Cernica, sveto mesto: Slobodu koju imamo ne umemo da opišemo

Cernica
Izvor: Kosovo Online

Selo Cernica u opštini Gnjilane godinama je poznato kao jedno od najstradalnijih mesta na Kosovu, jer je veliki broj Srba izgubio život, naročito u periodu od 1999. do 2003. Oni koji su ostali čuvaju sećanje na prošlost, a žrtve ne zaboravljaju. Ipak, Cernica nije samo Golgota, ona je i Vaskrs i to je ono što se oseća u vazduhu koji nam, dok hodamo selom, miriše na tamjan i sveće, ali i na proleće i radost.

Nikola Nisić, profesor informatike u školi u Cernici, kaže da selo trenutno ima oko stotinak stanovnika. Pre 1999. bilo je sto kuća, sada ih je svega tridesetak. 

Imali su, kaže, teško detinjstvo, ali su na težak život navikli. Nedostaje im ono glavno - ljudi, jer su mnogi otišli, a neki se i ne usuđuju da dođu. 

"Kad se negde pomene Cernica, svi odmah misle - geto i svako se plaši Cernice zbog stradanja koja su se ovde dešavala. Ali ko god da dođe ovde, bar ljudi koji posećuju crkvu ili dolaze u goste kod nas, osete odmah dobrodošlicu. I nekad kažu 'Mi kad čujemo Cernica, mislimo bukvalno rešetke na prozorima'", priča nam Nikola. 

On i njegovi drugovi, ipak, daju sve od sebe da ostanu u zavičaju i da održe ovo, kako kaže, za njih "sveto mesto".

"Ja i drugovi koji smo ovde ostali završili smo fakultete, hvala Bogu, zaposlili se u našoj školi gde smo od prvog dana. Moj prvi školski dan bio je u privatnoj kući koja je bila u ruševinama tada kada smo krenuli. Bukvalno naši stolovi nisu bili đački stolovi, nego stolovi za svadbu i šatore - šatorski stolovi. Trudimo se, dajemo sve od sebe da održimo to svoje drugarstvo i budemo ovde na svom ognjištu gde se najbolje osećamo", ističe Nikola.

Van posla, jedino okupljanje je na košarkaškom terenu koji su uspeli da sagrade zahvaljujući drugovima i donacijama. 

"Kafiće nemamo u selu, jedino naše okupljanje je na tom terenu i druženje sa loptom, i to košarkaškom loptom, pošto fudbalski teren nemamo. A ostalo druženje je kad izađemo u druga sela. Imali smo tu u selu jednu prodavnicu koja već dve-tri godine ne radi, tako da nemamo neko noćno okupljanje što se tiče sela", kaže naš sagovornik.

Košarka je ovde - više od sporta. Ona je tačka okupljanja koja u selo dovodi ljude i vraća sećanje na ne tako davna vremena - na život pre stradanja. 

"Kad imamo naš turnir koji se održava u zahvalnost žrtvama, tad osetimo kao kad je pre 1999. ovde u Cernici bio jedan od najvećih vašara. Zahvaljujući tom turiniru, terenu, vraćamo se u taj period, osetimo tu neku slobodu sa puno ljudi i radosti dece, i vidimo da su zahvaljujući tom terenu deca koja su uzrasta da se bave nekim sportom već odlučila - koršarka i to je to. Nadamo se da ćemo Cernicu da osvetimo i da bude poznata kao mesto dobrih košarkaša", sa osmehom poručuje Nikola.

Prema njegovim rečima, ukidanje dinara najviše je pogodilo starije ljude koji primaju penzije. 

"Njima to već predstavlja problem da odu do Bujanovca, do najbliže srpske banke ili pošte gde mogu da podignu. A ovako mi mladi, jeste otežavajuće dosta, ali navikli smo, malo prošetamo, odemo do Bujanovca. Nama tu najveći problem predstavlja administrativni prelaz gde, kad budu gužve, po par sati ostanemo da čekamo. Više se zadržimo na administrativnom prelazu, nego tamo gde treba novac da podignemo, tipa Bujanovac ili Vranje", navodi. 

Nikolin prijatelj Milan Simijonović, takođe meštanin Cernice, kaže da u selu voli to što su dosta složni u vezi sa svim što se dešava.

"Na primer oko svadbi. Uvek se zove celo selo. To je neka tradicija isto, i to držimo i dalje. Što se tiče crkve, uvek smo tu i omladina nekad izađe i ove starije žene da počiste crkvu. Sad radimo i omladinski centar. Imamo majstore koje smo pogodili koji to rade, ali inače imamo i neke stvari koje smo mi složno uradili. Tako da, uvek smo složni, bilo šta da se radi ovde u selu", ponosno ističe Milan, dodajući da je to nešto što se danas retko viđa.

I za njega je najveći problem neodstatak ljudi. Poslednjih desetak godina u selu je, kaže, ostalo svega dvadesetak omladinaca. 

"Detinjstvo je bilo baš mnogo teško i neizdrživo, ali opet, uz Boga smo nekako svi opstali, tu smo. Ima dosta naših drugova koji su otišli. Najteži period je kad nestaju ljudi, kad nestaju drugari, ti nemaš sa kim da se družiš, ali dosta se vreme promenilo. Ranije je bilo mnogo stradanja, imali smo velike probleme, hvala Bogu sve je sad mnogo bolje, ali sad je najveći problem što imamo mnogo manje ljudi", smatra Milan.

A na naše pitanje, gde se, s obzirom na okolnosti, žene, odgovara - smehom.

"Pa, gde se ženimo? Zasad, još uvek, tu iz susednog sela. Nema ovde baš, omladine je mnogo manje, ali u susednim selima ili dalje, sve zavisi", kaže ovaj mladić.

Posetilaca, ipak, ima, i to iz Republike Srpske, Beograda, Novog Sada... Mnogi su, priča Milan, imali potpuno drugačiju sliku, ne samo za Cernicu, nego za celo Kosovo.

"Evo recimo ljudi koji su ovde dolazili baš su imali te neke ideje, kao da smo mi iza nekih rešetaka i sve to. A kada dođu ovde, ljudi se osećaju blagosloveno i slobodnije. Imaju neku nadu da se vrate i da opet dođu da se družimo", kaže Milan.

Šta je to što ljude vuče da dođu, a onda i da opet posete tridesetak srpskih kuća? Ili, možda je pravo pitanje, šta ove mlade i nasmejane ljude, posle toliko stradanja, drži ovde? Šta im čuva osmeh?

"To je neka Božija volja i Božija sila nekako. Čovek uz neku patnju i muku, kada to preživi onda mu ostaje samo da misli na nešto bolje, kao i mi što smo opstali i mislimo na bolje i uvek ćemo da msilimo na bolje. Tu slobodu koju imamo, ne znam kako da je opišem. I to što smo srećni, bez obzira što se nalazimo u takvoj situaciji gde nemamo kafiće, nemamo prodavnicu, što je najbitnije, ali opet smo srećni", objašnjava Milan. 

Njihov prijatelj, Lazar Petrović, sa kojim razgovaramo na dan pomena stradalima u Cernici, među kojima je bio i njegov četvorogodišnji brat, takođe nam priča o želji da ovde ostane.

Zbog toga su počeli da grade i Omladinski centar, a u tu akciju su se uključili mnogi, među kojima i humanitarna organizacija Svi za Kosmet

Cilj je, objašnjava nam Lazar, inače nastavnik ruskog, da naprave mesto gde bi mogli da se okupljaju i druže. 

"Ideja je počela tako što su bili neki drugari iz Novog sada, igrali smo basket i bilo je 2:2 u partijama. Trebalo je da se igra majstorica, peta partija i krenula je kiša. Nismo imali gde da stanemo sa njima i oni su se pokupili u bus i krenuli su kući. Međutim, mi smo sa drugovima posle toga razmišljali šta bi nam bila najbolja ideja, šta da uradimo, jer nam često dolaze Srbije da se druže sa nama. Došli smo na ideju da pokušamo da izgradimo jedan objekat i pustili smo objavu, javili su nam se neki ljudi iz Novog Sada, iz Beograda, prikupili smo neka sredstva i izgradnja je krenula", prepričava nam Lazar. 

Iz sela odlazimo, ali ono u nama ostaje, kao misao o mladosti, o stvaranju, o slobodi - o onome što večno živi. Naročito u proleće.