Godišnjica početka bitke na Košarama: Dani herojstva i slave

Za Srbe to su drugi Termopili - bitka u kojoj ne pobeđuje snažnija, nego vojska koja ima šta da brani. Na današnji dan pre 26 godina započela je bitka za Košare, jedna od najkompleksnijih vojnih operacija tokom napada Natoa na SRJ kodnog naziva „Združena sila“. Sagovornici Kosovo onlajna, aktivni učesnici ovih događaja, ističu da su srpski vojnici tokom 67 dana odbrane i svakodnevnih borbi iskazali vitešku hrabrost i čeličnu volju u odbrani otadžbine.

Piše: Đorđe Barović

Bitka za Košare odvijala se na vrhovima Juničkih planina.

Počela je na pravoslavni praznik Veliki Petak u ranim jutarnjim satima jakom artiljerijskom vatrom iz pravca Albanije.

Zatim je usledio kopneni juriš pripadnika OVK, ali i aktivnog sastava oružanih snaga Albanije. 

U prva dva dana brojčano nadmoćnijem protivniku suprostavilo se nešto više od 130 graničara sa ove karaule iz 53. graničnog bataljona Vojske Jugoslavije. Snage OVK uspele su da zauzmu zgradu karaule, ali nisu uspeli da probiju ovaj deo granice.

Pripadnici Vojske Jugoslavije povukli su se tek nakon što je u Kumanovu 14. juna potpisan Vojno-tehnički sporazum o okončanju rata Nato i SRJ. 

Tokom 67 dana borbi srpske snage imale su 108 poginulih boraca, a prema albanskim podacima u ovoj bitci poginulo je više od 200 pripadnika bivše OVK.

Prema svedočenju nekadašnjeg komandanta „Brigade 138 Agim Ramadani“ Rustema Beriše napadom na karaulu Košare je započela operacija „uklanjanja albansko-albanske granice na Košarama“.

„Jedinice treće operativne grupe započele su frontalni rat, počevši od granične linije sa ciljem uklanjanja albansko-albanske granice na Košarama. Pre ovog datuma, vrhovna komanda je pripremila operativni plan za uklanjanje albansko-albanske granice i ovaj plan su predstavili Salji Čeku i Agim Ramadani, a ja sam ga odobrio kao komandant i na osnovu tog plana albansko-albanska granica je bila uklonjena“, rekao je Beriša.

Bitka za udžbenike

Sasvim drugačije tvrdi nekadašnji zamenik komandanta 53. graničnog bataljona VJ Dragutin Dimčevski.

Ističe da neprijatelj nikada nije ostvario svoj cilj i da su srpski vojnici napustili Košare tek nakon potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu.

Na ovaj deo granice sa Albanijom došao je tog 9. aprila i nakon ranjavanja komandanta Duška Šljivančanina preuzeo komandu nad odbranom.

„Moja jedinica je uspela da zaustavi neprijatelja na samoj granici, nanese mu gubitke i omogući jedinicama iz dubine da zaposednu svoje položaje i konsoliduju svoje redove“, kaže Dimčevski.

Kopnenoj ofanzivi je, precizira, u ranim jutarnjim satima, prethodila artiljerijska priprema iz pravca Albanije.

„Izvršena je precizna artiljerijska priprema po reonu Rasa Košares i Vis, najvišoj tačci, 1385 metara nadmorske visine ili kako danas govore Tačka 601. To je tačka sa koje se u potpunosti kontrolisao reon odbrane karaule Košare. Tokom artiljerijske pripreme pešadijske snage prilazile su neposrednoj blizini našim položajima na Rasa Košare, Maja Glava i Glava“, priseća se Dimčevski.

Ističe da su prethodno imali razrađene planove „tačkaste odbrane“ koja nije podrazumevala odbranu same zgrade karaule, već granice.

„Često ljudi govore da je karaula bila zauzeta. Karaula kao objekat nikada i nije bila branjena“, precizira Dimčevski.

Opisujući 67 dana borbi tvrdi da je odbrana Košara poremetila Nato planove.

„Ta bitka je slobodno mogu da kažem poremetila plan agresora i naravno i ishod same bitke koja je vođena. Vođena je u izuzetno nepovoljnim borbenim, vremenskim, prostornim i klimatskim uslovima i zaista je bitka koja zaslužuje da se pamti, da se uči i izučava“, naglašava Dimčevski. 

Teško mu je da izdvoji neki od događaja u tih 67 dana borbi, jer je svaki dan bio težak, ali kao prvi apostrofira upravo taj 9. april 1999.

„Došao sam u jutarnjim satima, oko 6.45 časova i video da je moral kod većeg broja vojnika-boraca bio totalno opao, Rasa Košares je bila zauzeta. Ti trenuci su za mene bili veoma teški, koje nikada do tada nisam doživeo. Cilj je bio da zaustavimo neprijatelja na samoj liniji i omogućimo jedinicima iz dubine da dođu i zaposednu svoje položaje. Uspeo sam jer su vojnici imali poverenja u mene, a ja sam imao poverenje u njih. Vojnici su bili vrhunski obučeni, dobro posednuti, raspoređeni na položaje. Odbrana je bila tačkasta i mi smo bili raspoređeni da zaustavimo taj prodor. Dva dana smo proveli na samoj graničnoj liniji“, priseća se ovaj graničar.

Kao izuzetno težak momenat izdvaja 11. april - pravoslavni Uskrs.

„Tada sam imao najveće gubitke. Na reonu Košare sam imao osam poginulih, od toga komandir i sedam vojnika-boraca. Taj dan je za nas bio crn, mada je bio veliki hrišćanski praznik“, navodi Dimčevski.

Među događajima koji su mu se posebno urezali u sećanje je i pogibija Slavka Krunića 4. maja.

Porodica je telo ovog vojnika uspela da preuzme tek mnogo godina kasnije.

„Tek preko međunarodnih organizacija i Crvenog Krsta 11. oktobra 2003. godine na osnovu DNK su preuzeti njegovi ostaci. Bio sam na sahrani u selu Kamenica kod Gornjeg Milanovca“, kaže Dimčevski.

Na pitanje da li je za ovih 26 godina imao želju da ponovo dođe na Košare ovaj penzionisani potpukovnik nema nikakve dileme.

„Moja velika želja je da se vratim ne da ratujemo, nego kao turista. Želja mi je da obiđem kompletno Kosovo i Metohiju, a pre svega Metohiju gde sam i službovao i zaista proveo i lepe dane. Ali, nažalost verujem da nisam poželjan dole. Nije mi sigurno i neće mi biti dozvoljeno da odem gore“, smatra Dimčevski.

Specijalci na delu

U bitci na Košarama učestvovala je i elitna vojna specijalna jedinica - 63. padobranska brigada.

Ratni načelnik štaba ove brigade, a sada predsednik Udruženja veterana 63. padobranske brigade Vidoje Kovačević ističe da je ova bitka simbol otpora srpske vojske i naroda.

„Bitka na Košarama je jedan od simbola istinskog otpora srpske vojke i srpskog naroda prema Nato agresorima.Ta bitka je za ponos svakog vojnika. Ona nosi jednu izuzetnu poruku da kada je istina i pravda na našoj strani i kada smo bili spremni dati svoje živote da sačuvamo integritet države. Nema veće cene, i ne razmišlja se da li hoćemo ili nećemo učiniti, nego smo jedni druge terali da zadatak izvršimo do kraja“, kaže Kovačević za Kosovo onlajn.

Ističe da je dolaskom borbe grupe ove jedinice na Košare dodatno motivisala sve vojnike koji su se već nalazili na granici.

„Vest se vrlo brzo proširila i dala veliku moralnu podršku ostalim jedinicama. Po brojnosti mi smo bili najjača i najdominantnija jedinica tamo, a svoja vojnička znanja i veštine prenosili smo i na druge vojnike i bili smo time neprobojni bedem“, precizira Kovačević.

Objašnjava da su se borbe odvijale na bliskim odstojanjima.

„Mi smo njih videli na 15-tak, 20 metara. Maltene to je bila borba prsa u prsa. Odjednom vidite njihov manevar unazad i strahovito poklapanje artiljerijom i minobacačkim dejstvima sa teritorije Albanije potpomognuti Nato avijacijom“, priseća se Kovačević.

O intenzitetu borbi svedoči i podatak da je samo u jednom danu, 17 padobranaca bilo teško ranjeno, a dvojica su poginula.

„E taj momenat, kada vidite da oko vas pršti, kamenje i šuma gore, gde su toliko zaglušujući fijuci metaka, minobacačkih, artiljerijskih granata je nešto što samo pogledom levo-desno, da li su ljudi živi, hrabrili jedni druge da to izdržimo. Psihički momenat je preovladao i ti naši treninzi koje smo radili u mirnodopskim uslovima u Nišu uticali su da ne damo ni metar dalje napred neprijateljskih snaga“, naglašava Kovačević.

Opisuje i trenutak kada je 19. aprila i sam bio teško ranjen upravo na prvoj liniji fronta.

Kaže da se to dogodilo prilikom osvajanja jedne od strateški tačaka ovog dela ratišta - Maja Glava.

Na deset metara od sebe je čuo Albanca kako na srpskom kaže: „Ajde Milane, šta čekate?“.

„U toj unakrsnoj vatri njihovi minobacači su deo naše jedinice poklopili, a ja sam sa nekih, možda 50 metara udaljenosti video jednu žutu svetlost sa crnom tačkom. Verujem da me je granata 40 milimetara, ispod cevi puške, pogodila u šlem i razorila kompletnu levu stranu. U tom momentu, moj zamenik je došao do mene. Osećam rezak, kratak bol i kao kada odvrnete česmu, kao da tonete, nestajete, nestaje snage, svežine. Klekao je i vidi da nema krvi, a ja u nesvesti. Skinuo mi je pancir, rasekao kombinezon i video ogromnu ranu u levom pleksusu. Uzeo je šest kompresivnih zavoja, ugurao u tu otvorenu ranu i pozvao bolničara da mi previje glavu“, priča Kovačević.

O intenzitetu borbi govori još jedan podatak.

Bolničar koji je prvi pritrčao, dok mu je ukazivao prvu pomoć, metak je pogodio u grudi.

„Hvala Bogu i jedan i drugi smo preživeli. To je momenat koji se nikada ne može zaboraviti i mogu samo da kažem hvala mojim saborcima koji su me u tim teškim uslovima, pod onakvom kanonadom metaka izvukli na sigurno i dopremili do doktora“, ističe Kovačević.

Bez obzira na prvobitne crne prognoze da će ostati bez leve ruke i oka, zahvaljujući brzoj hirurškoj intervenciji i ruka i oko su spašeni.

Ostali su ožiljci koji podsećaju na te aprilske dane 1999. na samoj granici sa Albanijom.

Težina bitke

Prvi put govoreći za neki medij o onome što mu se dogodilo 26 godina ranije na Košarama tada pripadnik 52. artiljerijsko-raketne brigade Žarko Stojković priznaje da ima ogromnu tremu.

Uveren je da bitka za Košare za Srbe predstavlja stub odbrane i simbol odbrambenih ratova.

„Mi tada nismo bili svesni težine bitke na Košarama i njenog značaja. Kasnije se ispostavilo da je ta bitka predstavljala stub odbrane kao i simbol svih odbrambenih ratova koji je ostavio veliki pečat na svima nama“, kaže Stojković.

Priznaje da emocije i kod njega i kod njegovih saboraca ne blede bez obzira što je prošlo toliko godina.

„Emocije su velike zato što je karaulu Košare branilo 130 vojnika. Znači, 130 vojnika je sprečilo upad šiptarskh terorista, regularne vojske Albanije, vojski iz drugih zemalja među kojima su bili i mudžahedini i strani plaćenici Legije stranaca... Međutim, naši vojnici nisu pokleknuli pred svim tim izazovima dajući svoje živote, svoje delove tela, svoju krv za slobodu naše zemlje“, priča Stojković.

Rodom iz Aleksinca on je pripadao partiji vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka 1998. godine.

Završio je obuku za vozača Bova i rat ga je zadesio u Đakovici, u 52. artiljerijsko-raketnoj brigadi.

„U pitanju je jedinica koja se najmanje spominje, a imala je najviše angažovanja na Kosovu 1998. i 1999. godine. Tokom rata imali smo 16 poginulih“, objašnjava Stojković.

Upravo njegova jedinica je bila prva koja se tog jutra, 9. aprila prva uputila na ispomoć na Košare.

Krenuli su sa tri Bova i na tom putu prvo smo naleteli na pincgaauer u kome su bili Duško Šljivančanin, komandant 53. graničnog bataljona i njegov vozač.

„Upali su u zasedu. Vozač Miroslav Stojanović je poginuo, a Šljivančanin ranjen. Nastavili smo dalje i odmah prihvatili vatru sa neprijateljem. Težište naše borbe bilo je u pravcu Rasa Košares“, priseća se.

Celog tog prvog dana trajale su borbe, a kada je počelo da se smrkava odlučeno je da se zbog bezbednosti vrate u bazu, u podnožje Košara.

„Pri povratku smo izgurali pincgauer s puta i prvi Bov je nastavio ka dole. Ja sam vozio drugi i samo sam osetio jaku eksploziju ispod vozila i prašinu. Ništa posle toga se nisam sećao“, priča Stojković.

Kasnije je saznao da je njegovo vozilo pogodila potezna protiv-tenkovska mina i raketa iz bestrzajnog topa.

Raketa je pokidala kupolu sa vozila i vojnici koji su bili u njoj, potporučnik Petar Mišić i nišandžija su teško ranjeni.

Nikola Popović i on ostali su zaglavljeni u vozilu.

Objašnjava da su mu saborci ispričali da je iz njegovog vozila izbijala vatra, a toplota je aktivirala granate 20 milimetara zbog čega su mislili da nema preživelih, pa su planirali da po tela dođu tek sledećeg dana.

Došao je svesti tek nekoliko sati kasnije.

„Budim se kao iz sna i da osećam te bolove, sve jače i jače. Najviše sa desne strane plućnog krila ne znajući koje povrede imam. Imao sam jake bolove i u desnoj ruci, u levoj nozi. U tom momentu počinjem da razmišljam šta je moglo da se desi. Svakakve situacije mi prolaze kroz glavu. Mislio sam da nema nikog živog, da su svi nastradali. Prvo sam mislio da su Nato avioni pogodili našu kolonu. Nisam ni znao da je bila na tom mestu zaseda“, kaže.

Opisuje da je u tom magnovanju osetio kao da sedi u nekom potoku. Tek kasnije je shvatio da je to bila krv saborca Popovića.

„Posle nekoliko minuta sam čuo neke razgovore oko vozila, ali nisam smeo da se javljam jer nisam znao koje su snage došle tu, da li su albanske ili naše. Slušao sam razgovor i čuo da pričaju na srpskom. Pozvao sam ih da me izvuku iz vozila. U tom momentu se stvorila tišina, oni su mislili ko zna ko je i odakle zove. Nisu verovali da u vozilu ima preživelih“, opisuje samo jedan od događaja prvo dana bitke na Košarama.

Nakon što su ga dvojica vojnika spustili niz planinu do Batuše, sela u kome se nalazio vojni sanitet, ukazana mu je prva pomoć, a zatim je hitno prebačen prvo u Prištinu, a zatim za Vojnu bolnicu u Nišu.

Nakon što se oporavio počeo je da radi kao vozač autobusa u Beogradu.

Priznaje da su događaji iz 1999. ostavili trag i na njemu i na njegovim bivšim saborcima.

„Sva ta dešavanja su ostavila veliki pečat svima nama. Eto, preko stradalih i povređenih saboraca, porodica poginulih zbog nedostatka njihovih sinova, očeva, kao i drugim ljudima, preko osiromašenog uranijuma zbog povećanog oboljevanja od kancera i drugih bolesti“, navodi.

Ipak, ne krije da je ponosan što je bio deo bitke za Košare i odbrane države.

„Zbog svega toga ja se osećam ponosno i eto što mogu da pričam o tim događajima i da spominjem te moje saborce i ta priča mora da neprekidno traje“, poručuje Stojković.