Finski predlog za okončanje rata na istoku Evrope: „Kosovski model“ i za Ukrajinu?

Kada je već uspelo na Kosovu zašto ne bi i u Ukrajini. S ovom idejom finski predsednik Aleksandar Stub izašao je na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji tvrdeći da bi za okončanje rata na severu Evrope trebalo uraditi „nešto slično kao što je urađeno na Kosovu“, apostrofirajući ulogu svog zemljaka, bivšeg specijalnog izaslanika UN, Martija Ahtisarija. U teoriji bi možda i moglo da uspe, ali nije realno da će se desiti, smatraju sagovornici Kosovo onlajna.

Piše: Arsenije Vučković

„Evropa treba da ima specijalnog izaslanika kao što je Marti Ahtisari, a zatim i zamenika izaslanika koji je na nivou Keloga“, rekao je Stub.

Koliko je to izvodljivo možda će se saznati već 6. marta za kada je predsednik Evropskog saveta Antonio Košta zakazao vanredni samit EU.

„Živimo u odlučujućem trenutka za Ukrajinu i evropsku bezbednost”, poručio je Košta.

Marti Ahtisari je „za velike napore na više kontinenata u rešavanju međunarodnih sukoba“ 2008. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.

„Ahtisari je dao veliki doprinos kada je Namibija postigla nezavisnost 1989-90, arbitrirao na Kosovu 1999. i 2005-07, i pomogao da se okonča dugotrajni sukob u provinciji Aceh u Indoneziji 2005. godine“, navodi se u objašnjenju za ovu nagradu.

Preminuo je 2023, u 86. godini.

U ulozi specijalnog izaslanika UN, Marti Ahtisari je 2. februara 2007. vlastima u Beogradu i Prištini predstavio Sveobuhvatni predlog za rešenje statusa Kosova, ali je taj nacrt Skupština Srbije odbacila posebnom Rezolucijom kao kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije kao međunarodno priznate države.

I pristalice tada opozicionog Pokreta Samoopredeljenje pobunili su se protiv ovog plana. U demonstracijama koje su organizovali u Prištini, 10. februara te godine, dvoje ljudi je poginulo. 

Fer kompromis

Nekadašnji specijalni izaslanik EU za Kosovo Volfgang Petrič predlog finskog predsenika naziva „interesantnim“ i poručuje da bi Evropska unija trebalo da imenuje „snažnu političku ličnost“ koja bi se bavila uspostavljanjem mira u Ukrajini.

„To je interesantan predlog. Sa Ahtisarijem je, iako Beograd nije sve prihvatio od početka, postojao pokušaj da se nađe fer kompromis. Niko nikada nije svime zadovoljan. Mislim da bi to bio dobar put. Od početka rata u Ukrajini, govorim da EU treba da imenuje snažnu političku ličnost koja bi se bavila time da se uspostavi mir, da se u Ukrajini tretiraju kršenja ljudskih prava“, kaže Petrič u razgovoru za Kosovo onlajn.

Ukazuje da se mora pokušati razgovor sa Moskvom, jer je zadatak diplomatije da se razgovara sa svima koji su prouzrokovali problem, a to su i Rusija i Vladimir Putin.

„Tu EU nije pokazala da ima dobru ruku. Možda će Stub moći da se nametne i možda će doći do imenovanja nekog ko će se tom zadatku posvetiti“, smatra Petrič.

Ne bi bilo dobro, poručuje, da se rešenje za Ukrajinu traži bez Ukrajinaca.

Petrič je nedavno u Beču organizovao konferenciju o Avganistanu, te primera radi, ukazao da u slučaju te zemlje postoji problem zbog lošeg mirovnog sporazuma, koji je jednostrano postignut samo sa talibanima.

„To je kao da se na Kosovu pregovaralo samo sa OVK. To ne može. Moraju se uključiti svi legitimni predstavnici politike. Drugačije neće biti moguće ni u Ukrajini. Mora se uključiti Kijev, radi se o Ukrajini“, naglašava Petrič.

Bezbednosne garancije

Za izvršnog direktora Saveta za strateške politike Nikolu Lunića ideja finskog predsednika ipak nije primenjiva za Ukrajinu.

Kao jedan od ključni argumenata navodi da bi samo za obezbeđivanje „bezbednosnih garancija“ bilo potrebno između 100.000 i 120.000 pripadnika međunarodne misije. Taj broj vojnika, naglašava, trenutno nije moguće obezbediti.

„Finski predsednik uvećava nasleđe jednog karijernog finskog diplomate kakav je bio Ahtisari. Međutim Ahtisarijev plan nije bio toliko uspešan da bi mogli govoriti o njegovom krucijalnom doprinosu miru na Zapadnom Balkanu. Vidimo da je to praktično sada zamrznuti konflikt bez daljnih priznanja nezavisnosti Kosova čiji je međunarodni pravni status i dalje potpuno upitan“, izjavio je Lunić za Kosovo onlajn.

Naglašava da se model za Kosovo iz 2007. „drastično“ razlikuje u odnosu na Ukrajinu.

„U to vreme Srbija sa svojim oružanim snagama nije kontrolisala u potpunosti teritoriju svoje zemlje. Na Kosovu i Metohiji su bile snage međunarodne koalicije. Sa druge strane Rusija kontroliše oko 20 procenata ukrajinske teritorije. Taj Ahtisarijev model ’kontrolisane nezavisnosti’ je podrazumevao autonomiju određenih oblasti, ustavne garancije za prava manjina i robusno prisustvo međunarodnog faktora. U tako primenjenom modelu na Ukrajinu sasvim je izvesno da je to neprihvatljivo za rusku stranu“, precizirao je Lunić.

Dopunski razlog vidi i u činjenici da su najviši zvaničnici nove američke administracije već „obećali“ Rusiji mogućnost aneksije određenih teritorija.

„Jasno je rečeno da Ukrajina ne može računati na svoje granice od pre 2014. godine“, podseća Lunić.

Naglašava da je ključ u davanju bezbednosnih garancija koje bi podrazumevale prisustvo značajnih međunarodnih snaga što je, ocenjuje, u ovom trenutku, teško izvodljivo.

„Bezbednosne garancije bi podrazumevale robusno vojno prisustvo međunarodnih snaga sa teškom oklopnom mehanizacijom i artiljerijom. U ovom trenutku to nije izvesno jer Amerika ulazi u pregovore sa ruskom stranom unapred negirajući mogućnost da njene snage budu involvirane u takvu jednu, za sada hipotetičku, mirovnu operaciju“, ističe ovaj analitičar.

Istovremeno, precizira, ni Evropa nije u mogućnosti da preuzme kompletnu odgovornost za takvu misiju.

„Ona je u ovom trenutku u mogućnosti da obezbedi do 25.000 vojnika, a za takvu operaciju bi trebalo, procenjuje se, između 100.000 i 120.000 vojnika“, naglašava Lunić.

Sličnosti i razlike

„Kosovski model“ rešavanja konflikta dao je odlične rezultate, ali ipak nije ostvarljiv u slučaju Ukrajine, poručuje advokat i bivši glavni inspektor Kosovske obaveštajne agencije (KIA) Škeljzen Sopjani.

„To bi bilo veoma teško ostvarivo, posebno imajući u vidu da je reč o svetskoj super sili kao što je Rusija. To pokazuje i najnoviji indeks moći koji je objavljen, mislim pre neki dan. Prema tome, nisam siguran da bi to zapravo funkcionisalo“, kaže Sopjani za Kosovo onlajn.

Kao drugi razlog navodi istorijske razlike između Kosova i teritorija koje su u Ukrajini pod kontrolom Rusije.

„Postoji mnogo istorijskih razlika između Kosova i teritorija koje su pod kontrolom Rusije, s obzirom da je Kosovo i u bivšoj Jugoslaviji imalo prilično napredan status, sa svojim ustavom, svojom policijom, svojim organima vlasti koji su manje-više imali prilično veliku nezavisnosti. Takođe, Kosovo je bilo jedno od osnivača Jugoslavije zajedno sa drugih sedam članica. Oni su birali predsednika. Zato mislim da se ovaj model ne bi uklopio. Nema sličnosti između ova dva primer“, ističe Sopjani.

Naglašava da je, s druge strane, posmatrajući Kosovo devedesetih i danas, jasno da je mirovni plan bio uspešan.

„Mi koji živimo na Kosovu smatramo da je to bio uspešan plan. Posebno posmatrajući Kosovo devedestih i danas. To su dva različita Kosova. I to je očigledno, posebno za starije generacije koje znaju kako je bilo 80-tih, 90-tih, 2000-te, 2010-te... i danas. Dakle, reč je o uspehu imajući u obzir prošlost i institucionalni položaj Kosova u eks Jugoslaviji. Čak i Međunarodni sud pravde nije našao nikakvu nelegalnost u Deklaraciji o nezavisnosti. Mislim da je to zatvoreno poglavlje“, precizira Sopjani.

(Ne)izvodljiva rešenja

Istoričar Stefan Radojković smatra da je Rusija učinila sve kako u Ukrajini ne bi došlo do „kosovskog scenarija“ okončanja sukoba zbog čega je i neizvodljivo da se primeni bilo kakav model koji bi podrazumevao imenovanje specijalnog izaslanika kao u slučaju Kosova.

„Rusija je uradila sve da, barem u njenom slučaju, ne dođe do bilo kakvog ’kosovskog scenarija’. Moramo se setiti da je jedan od razloga za Putinov dolazak na vlast bila Nato intervencija i bombardovanje SRJ i ono posledično što se događalo nakon 1999.“, kaže Radojković za Kosovo onlajn.

Prema njegovim rečima pozivanje finskog predsednika Aleksandera Stuba na „nezavisnog specijalnog izaslanika“ danas nisu izvodljiva za ovu zemlju.

„Taj plan više nije izvodljiv. Finska se diskreditovala zvaničnim ulaskom u Nato savez za vreme premijerke Sane Marin. Samim tim ona komparativna prednost koju je imala - tradicionalna neutralnost, tako percipirana 2006. i 2007. tokom predsedavanja Ahtisarija Berlinskim procesom, više ne postoji“, ističe ovaj istoričar.

Dodaje da bi njihovu - neutralnu ulogu u posredovanju mogla da preuzme Austrija, ali da je suštinski problem u tome što Rusija ne veruje u rešenja koja dolaze iz EU.

„Jedina zemlja koja bi mogla da se smatra koliko-toliko neutralnom u ovom sukobu u Ukrajini je Austrija, ali, teško da bi i ona mogla da uputi bilo kakav predlog. Suštinski problem leži u tome da Moskva ne veruje Evropi, ni članicama EU, posebno onim starim, Francuskoj i Nemačkoj. Naravno, ni Finska verovatno više nije pozitivno sagledavana iz Mosve baš zbog toga što su odustali od svoje tradicionalne neutralnosti“, precizirao je Radojković.

Kao drugi ključni razlog zbog koga je „kosovski scenario“ nemoguće primeniti u Ukrajini vidi u „različitim akterima“.

„Akteri koji su bili sukobljeni na Balkanu nisu identični akterima koji su danas uvučeni u ukrajinsku krizu. Drugim rečima, Rusija je velika sila, globalni akter, treća najača država na svetu i neće dozvoliti da bude tretirana kao SR Jugoslavija. Posebno što imaju veliki nuklearni arsenal i što se situacija na terenu u Ukrajini trenutno povoljno odvija po Rusiju“, kaže Radojković.

Navodi i treći - ključni razlog: uslove Moskve da bi sukob u Ukrajini prestao.

„Moskva iznela tri uslova za otpočinjanje bilo kakvih pregovora, a to je ono sa čim Zapad, a pre svega SAD moraju da se slože. Kada Rusi pregovaraju oni pregovaraju isključivo sa Vašingtonom. Njih EU uopšte ne interesuje i imaju tri uslova: da se prizna sve što je do sada osvojeno i sve što je formalno anektirano od strane Ruske Federacije - četiri oblasti plus Krim, da Ukrajina mora biti autentično neutralna država i nikakve mirovne misije pod okriljem UN, Natoa ili kombinovano ne mogu da budu prisutne na teritoriji Ukrajine“, objašnjava Radojković.