Patrijarh Porfirije služio liturgiju i pomen povodom 17 godina od upokojenja patrijarha Pavla

Poglavar Srpske pravoslavne crkve (SPC) patrijarh Porfirije služio je danas u manastiru Rakovica liturgiju, a potom i pomen patrijarhu Pavlu povodom 17 godina od njegove smrti.

Porfirije je nakon služenja parastosa podsetio na reči patrijarha Pavla „Budimo ljudi“ i naveo da nismo istinski ljudi onda kada smo izvan Hrista i Crkve, odnosno kada čovek za kriterijum svog života ima nešto ili nekoga ko je često protiv Hrista i Crkve, prenosi RTV.

„Molili smo se za pokoj njegove duše, ali molili smo se i njemu da se moli za nas da budemo ono što je on želeo da budemo i na šta nas je on pozivao, a to je sročeno u nekoliko reči: 'Da budemo ljudi'. To znači, braćo i sestre, da iako smo ljudi, ne znači da smo zaista autentični i pravi ljudi. Biti čovek jeste dato, to je smisao poruke svetog patrijarha Pavla. Dakle, jeste dato, ali je i zadato“, rekao je Porfirije.

Patrijarh je naveo da smo stvoreni po slici i prilici Božjoj kao ljudi i da imamo darove, ali da li ćemo dozvoliti Božjoj blagodati da umnoži te darove i da postanemo zaista podobni zavisi od toga da li ćemo se upodobiti Hristu i biti istinski, pravi ljudi, saopšteno je iz SPC.

„Biti čovek znači biti u Hristu, biti u Bogočoveku. Samo smo ljudi, samo si čovek, samo sam čovek, onda kada je Bogočovek moj okvir, onda kada sam se poistovetio sa Bogočovekom Gospodom našim Isusom Hristom. To je priziv i blagoslov blaženopočivšeg patrijarha Pavla, to je njegova molitva“, rekao je Porfirije.

Dodao je da se danas okupljeni narod u manastiru, moleći za pokoj duše patrijarha Pavla, isto toliko ili još više moli blaženopočivšem patrijarhu da se on zajedno sa svim svetima iz srpskog roda moli da zaista budemo ljudi.

„Da budemo čovek iz koga misli Hristos, iz koga govori Hristos, iz koga oseća Hristos i u kojem živi Hristos, u kojem živi Bogočovek. Večni pokoj, Bog da mu dušu prosti!“, naveo je Porfirije.

Prethodno je patrijarh Porfirije u besedi pozvao narod da svakodnevno čuva pravoslavnu veru svojim životom i ispunjavanjem Božjih zapovesti.

„Ispunjavanjem zapovesti Božjih, kroz veru, čisti se naša duša, naše srce, otvara se perspektiva poznanja Boga, susreta sa Bogom. Otvara se perspektiva dublje spoznaje u koju su došli svetitelji Božji i apostoli, koji više nemaju dilemu između onog šta je dobro i šta je loše“, naveo je Porfirije.

Patrijarh je ukazao da, kada idemo ka spoznaji živog Boga, verom i ljubavlju prema Bogu, počinjemo da upoznajemo i sebe, život, smisao života i svoje bližnje.

„Onda razumemo reč Hristovu: 'Ljubi bližnjeg svog kao samog sebe', jer pre toga ljubiš Boga kao zakon i pravilo svog života. Onda razumemo da smo jedni drugima potrebni, onda razumemo da možemo biti spremni da praštamo jedni drugima, jer je to smisao našeg života“, rekao je Porfirije.

Dodao je da je smisao života i u tome da ne odbacujemo i ne mrzimo druge, navodeći da nema većeg otrova od mržnje.

„Mržnja truje onog koga prožima, ko je nošen njom. Dakle, jedno sa Bogom, jedno među sobom u različitosti, ne u jednoumlju, već u jednoj veri, u jednoj ljubavi i u jednoj nadi. Nadu nikada da ne gubimo, verom da živimo i ljubav da nam bude početak i kraj našeg života, ljubav prema Bogu i prema bližnjem“, istakao je patrijarh srpski.

Patrijarh Porfirije je nakon parastosa dočekao oko 150 učenika Gimnazije „Patrijarh Pavle“, koji su u litiji od škole do manastira došli sa direktorom Jasminom Nikolovskim, brojnim profesorima, veroučiteljem Slavišom Kostićem i đakonom Vukom Ercegom.

Patrijarh Pavle rođen je 11. septembra 1914. godine u slavonskom selu Kućancima kod Donjeg Miholjca, u današnjoj Hrvatskoj, kao Gojko Stojčević.

Posle mature u sarajevskoj Bogosloviji 1936. godine, upisao je Bogoslovski fakultet u Beogradu, gde je diplomirao 1942. godine. Za vreme Drugog svetskog rata bio je veroučitelj u Domu za izbeglu decu u Banji Koviljači.

Zamonašen je 1948. godine u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, gde je dobio monaško ime Pavle.

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je u maju 1957. godine, a u septembru iste godine tadašnji patrijarh srpski Vikentije hirotonisao ga je u beogradskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj obnavljao je stare i porušene hramove i gradio nove, mnogo se trudio oko svešteničkog i monaškog podmlatka i neprestano putovao i služio u svim mestima svoje eparhije.

Posebno se starao o Prizrenskoj bogosloviji, gde je predavao crkveno pojanje i crkvenoslovenski jezik. Kao arhijerej na Kosovu i Metohiji, u vreme veoma teško za Srbe i SPC, proveo je više od 33 godine.

O napadima Albanaca na imovinu Crkve, monahe, sveštenike i srpski narod, koji se pod tim pritiskom iseljavao, redovno je obaveštavao Sveti arhijerejski sinod i Sabor, kao i državne vlasti, a vređanja i fizičke napade podnosio je sa hrišćanskom smirenošću i trpeljivošću.

O stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji svedočio je pred Ujedinjenim nacijama i mnogobrojnim državnicima.

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve izabrao ga je 1. decembra 1990. godine za 44. patrijarha SPC.

Preminuo je 15. novembra 2009. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, gde je dve godine bio na lečenju.

Opelo mu je služeno pred Hramom Svetog Save na Vračaru, uz najviše crkvene i državne počasti, a sahranjen je 19. novembra 2009. godine u manastiru Rakovica kod Beograda.