Vašingtonski sporazum šest godina kasnije: Šta je ostalo od sporazuma iz Bele kuće?

Godišnjica Vašingtonskog sporazuma, potpisanog 4. septembra 2020. godine u Beloj kući, obeležava se u znaku nejednake primene njegovih odredbi, ali i korenitih promena u odnosima Vašingtona prema Beogradu i Prištini. Ovaj dokument, zamišljen kao okvir za ekonomsku normalizaciju i regionalno povezivanje, tokom godina pokazao je mešovite rezultate. Pojedine odredbe realizovane su u potpunosti, dok su ključni ekonomski i infrastrukturni projekti ostali po strani, što je direktno uticalo i na dalji kurs američke politike u regionu.

Na današnji dan 2020. godine, u prisustvu tadašnjeg predsednika SAD Donalda Trampa, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i tadašnji kosovski premijer Avdulah Hoti potpisali su u Beloj kući odvojene sporazume o ekonomskoj normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Sporazum je tada predstavljen kao nova šansa za približavanje Beograda i Prištine, pre svega kroz ekonomsku saradnju i velike infrastrukturne projekte.

Jedna od ključnih političkih tačaka sporazuma bila je obaveza Prištine da godinu dana ne aplicira za članstvo u međunarodnim organizacijama, dok je Srbija trebalo da obustavi kampanju za povlačenje priznanja Kosova. Moratorijum je kasnije produžavan, ali je njegova primena okončana kada je Priština aplicirala za članstvo u Savetu Evrope.

Vašingtonski sporazum predvideo je i implementaciju sporazuma o autoputu Beograd–Priština i železničkog sporazuma, kao i izradu studije izvodljivosti o mogućnostima povezivanja železničke infrastrukture Beograd–Priština sa lukom na Jadranu.

U dokumentu se navodi i saradnja sa Američkom korporacijom za finansiranje međunarodnog razvoja na projektima „Autoputa mira“, železničke pruge Priština–Merdare i železničke pruge Niš–Priština.

Jedna od odredbi odnosila se na pristupanje „mini Šengenu“, koji je kasnije preimenovan u „Otvoreni Balkan“, ali Kosovo nije postalo deo te inicijative.

Dogovoreno je i da Beograd i Priština sarađuju sa Ministarstvom energetike SAD na studiji izvodljivosti o zajedničkom korišćenju jezera Gazivode, kao i na diversifikaciji izvora energije.

Sporazum je obuhvatio i zaštitu i unapređenje verskih sloboda, zaštitu verskih objekata i sprovođenje sudskih odluka u vezi sa Srpskom pravoslavnom crkvom, kao i nastavak vraćanja razbaštinjene imovine.

Beograd i Priština obavezali su se i da ubrzaju napore na lociranju i identifikaciji posmrtnih ostataka nestalih osoba, kao i da rade na dugoročnim rešenjima za izbeglice i interno raseljena lica.

Kosovo se obavezalo da otvori ambasadu u Jerusalimu, dok je Izrael potom priznao Kosovo. Srbija je, prema svojoj verziji dokumenta, trebalo da premesti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim, ali do toga nije došlo.

Šest godina od potpisivanja, Vašingtonski sporazum ostaje dokument čiji su pojedini elementi sprovedeni, dok je značajan deo odredbi ostao van pune primene.

Od moratorijuma na međunarodne organizacije, infrastrukturnih projekata i saradnje oko Gazivoda do „mini Šengena“, železničkog povezivanja i drugih ekonomskih pitanja, veliki deo onoga što je dogovoreno u Beloj kući i dalje je otvoreno pitanje.

Jedan od najkonkretnijih ishoda sporazuma jeste uspostavljanje diplomatskih odnosa Kosova i Izraela i otvaranje ambasade Kosova u Jerusalimu.

Kada je reč o odnosima Kosova i SAD u periodu od šest godina, Vašington je, nakon najave pokretanja strateškog dijaloga 2025. godine, taj proces suspendovao u septembru iste godine.

Diplomatski pritisak na Prištinu i obustava dijaloga usledili su zbog zabrinutosti Vašingtona u vezi sa jednostranim potezima i izjavama kosovskog premijera Aljbina Kurtija, koji su procenjeni kao destabilizujući za sever Kosova i odnose sa saveznicima.

Sa druge strane, Amerika je pokrenula strateški dijalog sa Srbijom u avgustu 2025. godine, nakon sastanka državnog sekretara SAD Marka Rubija i šefa srpske diplomatije Marka Đurića u Vašingtonu.

Dijalog je usmeren na saradnju u oblasti energetike, uključujući smanjenje zavisnosti od ruskog gasa, vojno-tehničku saradnju i privlačenje američkih investicija u tehnološki sektor.

I dok je Vašingtonski sporazum postavio temelje za ekonomsko povezivanje, kasniji politički zastoji i promene na terenu pokazali su da je za punu primenu dogovorenog neophodna kontinuirana koordinacija i politička volja svih strana.