Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (10)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Slobodan u Beogradu kao u Prištini

Po završetku rata na Kosovu, Demaći je kritikovao Albance zbog njihovog odnosa prema pripadnicima manjinskih zajednica, a naročito je skretao pažnju na ubistva Srba. Kasnije je pozvao srpsko stanovništvo da "preuzme rizik za uživanje slobode kretanja", uzevši za primer period od 1998. do 1999. godine kada se živeo tako što se slobodno kretao ulicama Prištine, uprkos tome što mu se život nalazio u opasnosti.

Demaći je uvek imao pomiriteljsku retoriku, ali radikalan stav. Osim toga, on je osećao da je na pobedničkoj strani, a pobednik, savetovao je Čerčil, treba da bude velikošan. Demaći je, inače, dosta često posećivao Beograd. Za razliku od drugih kosovskih Albanaca, on se tu osećao sasvim komotno. Učestvovao je na konferencijama, šetao sam ili u društvu Knez Mihailovom, odsedao u beogradskim hotelima i ručavao u prestoničkim restoranima. Ne zna se da je ikada tokom tih boravaka bilo provokacija, a on sam to nikada nije pomenuo. Redovno je nastupao i u medijima. On je u Beogradu javno govorio isto ono što je govorio u Prištini. Možda je za njega važila izrekao francuskog pravnika, inače čuvenog francuskog advokata, Robera Batintera, koji je bio šef čuvene „Badinterove komisije“ koja razvila kriterijume i uslove za raspad Jugoslavije. Badinter je verovao da i zatvorenici, čak i za najteža krivična dela, mogu da promene svoj život. „Ako je čovek u glavi slobodan, onda je svuda slobodan“, govorio je Badinter.

Demaći je bio u Beogradu 1992. i gostovao je na RTS. Taj boravak, Demaći je smatrao izuzetno važnim za odnose Beograda i Prištine, jer je tada "propuštena prilika" da se "uspostave specijalni odnosi". Kasnije je rekao : "To nije bilo prihvaćeno, kada sam februara 1992. godine došao u Beograd i imao susret sa gledaocima TV Beograd. Bio sam jedno 100 minuta gost te emisije. To je bila poslednja šansa da Srbija uspostavi specijalne odnose sa Kosovom. Predložio sam: 'Dajte da se sporazumemo. Vi niste doneli Kosovo kada ste došli preko Karpata, nego ste ga ovde našli. Imate pravo da volite Kosovo, nama to ne smeta, ali ta teritorija je prvenstveno albanska i onih koji su tu živeli i koji su spremni da žive zajedno sa nama'".

Tako je 1993. na TV Studio B rekao: "Srbija drži Kosovo pod okupacijom i to najtežom okupacijom. Ja tu ništa ne pretim, ja samo upozoravam i da molim srpski narod da stane na put ovakvoj politici da ne do krvoprolića, da ne pređemo 'crvenu liniju'. Ko su Srbi da nama daju naša prava? Mi postojimo u našoj zemlji, mi ne živimo u Srbiji, mi živimo na Kosovu. Kosovo je na Kosovu, gde je naša teritorija jer smi mi tamo. I dok smo mi tamo, Kosovo ne može biti srpsko."

Ne zna se da li je prilikom ovih boravaka Demaći posredno ili neposredno vodio političke razgovore, ali, na osnovu onoga što je izjavljivao, stiče se utisak da su ti boravci bili nešto više od čistih turističkih poseta radoznalog gosta.

Posle bombardovanja 1999. Demaći je u razgovoru sa dopisnikom "Njujork tajma", Stivenom Erlangerom, rekao da Albanci, "posle 2.000 godina ropstva", od Rimljana preko Turaka do Srba, "sada slobodno dišu", i da su "sposobni da sami odlučuju o svom životu. "Uz pomoć Ujedinjenih nacija, sada imaju priliku da izgrade „prave institucije civilnog društva, sve po svetskim standardima – neideološki školski sistem, neideološke medije, neideološki finansijski i zdravstveni sistem – i da više ne slede neki balkanski ili komunistički standard."

On je tu definisao i svoje verovanje u neminovnost sukoba do koga je došlo, mada je do tada sve vreme govorio protiv njega. „Bilo je nemoguće promeniti ovu situaciju bez tragedije i krvoprolića“, rekao je on i dodao: "Uvek sam želeo da umrem za Kosovo i mislim da je možda ovaj rat bio moja poslednja šansa".

Demaći je i ovoga puta pozvao na pomirenje Srba i Albanaca kao i na "umerenu politiku". "Nemamo drugog načina", rekao je. "Albanci znaju da je prihvatljiva samo umerena politika koja može da garantuje slobodu Srbima i svima ostalima. U suprotnom, sami Albanci neće biti slobodni".

Zaista, Demaći je nakon rata posetio gotovo svako naselje u kojem su živele manjine i ohrabrivao ih da ostanu. Istovremeno je pozivao Albance da ih ne napadaju, poručujući da su manjine kosovsko blago. Ali, ni tada, kao ni ranije, takve pomiriteljske poruke, nisu mnogo vredele. Demaći je promenio svoju platformu i opet se vratio na pozicije čvrstog pristalice nezavisnog Kosova, što je rekao tokom novog boravka u Beogradu.

On je odmah posle 5. oktobra 2000. posetio Beograd. Taj dolazak organizovala su kompanija Braća Karić i njen predsednik, Bogoljub Karić. "Došao sam Beograd kao čovek, a ne kao Albanac, da razgovaram sa ljudima kako da prevaziđeno sukobe i živimo u miru", rekao je Demaći na veoma posećenom predavanju na temu "Albansko-srpski odnosi, danas i sutra". Tada je rekao da njegov projekt "Balkanija" više nije aktuelan, jer se, kako se izrazio, na Kosovu dogodila velika tragedija koja je odnela mnoge živote. "Svako rešenje koje izbegava prihvatanje i priznanje nezavisnosti Kosova biće sumnjivo rešenje, biće privremeno rešenje, biće rešenje koje će dovesti opet do sporova, opet do problema, tako da kao polazna tačka mora da se prihvati volja naroda, volja naroda koji će odlučiti o svojoj sudbini i druge nema. Mnogo se priča o toj Rezoluciji 1244. Ta rezolucija je napravljena u svoje vreme, za to vreme je važila. Mnogi Srbi imaju veliku nadu u tu rezoluciju. Svet je uzeo nas eksperimentalno. Niko ne zna koji je pravi status Kosova, niti iko zna kako ce to na kraju da se završi", poručio je Demaći.

Od tada je sve povučenije učestvovao u političkom životu Kosova, a kada se javljao za reč, onda je to imalo uticaj i težinu. Posle rata Demaći je marljivo pisao. Od 1999. pripremao je dve knjige koje još uvek nisu objavljene, "Licem u lice sa OVK" i "Albanci između Amerike i Evrope".

Godine 2003. objavio je političku pesmu "Zdravo, moj stih" . Albanski esperantski institut U Tirani objavio je 2005. godine zbirku intervjua sa Demačijem pod naslovom "Kosovo na raskršću". Godine 2006. objavljen je roman "Heli i Mimoza", godinu dana kasnije izašao je autobiografski roman "Filanova kvantna ljubav2, a 2008. roman "Albi Prometej".

Godine 2009. objavljen je roman "Majka Šega i pet devojaka", koji je bio drugi deo romana "Heli i Mimoza". Odmah nakon toga krenuo je sa pripremama treći deo, pod naslovom "Pepeo i ljubav".

Ideološku rehabilitaciju doživeće, međutim, tek kada njegov nekadašnji mladi saradnik Aljbin Kurti bude odlučio da svoj pokret "Samoopredeljenje" pretvori u aktivnog političkog činioca života na Kosovu i učestvuje na izborima. Kurti je krenuo drugačijim putem od ranije etabliranih političkih partija i odlučio da primeni "neokonzervativni" model društvenog i političkog uticaja koji najistaknutije mesto daje ulozi intelektualaca. Tako su brojni kosovski poslanici, akademici i profesori su stavljeni na listu pokreta "Samoopredeljenje". Na spisku "poželjnih akvizicija" našli su se i Adem Demaći i akademik Redžep Ćosja, zajedno sa nekoliko članova Albanološkog instituta kao što su Emin Kabaši i Sadri Fetiju.

Demači se 2006. pridružio Kurtijevom pokretu Vetevendosje (Samoopredeljenje) u suprotstavljanju pregovorima sa Srbijom o statusu Kosova. Prema Demaćijevom mišljenju, rešavanje statusa Kosova treba da poštuje volju naroda, a da bi se ovako nešto rešilo, pravi mehanizam je bio referendum. Prema njegovom mišljenju, međunarodna zajednica na Kosovu je izabrala ljude koji su se pokazali spremni da ustupe kosovsku zemlju, dok je u Srbiji bio problem da se pronađu pravi ljudi. Demači je smatrao da je pravi cilj međunarodne zajednice da, u ime prava manjina, dozvoli Srbiji da formira mini-državu koja bi bila čisto etnički srpska u srcu Kosova.

Praktično je Adem Demaći bio taj koji je postavio temelje današnjeg otpora stvaranju Zajednice srpskih opština. Dana 2. februara 2007. godine, nakon višemesečnih pregovora, finski pregovarač UN-a Marti Ahtisari poslao je dokument Beogradu i Prištini, u kome je postavio osnovu za budućnost Kosova kao multietničkog društva u kome bi sve zajednice mogle bezbedno da žive.

Demaći je priznao da će Sveobuhvatni predlog koji je izradio specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija "osloboditi Kosovo od srpskog suvereniteta", ali i omogućiti suverenitet srpske manjine nad albanskom većinom, jer bi dve trećine srpskih predstavnika u Skupštini Kosova mogle da blokiraju bilo koji zakon. Demaći je dodao da je tim predlogom omogućeno da se Srbija meša na Kosovu pod izgovorom podrške lokalnim Srbima. Po Demaćijevom mišljenju, u ime odbrane srpske manjine, Srbija bi mogla da preuzme kontrolu nad delovima Kosova, pretvarajući ga u "Palestinu Zapadnog Balkana".

Političku i javnu rehabilitaciju, Demaći je doživeo posle priznanja koje je od strane tadašnjeg kosovskog premijera, Hašima Tačija, na sednici 17. februara 2008. kada je proglašena jednostrana nezavisnost Kosova. Od tada je počeo da pokazuje simpatije prema svom nekadašnjem protivniku iz vremena OVK. Tači se sa svoje strane revaširao tako što se pobrinuo da Demaći počne da dobija državnu penziju, a vlada mu je obezbedila kola i vozača, dok je kuća u Prištini koja je služila kao ured OVK-a proglašena muzejom. Za neke njegove pristalice, to je bilo razočaravajuće kapitulanstvo simbola kosovskog otpora koji se 30 godina suprotstavljao Titovom režimu, potom 10 godina Miloševićevom, pa još 10 godina međunarodnoj zajednici na Kosovu, da bi na kraju, u svojoj dubokoj starosti, postao alat koji je Tači upotrebljavao kad god mu je bilo potrebno.

Sutra: Arogancija "fatalističkog optimizma" neizbežne kosovske državnosti