvo“, kaže Igrutinović.