Težak život porodice Stanković: Ovde smo rođeni, tu ostajemo

U novobrdskom selu Jasenovik, zaseok Vlajkovci, živi petočlana porodica Stanković, u krajnje skromnim uslovima. Dobrodošlica je ipak, topla i srdačna, iako je život Stankovića težak i mukotrpan.

Dočekuje nas domaćin Aleksandar, zajedno sa suprugom Radojkom, majkom Radmilom koja je izgubila drugog sina, i sinovima Bobanom i Bojanom.

Osim njegovog minimalca i Radmiline penzije - nemaju drugih primanja. Prehranju se od tri krave i jedne svinje koje gaje za sopstvene potrebe i nekih 50-ak ari obradivog zemljišta. 

"Pa nema, šta može da se zaradi, ništa. Ja primam minimalac i majka tu staračku penziju što prima. Drugih primanja nema. Deca punoletna, ne rade, supruga takođe", počinje priču Aleksandar.

Na struju i lekove daju gotovo sav novac, dok se stara kuća u kojoj žive i sama savila pod teretom života: bez vode i kupatila, sa lošom stolarijom, plafonom od dasaka i ispucalim zidovima.

"Struju imam, a vodu nemam, to što je ova česma tu i odatle služimo. Kupatilo nemam, ove stvari imam, to je što sam mogao da kupim, drugo ništa, niko mi nije dao ništa. Najvažnije je sad kupatilo, deca sad, nije lepo da ih majka kupa, da ih ja kupam, ajde da su mala deca, nego su odrasli. I kuća je počela da pušta, sve se unutra ruši. Kad bi mogla neka izolacija da se uradi. Preko zime je 'ladno. Moja majka spava, svako veče vika 'ladno mi, ladno mi'", prepričava nam Aleksandar. 

Za pomoć se obraćao opštini, tražio da mu pomognu bar da napravi put do kuće.

"Obećaju, obećaju, nema od toga ništa. Put reko da mi urade, da nasipaju, evo danas-sutra, danas-sutra, godinu dana već prođe kako sam tražio. Često idem, juče sam zvao, oni kažu 'čekaj, nemoj da se žuriš, biće sve'", žali nam se domaćin, ali dodaje da ne želi nigde da ide, poručujući da je tu rođen i da tu želi da ostane. 

Njegova supruga Radojka je domaćica.

"Pa tu pred kuću imamo mašinu staru, stavim, nešto na ruke, nešto u mašinu operem. Vodu grejemo ovde na šporetu, pa eto tako", objašnjava nam kako se snalazi bez vode i kupatila u kući.

Vodu ranije nije imala ni ispred kuće, pa je veliki deo tereta prenela na svojim plećima. Surovi uslovi ostavili su traga i na njeno zdravlje, o kome, tiha i skromna, ne želi puno ni da priča.

"Pa od težine, od rabotu. Rabotala sam, nosila sam kad nismo imali vodu, sve sam prala dole na česmu. Nosila sam stvari kad su mi deca bila mala, morala sve dole da gi perem. E sad, pre devet godina, doteraše vodu, ali dok su deca bila mala, sve sam prala dole, i zimi, i leti", priseća se. 

Kuća je, priča nam baka Radmila, stara 40 godina. Tada se, kaže, sve ručno radilo, a kupatila nije bilo nigde. Danas ga u selu, osim njih, imaju svi. 

Da pomogne snaji, žali se, ne može puno. 

"Šta da pomognem, ja ne vidim, sa dva štapa idem, šta mogu da pomognem. Sama perem, snaja ima sinove da pere i radi, sama sednem i perem ovako, pa mi unuk raširi stvari", pokazuje nam žicu sa sveže prostrtim vešom.

Kako kaže, deca bi trebalo da imaju bolje uslove za život. 

"Ja moja soba davam na unuka. Druga soba ovom starijem unuku. A ja i snaja i sin u tu sobu jednu, sedimo svi troje, sedim sa sinom. Ja sam bolna, će umrem na spavanje, kažem 'sine, sedi, da vidiš kad umrem'. Tu je šporet, ja, krevet, tu je snaja, tu je i sin, sa mnom, u tu jednu sobu, drugu nemamo. Dala sam tu sobu na unuka, druga soba na unuka. Tu je špaiz, snaja opere sudove pa turi u špaiz, to što jedemo ostane pokrije, pa turi u hladnjak, e tako, mučen, mučen život", setno zaključuje baka Radmila. 

Dobra vest je da je organizacija Svi za Kosmet odlučila da u sklopu ovogodišnje Vidovdanske akcije pomogne porodicu Stanković, uvođenjem vode u kuću i izgradnje kupatila, kako bi im na bar neki način olakšali život i svakodnevnicu u surovim uslovima.