Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (4)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Otpisivanje "čika Adema" i njegov odgovor

Demaćijeva organizacija je bila prva separatistička organizacija na Kosovu koja je, osim programske orijentacije ka upotrebi nasilja i pobune, u svojim dokumentima primarnu ulogu dodelila mladoj albanskoj inteligenciji. Sve organizacije i grupe koje su kasnije nastale, bez obzira na različitosti organizacionih formi - "ćelije", "trojke", "desetke", "komiteti", "udarne grupe", "aktivi" - kao i određene nijanse u programskim orijentacijama, baziraju se manje ili više na programskoj platformi ove Demaćijeve organizacije. 

Zbog držanja na prvom suđenju 1959. pošto je u toku suđenja isticao da se ne oseća krivim za svoj rad i "jer će Kosovo kad-tad biti priključeno Albaniji", Demaći je postao idol albanskih nacionalista i separatista u zemlji i inostranstvu i proglašen za "nacionalnog heroja". Njegove fotografije su rasturane kako u zemlji, tako i u redovima albanske emigracije i naših građana na privremenom radu na Zapadu.

Vođe studentskih demonstracija u Prištini iz 1968. godine, a i organizatori separatističkih akcija na Univerzitetu 1974. u Prištini, bili su u tajnoj vezi sa Demaćijem. Njegovo ime je bilo propusnica za Tiranu. Novi Demaćijevi saradnici u Prištini bili su Kadri Osmani, Adem Rukici i Skender Kastrati. Svi su zajedno uhapšeni početkom septembra 1975. godine. Suđeno im je zbog neprijateljskog organizovanja radi ugrožavanja SFRJ. Demaći je treći put osuđen na petnaest godina zatvora.

U programu "Pokreta za nacionalno oslobodjenje Kosova" u vezi sa Ademom Demaćijem, između ostalog, stoji: "Dovoljno je da podsetimo na primer našeg velikog revolucionara Adema Demaćija koji je čitav svoj život proveo po jugoslovenskim koncentracionim logorima, napaćen kao jedan pravi Promotej i nikada pokoleban, pa da vidimo kakvu snagu daje proleteru oslanjanje na Partiju radi Albanije".

Dok je bio u zatvoru, Demaći nije prestajao da deluje. Bio je u kontaktima i usmeravao aktivnost i ponašanje jednog broja osuđenih organizatora demonstracija 1968. kao i članova njegove organizacije iz 1964. godine. Onima koji su izlazili na slobodu savetovao je da nastave akcije "kako se ne bi izgubio kontinuitet u radu".

Prema zamišljenoj koncepciji, organizacija je trebalo da deluje na teritorijalnom principu, a osnovni oblik organizovanja da bude po sistemu „trojki“, sa osnovnim zadatkom "prodiranja u sve društvene strukture radi omasovljavanja "pokreta" i "idejno-političkog" uzdizanja masa na platformi "marksizma-lenjinizma" sa pozicija Partije rada Albanije, kako bi se u određenoj "kriznoj" situaciji u zemlji uspešno mogao podići opštenarodni ustanak, izdejstvovati otcepljenje Kosova i njegovo ujedinjenje sa Albanijom.

Demaći nije bio samo ideolog i vođa, nego veoma delotvoran primer, koji su drugi sledili, jer su smatrali da je pronađen način kako da albanski pokret parira srpskim vlastima. Takav Adem Demaći bio je idol novih albanskih separatista koji su formirali širom Kosova stotinak tajnih marksističko-lenjinističkih grupa i organizacija. Mnoge od njih su političko nasilje koristile kao osnovu svog delovanja, što se i pokazalo prilikom nereda tokom osamdesetih godina.

Svoje sledbenike imao je i u Makedoniji. Prva "Komunistička marksističko-lenjinistička organizacija" u SFRJ formirana je 1976. u Kumanovu. Organizacija je imala oko 20 članova, pretezno intelektualaca iz prosvete sa područja Makedonije i Kosmeta. Prilikom prijema svaki član je polagao zakletvu o vernosti organizaciji. Na sastancima koji su održavani, glorifikovan je albanski društveno-politički sistem. Pisane propagandne materijale su nabavljali, takođe, iz Albanije.

O samom Demaćiju, nekadašnji ministar unutrašnjih posloova Srbije, Radmilo Bogdanović jednom prilikom je rekao:
"Najopasniji nacionalista na Kosovu je Adem Demaći. On se 50 godina bori za slobodno šiptarsko Kosovo, zbog toga je robijao 27 godina. On je uporan i to treba respektovati. Ibrahim Rugova nije toliko opasan, jer i on je kao Azem Vlasi, zagovornik ideje o autonomnom Kosovu, naslonjenom na Jugoslaviju, kako bi Albanci mogli da drže pod svojom kontrolom našu teritoriju, našu vlast i naše pare“.

Preko profesora Mihajla Mihajlova, kog je upoznao u zatvoru, Adem Demaći je uspeo da za svoju sudbinu nacionaliste, ali i disidenta, pridobije simpatije zapadnih medija i političara. Na taj način je preko radio "Slobodna Evropa" bio prvi koji je internacionalizovao svoju delatnost i albansko pitanje u Jugoslaviji. Kao disident i nacionalista, Demaći je u Norveškoj predložen za Nobelovu nagradu. Sam je, međutim, tvrdio da Evropa nije iskrena prema Albancima: "Evropa od Albanaca očekuje da oni sami učine za sebe što više mogu, i da od Evrope očekuju što manje, jer pred njom ne stoji samo naš problem. Evropa nas je uvek podržavala i podržavaće nas, ali to ne znači da će ona uraditi sve za nas i bez nas“.

Republički sekretarijat za pravosudje Hrvatske po odluci Predsedništva SFRJ 2. aprila 1990. godine pomilovalo je i pustio Demaćija iz kaznionice u Slavonskoj Požegi na slobodu. Po izlasku iz zatvora, Demaći nije preuzeo vođstvo albanskog nacionalističkog pokreta, što će se pokazati kao velika greška, jer više neće biti u prilici da je ispravi i da iza sebe stvori dovoljnu snagu podrške, iako nije bilo sumnje da je Demaći bio najveća inspiracija, već je prihvatio da bude predsednik Saveza za odbranu ljudskih prava i sloboda.

On je tada mislio da su nove albanske stranke dovoljno snažne da mogu da samostalno vode političku bitku sa Srbijom i Jugoslavijom. Nije želeo da, dok ne vidi gde mu je mesto, svojim prisustvom izaziva nejedinstvo unutar albanskog nacionalnog pokreta.

Budući da je bio pristalica radikalne linije odnosa prema Srbiji i Srbima, imao je sve više pristalica na Kosovu i Metohiji, a i rukovodstvo Albanije sve otvorenije se stavljalo na njegovu  stranu. On i Bujar Bukosi su tada direktno okrivili dr Ibrahima Rugovu za monopol u vođenju nacionalne politike.

"Sasvim je jasno da je naše organizovanje potpuno neadekvatno novim okolnostima u kojima se našao naš narod. Partije su se upustile u borbu za vlast koja tada već ni faktički nije postojala. Uspeo sam da se sastanem sa dr Ibrahimom Rugovom, u njegovoj kancelariji u Albanološkom institutu. Rekao sam mu sve šta bi, prema mom mišljenju, trebalo preduzeti da bi se ta organizovanost ozbiljnije usmerila, i kako da se naš narod, jedna numerička snaga, transformiše u poštovanu političku snagu. Moj pokušaj je bio uzaludan. Demokratski savez je sve više postajao demokratska partija, koja se borila za nepostojeću vlast. Rezultati naše dotadašnje politike bili su katastrofalni u odnosu na ugroženost nase nacionalne supstance", govorio je tada Demaći.

Njegova prva politička deviza je bila: "Ni rat, ni kapitulacija!" 

Odlazio je u Tiranu na razgovore sa albanskim funkcionerima, u Beogradu se susretao sa srpskim liderima. Pokušavao je da se nađe u ulozi posrednika i da do ostvarenja svojih ciljeva stigne dogovorom i mirnim putem. Kada je, međutim, 1993. godine uvideo da ga u Prištini otpisuju kao komunistu-nacionalistu, da se etabliraju kao politički faktori ljudi za koje lično nije imao nikakvo poštovanje, odlučio je da počne štrajk glađu. Ali, taj njegov čin, bojkotovali su sami albanski mediji. Podržala ga je samo Parlamentarna partija. Tada je uvideo da su ga nove albanske političke snage svrstale u "starce komunizma" i ostavili da bude živa legenda albanskog pokreta.

Sam Demaći, svestan te svoje legendarne uloge u albanskom pokretu, svoju sudbinu opisao je stihovima: "Ja sam kao sveća, polako se topim, ali drugima osvetljavam put."

Ali, tu vrstu poraza nije želeo da prihvati. Učlanio se u Parlamentarnu partiju i krenuo u političku ofanzivu. Pretvorio se u najvećeg kritičara grešaka i zastranjivanja albanskog pokreta, onako kako ih je on video. 

U napadu na Ibrahima Rugovu i Demokratski savez Kosova, Demaći je za svoju tezu da lideri albanskog pokreta ne brinu o narodu, već o svojoj karijeri, našao dokaze u besmislenosti usvajanja Ustavne deklaracije od 2. juna 1990. usvajanja Kačaničkog ustava, 7. septembra 1990. i formiranja ilegalne Skupštine i Vlade Republike Kosovo 24. maja 1992. Svi tvorci ovih institucija nepostojećeg "nezavisnog Kosova", rekao je Demaći, pobegli su u inostranstvo i izdali albanski narod.

Ovaj njegov napad nije ostao bez odgovora. Novi lideri su preko svojih medija odgovorili Demaćiju podsmešljivim i potcenjivačkim tvrdnjama: "Čika Adem je naš simbol otpora, dobar čovek, ali politički ga je zgazilo vreme"; "Adem Demaći je marksista-lenjinista"; "Adem Demaći je staljinista"; "Adem Demaći je enverista"; "Adem Demaći je srbofil, jer naziva Srbe braćom"; " On svojim kritikama želi da uništi naše partije, a pogotovo Demokratski savez Kosova"; "Adem Demaći svojim kritikama želi da sruši Ibrahima Rugovu, kako bi zauzeo njegovo mesto, jer je karijerista"; "On želi da uspostavi svoj kult"; "On želi da postane diktator"; " Avanturista je"; "Demaći zeli rat!"

On je, istina, jos u januaru 1991. godine, na stranicama nedeljnika "Zeri", argumentima pokušao da dokaze da Albanci u ovakvom stanju, u kojem su zatečeni, nemaju dovoljno mogućnosti za rat, ali zato imaju sve mogućnosti za politicku borbu i da je zato potrebno savezništvo sa Albanijom.

"Ja mislim da Albanija ima pravo da se brine o kosovskom problemu, jer taj se problem tiče direktno Albanije. Stvaranje nezavisnog Kosova bi moglo da pokrene rešavanje ovog problema sa mrtve tačke", tvrdio je Demaći.

Posle poseta Tirani i razgovora sa predsednikom Salji Berišom, počeo još u junu 1991. javno da govori o potrebi korišćenja pobunjeničkih i revolucionarnih metoda.

On je predložio Rugovi i Bujaru Bukošiju da izvedu albansku omladinu na ulice Prištine i napadom, golim rukama osvoje zgradu RTV Pristina.

"Tako što ćemo zauzeti ulice i prolaze, i tu ostati danima, i nedeljama, ako treba, i nećemo se raspršiti čim dođu policijske snage. Na isti taj način, kasnije bismo mogli da oslobodimo i naše fabrike i radionice, bolnice i kulturne institucije... i za sve to, imali bismo podršku sveta, uvek. Može da pogine i 10.000, a možda i 20.000 Albanaca, ali sve dok još jednom našom krvlju ne okupamo Radio i Televiziju, škole i Univerzitet, dok ne okupamo našom krvlju fabrike i radionice, bolnice i institucije, ni Srbija neće odustati od svog paklenog cilja da srbizuje Kosovo, a ni svet neće uzeti za ozbiljno našu stvar i neće posredovati i intervenisati da se prekine ovaj divlji srpski projekat", govorio je Demaći.

Kada njegove ideje nisu prihvaćene, Demaći je još tri puta štrajkovao glađu. Iako u političkoj borbi nije imao uspeha, uticaj Adema Demaćija je bio presudan na formiranje novih nacionalističkih, ali naoružanih snaga albanskih nacionalista sredinom 90-ih godina na Kosovu i Metohiji. Naime, zajedno sa "Organizacijom marksista-lenjinista Kosova" i drugim levičarskim organizacijama, oni su osnovali "Narodni pokret Kosova" koji je delovao kao organizaciono i političko jezgro Oslobodilačke vojske. U njemu je bilo mnogo "demaćista", Albanaca koji su vođeni njegovim idejama verovali u samostalno Kosovo.

"Takozvana Oslobodilačka vojska Kosova nastala je, uglavnom, u jugoslovenskim zatvorima i njen tvorac je bivši politički zatvorenik Jakup Krasnići koji je 1981. osuđen zbog udruživanja radi neprijateljske delatnosti i rušilackih demonstracija. On je postao 1998. portparol OVK. Upamćen je da je 1. i 2. aprila 1981. godine na demonstracijama uzvikivao, između ostalog, 'Živeo Adem Demaći!' što samo po sebi govori o OVK", tvrdio je novinar Milivoje Mihajlović, tadašnji šef Medija centra u Prištini.

Sutra: Tvorac i predsednik imaginarne "Balkanije"