Solidarnost u vreme praznika: Alarmantni podaci o siromaštvu u regionu

Dok božićni praznici donose poruke nade i solidarnosti, upozorenja stručnjaka iz regiona za Kosovo onlajn podsećaju da za stotine hiljada ljudi svakodnevna borba sa siromaštvom ne prestaje – od porodica koje nemaju siguran obrok do dece koja odrastaju bez osnovnih uslova. Ukazuju da oni koje društvo „ne vidi“ preživljavaju zahvaljujući onima koji ne okreću glavu, zbog čega svaki apel na empatiju i zajedničku odgovornost danas ima poseban značaj.

Piše: Petar Rosić

Rastući troškovi života i ekonomska neizvesnost dodatno su pogoršali položaj socijalno ugroženih građana u čitavom regionu. Prema rečima stručnjaka, pomoć je potrebna sve većem broju ljudi, a potrebe su raznovrsnije nego ranije.

U Srbiji, prema zvaničnim podacima, stopa siromaštva iznosi oko sedam odsto stanovništva, što je oko 500.000 ljudi.

Albanija se suočava sa jednim od najviših nivoa siromaštva u regionu i Evropi, dok se više od polovine građana subjektivno oseća siromašno.

U Severnoj Makedoniji stopa siromaštva, prema rečima premijera Severne Makedonije Hristijana Mickoskog smanjena je u 2024. godini i iznosila je 21,9 odsto.

„Što se tiče stope siromaštva, želim da kažem da je ona u 2024. godini niža nego u 2023. godini i najbolja je od 2020. godine“, izjavio je Mickoski.

Situacija je zabrinjavajuća i na Kosovu. Zamenica direktora Svetske banke za Kosovo Džejn Sprouster ukazala je prošle godine da Kosovo ima najvišu stopu siromaštva i nezaposlenosti u Evropi. Ona je istakla da, prema podacima Svetske banke, stopa siromaštva iznosi 19,2 odsto, te da Kosovo mora da dostigne održiv napredak u smanjenju siromaštva, posebno za mladu populaciju.

Više od 90 hiljada ranjivih porodica na Kosovu

Da se situacija ne menja na bolje, već se samo pogoršava upozorio je prošle nedelje osnivač Instituta „Atlas“ Agron Demi. On je osporio podatke Vlade, koja tvrdi da Kosovo beleži ekonomski rast i povećanu dobrobit građana.

Komentarišući najnovije podatke koje je objavio ministar finansija u tehničkom mandatu Hekuran Murati, Demi je istakao da siromaštvo na Kosovu raste.

Na svom Fejsbuk profilu, naveo je da je poslednje zvanično merenje siromaštva sprovedeno 2017. godine i iznosilo je 17 odsto, a da je danas 25,5 odsto stanovništva u finansijskoj situaciji koja zahteva subvencionisanje računa.

„Postoji više od 90 hiljada ranjivih porodica koje su dobile subvencije za račune za energiju, kako navodi ministar finansija. Ranjiva porodica znači siromašna porodica ili porodica na granici siromaštva. Prema poslednjem popisu stanovništva, registrovano je 353 hiljade porodica, što znači da je 25,5 odsto građana u finansijskoj situaciji koja zahteva subvencionisanje računa. Poslednje merenje siromaštva na Kosovu sprovedeno je 2017. i iznosilo je 17 odsto. Od tada smo prošli kroz pandemiju i krizu cena, ali nismo imali ažurirane podatke o siromaštvu. Ono što Ministarstvo finansija sada pokazuje jeste indikator da siromaštvo raste, što je trend viđen i u mnogim drugim zemljama nakon pandemije“, naveo je Demi.

Analitičar Šenol Muharemi takođe upozorava da četvrtina stanovništva na Kosovu „se osećaju ili jesu finansijski ranjivi“.

Ukazao je da ti ljudi imaju prihod od samo pet evra dnevno ili 150 evra mesečno.

„Kažem vam, još sam šokiran i ni na trenutak ne mogu da zaboravim kako smo završili 2025. godine sa čak 90.000 ranjivih porodica! To znači pet evra po osobi da se prehrane, da se greju zimi, za obrazovanje, zdravstvo i lekove… za prevoz, i da plate visoke poreze… i sve ostalo što je potrebno za život. Ova grupa, negde oko 389.262 građana Kosova, ima prihod da kupi tri kifle dnevno i flašicu vode, ništa više!“, napisao je on na Fejsbuku.

Visok nivo percepcije siromaštva u Albaniji

U Albaniji je situacija još gora, upozorava za Kosovo onlajn Eduard Đokutaj, stručnjak za ekonomiju i zapošljavanje, predsednik i fiskalni analitičar kompanije Altaks.

Prema njegovim rečima, Albanija beleži zabrinjavajuće visoke pokazatelje siromaštva u poređenju sa drugim evropskim zemljama.

„Prema najnovijim podacima koji mere granicu siromaštva, Albanija ima između 41 i 46 procenata svog stanovništva u ovoj situaciji, što je jedan od najviših nivoa u regionu, ali i u Evropi. Naravno, ovaj nivo je mnogo viši od onoga što se smatra ‘apsolutnim siromaštvom’, u kome se nalazi oko 20 procenata stanovništva“, navodi on.

Ističe da je poseban problem visok nivo percepcije siromaštva među građanima.

 „Ono što razlikuje Albaniju jeste to što je ovde nivo percepcije stanovništva koje sebe smatra siromašnim viši i dostiže i do 55 procenata stanovništva. Dakle, to znači da se oko milion stanovnika u našoj zemlji oseća uskraćeno za tih sedam osnovnih usluga ili proizvoda koje bi trebalo da imaju“, kaže naš sagovornik.

Govoreći o uzrocima ovakvog stanja, Đokutaj naglašava način na koji je izgrađena ekonomija u zemlji i tržište rada, kao i da su razlike između urbanih i ruralnih sredina dodatni faktor koji produbljuje siromaštvo.

 „Seljani su više pogođeni, zbog manjeg pristupa proizvodima i uslugama, i zbog načina na koji je naša ekonomija sastavljena, koja je više koncentrisana oko glavnog grada i drugih velikih gradova. To negativno utiče na raspodelu prihoda među različitim segmentima stanovništva.  Još jedan faktor je samo tržište koje ne stimuliše celokupnu radnu snagu. Deo radne snage koji je ovde ostao, nema mogućnost da se zaposli u onim sektorima tržišta koji im pružaju dovoljan prihod za dostojanstven život. Dobar deo porodičnih troškova u Albaniji odlazi na hranu i na osnovne proizvode ili usluge za život“, kaže on.

Na kraju, ocenjuje da dosadašnje mere države nisu bile usmerene na dugoročna rešenja.

„Državne politike do sada su uglavnom bile politike smanjenja trenutnih tenzija u društvu, reaktivne ili kratkoročne politike, ali ne i održive politike koje bi mogle dati takav podsticaj ekonomiji da ne bi bilo trenutnih poboljšanja, već dugoročnih poboljšanja. Ova politika bi uticala na prihode porodica uopšte, a posebno pojedinaca, smanjenjem tendencije da mladi ljudi napuštaju zemlju, kao jedino moguće rešenje“, zaključuje Đokutaj.

Beskućništvo uzima galopirajuće razmere i u Makedoniji i najviše se povećalo tokom pandemije korone, ističe za Kosovo onlajn Dragana Lazarovska, koordinatorka Centra za dnevni boravak u Mominom potoku. Dodaje da oko 80 odsto korisnika Centra čine muškarci.

Centar za dnevni boravak pri Crvenom krstu u Mominom potoku u Skoplju, otvoren 2008. godine, već 18 godina pruža podršku onima koji su ostali bez doma i osnovnih životnih resursa. Siromaštvo u Makedoniji, ali i u širem regionu, posebno pogađa najranjivije kategorije građana - beskućnike.

„Cilj je da se saniraju svi njihovi problemi koji se pojavljuju tokom života. U proteklih 18 godina struktura pokazuje da se broj povećava iz godine u godinu. Mogu nekako hronološki reći da je 2008. godine, kada se otvorio, tada bio punkt za beskućnike. Sada zato kažem centar za dnevni boravak, jer smo pre godinu dana licencirani i uz podršku Ministarstva za socijalnu politiku, demografiju i mlade, ime je promenjeno“, kaže Lazarovska.

U Centru za dnevni boravak beskućnici dobijaju širok spektar usluga, od hrane i odeće do zdravstvene i psihološke pomoći.

„To znači da se ujedno u Centru za dnevni boravak za beskućna lica nudi paleta servisnih usluga. To znači da se nudi čista odeća. Nečista odeća se ostavlja, pere se ujedno, a imaju i dostupnost usluga kao što je kupanje. Imaju tretman protiv šuge i vaški. Postoji kadar ili stručni tim, kao što su lekar, socijalni radnik i psiholog, koji im pruža potrebnu pomoć i podršku za rešavanje i saniranje svih njihovih zdravstvenih, socijalnih, pravnih i psiholoških problema“, navodi naša sagovornica.

Broj korisnika centra u Makedoniji kontinuirano raste

„Struktura u 2008. godini, kada se punkt za beskućnike otvorio, uključivala je nekih deset lica, da bi već 2012. godine broj porastao na 50, 2017. na oko 100, a od pojave korone 2019. do danas stiglo je novih 50 beskućnika. Trenutno brojimo njih 160“, upozorava Lazarovska.

Epidemija je, kako ističe, dodatno pogoršala situaciju jer su mnogi građani izgubili posao i zapali u beskućništvo.

„Tih novih 50 beskućnika bili su kao i svi ostali građani. To su bila lica koja su bila zaposlena, korisna, produktivna, brinula su o sopstvenom životu, zarađivala, mogla da plaćaju kiriju i održavaju domaćinstvo. Međutim, sa gubitkom i zatvaranjem mnogih radnih mesta tokom tri godine korone, to je direktno uticalo na određene kategorije potencijalnih beskućnika koji od normalne, srećne osobe sa porodicom i izgrađenim relacijama, jednostavno gube posao i odatle stvari kreću nizbrdo, pa traže pomoć u centru. Beskućništvo kao sociopatološka pojava uzima galopirajuće razmere i najviše se povećalo sa koronom“, kaže ona.

Većina korisnika su, kako objašnjava, muškarci starosti od 50 do 55 godina.

„Beskućništvo je u svetskim okvirima prvenstveno muški problem, pa i ovde dominiraju muškarci. Od ukupnog broja, oko 80 odsto su muškarci (120-130 lica), dok su ostalih 30 do 40 žene. To su lica koja su izgubila sve relacije sa najbližima. Čak i ako porodice postoje, ti odnosi su poljuljani, hladni ili ih uopšte nema. To je lice koje je pre svega adiktivne prirode. Česti trigeri su kocka, alkohol i droga. Kod ženske populacije u određenoj meri dominira i prostitucija. Takođe se pojavljuju i lica sa mentalnim bolestima koja su često bila hospitalizovana, ali su iz nekog razloga izašla i više nemaju gde, pa pomoć traže u Crvenom krstu. Žao mi je što se svake godine broj povećava, ali Crveni krst ima stručni tim i resurse da pomogne ovim ljudima koje opslužujemo već 18 godina“, objašnjava Lazarovska.

Jedan od najvećih izazova u pružanju pomoći beskućnicima je, kako kaže, nedostatak sistemskih resursa.

„Beskućništvo postoji u svakom društvu. U svetu ima 100 miliona beskućnika, što bi bila deseta najveća zemlja po broju stanovnika. Makedonija nije imuna i broj raste zbog nedostupnosti društvenih i strukturalnih resursa u državi. Ipak, poslednjih godina počinje da se radi više akcija za ovu grupu“, kaže ona.

Ipak, dodaje, državne politike još uvek nisu dovoljno razvijene jer ne postoje dobre nacionalne politike za socijalno stanovanje, a nedostaju i resursi za besplatne zdravstvene usluge. Lazarovska navodi i da osim osnovnih životnih potreba, beskućnici trebaju i stabilnost, obrazovanje i socijalnu uključenost.

„Najviše im nedostaje krov nad glavom - makar i soba od 15 kvadrata gde bi bili sigurni. Zatim im je potrebno zapošljavanje kao odskočna daska, kao i obrazovanje za odrasle. Potrebni su im hrana, obuća, odeća, lekovi i higijena. Treba uvesti besplatne preglede i profilaksu. Rano otkrivanje bolesti je ključno. Takođe, beskućnici bi trebalo da budu uključeni u radne grupe koje donose odluke o njima. Njihova 'top tri' lista potreba su: topao dom, zapošljavanje i uključivanje u donošenje društvenih odluka“, kaže i apeluje na građane i kompanije da doniraju, naročito medikamente, jer su troškovi veliki, a populacija je veoma bolesna.

Kada su u pitanju najugroženije kategorije stanovništva i osnovne humanitarne potrebe slična situacija je i u Srbiji, dok trendovi socijalne ugroženosti godinama ostaju relativno stabilni, istakao je za Kosovo onajn generalni sekretar Crvenog krsta Srbije Ljubomir Miladinović.

„Danas kao i u određenom periodu koji već pratimo niz godina, određeni trend koji postoji se održava. To su uglavnom približno slične brojke ljudi koji su socijalno ugroženi u našim sredinama. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku iz 2022. godine, u odnosu na stopu apsolutnog siromaštva, ono bukvalno iznosi negde oko sedam odsto stanovništva, što je oko 500.000 ljudi i to je zaista ozbiljan broj“, ukazuje naš sagovornik.

U Srbiji žene ugroženije nego muškarci

Govoreći o ulozi Crvenog krsta, Miladinović ističe da je fokus organizacije na najugroženijima u lokalnim zajednicama širom Srbije.

 „Mi smo u pomoćnoj ulozi javnim vlastima i smo, tako da kažem, kroz našu mrežu na terenu, pokrivajući čitavu Republiku Srbiju, u dodiru sa ljudima, u kontaktu sa ljudima, prikupljamo informacije i u mogućnosti smo da te informacije podelimo sa potencijalnim donatorima“, objašnjava on.

Ističe da postoji više posebno ugroženih kategorija stanovništva.

„Postoji nekoliko kategorija posebno ugroženog dela stanovništva, to su u prvom redu deca, jednoroditeljske porodice, zatim deo stanovništva koji zavisi od različitih vrsta socijalnih davanja i socijalne pomoći. Kada gledamo rodno, žene su ugroženije nego muškarci. Kada govorimo o programu Narodne kuhinje u Republici Srbiji, koji obuhvata 77 sredina, negde oko jedne trećine od 33.000 korisnika su u stvari deca uzrasta do 18 godina, i to je svakako bitan podatak i bitno usmerenje koje Crveni krst razvija“, navodi Miladinović.

Upravo je hrana i dalje najveća humanitarna potreba sa kojom se suočavaju na terenu, ukazuje naš sagovornik.

 „Definitivno najveći izazov su potrebe ljudi za hranom i zato i postoji ovako razvijen program koji još od 1992. godine obuhvata veliki broj ljudi. U proteklim decenijama Crveni krst Srbije je pripremio i distribuirao više od 170 miliona kuvanih obroka ugroženom stanovništvu. Pored hrane, postoji i potreba za odećom i obućom. U komunikaciji sa kompanijama iz korporativnog sektora koje se bave proizvodnjom i trgovinom, dobijamo dragocenu podršku i zahvalni smo na tome“, kaže ovaj humanitarac i pozova sve koji su u mogućnosti da im se pridruže u ovim akcijama.

Miladinović naglašava važnost razvijene solidarnosti, empatije i kulture doniranja.

„Nama je potrebno da ta osećanja koja postoje u našem narodu dodatno budimo. Mi treba da razvijemo kulturu doniranja da bismo razumeli zašto je potrebno da tokom godine doprinosimo svojim zajednicama, bilo kroz akcije socijalnog karaktera ili dobrovoljno davanje krvi, jer i to je način doniranja kojim pomažemo svojim zajednicama“, navodi on.