Adem Demaći – "naoružani prorok" albanskog nacionalnog pokreta na Kosovu (6)

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić, novinar

Najava konačnog obračuna s Rugovom

Zanimljivo je da se pojam „Balkanija“ u vezi sa državnom formom, pominje prvi put u romanu Brema Stokera „The Lady of the Shroud“ koja je objavljena 1909. Brem Stoker je poznat kao autor romana „Drakula“ i „Zatvornika iz dvorca Zenda“ u kojima je opisivao jugoistok Evrope i Balkan da imperijalnih visina. „The Lady of the Shroud“ dešava se, inače, u Crnoj Gori koja iznenadno dobija novog vladara – stranca. U tu čast organizuje se veliki avio miting na kojem su prisutne sve zemlje regiona. Tokom mitinga razvija se ideja kako bi sve te zemlje mogle da se povežu, ako ne i ujedine u entitetu koji se zove – Balkanija.

Od 6. do 8. aprila 1997. bio sam u grupi izveštača koja je pratila trodnevni srpsko – albanski dijalog organizovan u Njujorku. Reč je bila o skupu održanom o Karnegijevoj zadužbini na kome su učestvovali predstavnici srpskih i albanskih političkih partija s Kosova kao i američki domaćini. Na listi učesnika skupa bili su :

Iz Srbije - Vuk Drašković (predsednik SPO), Vesna Pešić (predsednica Građanskog saveza Srbije, Dragoljub Mićunović (predsednik Demokratskog centra), Dušan Mihajlović (predsednik Nove demokratije), Miroljub Labus (potpredsednik Demokratske stranke) i Dušan Janjić (direktor Foruma za etničke odnose).

Kosovski Albanci: Adem Demaći (predsednik Parlamentarne partije Kosova), Abdulah Karijehdil (potpredsednik PPK), Fehmi Agani i Hidajet Hiseni (potpredsednici Demokratskog saveza Kosova), Mark Krasnići (predsednik Hrišćanskodemokratske partije), bivši predsednik PK SK Kosova, Mahmut Bakali i glavni urednik dnevnika "Koha", Veton Suroi.

Američka strana: Organizator iz prinstonskog "Projekta za etnicke odnose" dr Alen Kasof i u svojstvu posmatraca - Rudolf Perina, Dejvid Filips i Metju Palmer (Stejt department), Stiven Berg (Univerzitet Brendajs), Robert Hajden (Univerzitet Pitsburg), Dejvid Hamburg (Karnegi korporacija), Džon Skenlon (nekadašnji ambasador u Beogradu i savetnik Milana Panića).

Bilo je predviđeno da na skupu budu i predstavnici Socijalističke partije Srbije, ali je tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević odlučio da ne pošalje delegaciju zbog toga što američki domaćini nisu obezbedeili da se i oni vide s tadašnjom državnom sekretarkom, Madlen Olbrajt, dok je susret s predstavnicima opozicionih partija bio obezbeđen.

Skup je organizovan na najvišem nivou. Učesnici su odseli u glamuroznom hotelu « Valdorf Astorija », gde su priređene i večere i prijemi. Novinarima je bilo onemogućeno da prate šta se događa iza zatvorenih vrata, ali su u pauzama i nakon sesija da mogli da razgovaraju sa učesnicima.

Većina učesnika iz Beograda i sa Kosova letela je u Njujork istim avionom iz Ciriha. Tu je bilo tu i tamo susreta i razgovora pošto je reč o višečasovnom letu. Ja sam razgovarao sa Demaćijem, Aganijem i Bakalijem. Svi su bili optimisti pred ovaj susret i smatrali su da od njega ne može da bude ništa loše. Nisu videli to kao mesto i vreme gde će da se pregovara, nego kao priliku za međusobno upoznavanje.

Tokom leta pitao sam Demaćija otkuda mu je ime „Balkanija“ za njegov projekat konfederacije koji je lansirao. "To je ime koje se slaže i rimuje sa svim državama u regionu – SrbiJA, AlbaniJA, MakedoniJA. Tako će biti lakše da se pišu pesme i stihovi", odgovorio je šaljivo Demaći.

Onda sam mu ispričao za Stokerovu upotrebu njegove konfederacije. "Odlično. To znači da će projekat da podrže i Britanci kada im ovo budem ispričao", gotovo je uskliknuo Demaći, pa se Mahmut Bakali okrenuo i znatiželjno nas pogledao.

Nije poznato da li je to doista učinio, ali već na njujorškom aerodromu moglo je da shvati da ova ideja neće biti prihvaćena među Albancima.  

Naime, odmah po sletenju na njujorški aerodrom videla se impresivna scena : čitav špalir američkih Albanaca od gotovo 100 ljudi sačekao je albansku delegaciju i dugo je i najsrdačnije pozdravljao. Posebno je bio pozdravljen Demaći, koji je bio na čelu grupe i išao kao prvi među njima kod sunarodnika na aerodromu. Bio je to istovremeno i njegov prvi put u SAD.

Uoči početka njujorških razgovora, oglasio se 4. Aprila Stejt department koji je nedvosmisleno jasno i jednoj i drugoj strani saopštio stav SAD.

"Neprihvatljivo je dalje kršenje osnovnih ljudskih prava kosovskih Albanaca, građana Srbije. To predstavlja glavnu prepreku unapređenju odnosa izmedju SAD i Srbije. SAD ne podrzžavaju separatizam ili nezavisnost Kosova. Mi poštujemo teritorijalni integritet Srbije-Crne Gore. Mi podstičemo kosovske Albance da preuzmu ulogu u političkom sistemu - u političkom i ekonomskom životu same Srbije. U isto vreme, mi pozivamo vladu Srbije da ukloni osnovne razloge kosovskog separatizma - brutalnost srpske policije, akte diskriminacije prema Albancima, kao i odbijanje srpske vlade da se angažuje u ozbiljnom dijalogu sa stanovnistvom Kosova o njihovim brojnim problemima".Večera za učesnike skupa organizovana je na 4. spratu zapadnog dela hotela – u salonu "Konrad", a na njoj se očekivao i nekadašnji državni sekretar i pregovarač o Jugoslaviji, Sajrus Vens. Organizatori su, međutim, saopštili da zbog gripa neće moći da bude na večeri, ni da prisustvuje sutrašnjem skupu. Okrugli sto je počeo u sedištu Karnegijeve korporacije je na 26. spratu oblakodera u Medison aveniji 437, u superlusksuznim poslovnim prostorijama.

Učesnici su stizali do 8.30 kada je počinjao radni doručak, a izašli tek posle više od 14 sati neprekidnih većanja, negde oko 10 uveče. Sutradan je održana konferencija za štampu na kojoj je predstavljeno usvojeno zajedničko saopštenje. Čuo sam da je tokom prepodneva bilo povremeno žestokih konfrontacija oko jednog od dva na kraju jednoglasno usvojena zajednička saopstenja. Niko nije morao ništa dalje da objašnjava: o čemu je reč videlo se po smrknutim licima pojedinih albanskih predstavnika i, crno na belo, u jednoj rečenici saopstenja o zajednički usvojenim stavovima gde se kaže da budući sporazum o Kosovu mora da bude zasnovan, pored ostalog, i na "uspostavljanju regionalne stabilnosti kroz poštovanje Helsinških principa koji se tiču granica".

Demaći je okupljnim novinarima rekao na srpskom: "Ovo u Njujorku bila su tri vrlo zamorna, ali i vrlo važna dana. Uspostavili smo onaj neophodni kontakt i rekli smo skoro sve sto smo mislili o jednoj ili drugoj politici i o jednim ili drugim stavovima. Ali, nismo se posvađali, nismo izgubili kontakt, niti smo izgubili meru. Znači, uspeli smo da stvorimo onu temperaturu i atmosferu koje su potrebne za rešenje ovog vanredno teškog problema Kosova. Vi znate kako stoji taj problem Albanaca i Srbije... Sa ova dva papira koje smo usvojili, otvoren je put i za druge sastanke, bez obzira kad će i kako će i ko će da učestvuje. To je više nego što sam se ja nadao da će moći da se izvuče sa ovog sastanka... Inače, ja lično ne vidim rešenje problema Kosova ni u okviru Srbije ni u okviru Jugoslavije, već u vidu jedne konfederacije Srbije, Crne Gore i Kosova koju sam ja nazvao 'Balkanija', što je projekt koji sam ja stavio na diskusiju na Kosovu i sa kojim sam nedavno upoznao srpsku javnost preko 'Naše Borbe'", rekao je Demaći. Ovoga puta nije spomenuo Brema Stokera.

Da bi se razumelo šta je to bilo sve zamorno, teško i konfliktno, dovoljno je bilo da se čuje ocena razgovora od strane Vuka Draškovića. “Iznenadjen sam tvrdim stavom svih albanskih učesnika. Oni su prvog dana homogeno odbacili svaku mogućnost resavanja kosovskog problema unutar Srbije, pri čemu niko od njih nije želeo da prizna Srbiju kao svoju državu. Mislim da takav stav nanosi štetu albanskoj poziciji u očima medjunarodne zajednice. Šta oni misle, kako bi Amerikanci reagovali kad bi Kubanci sad objavili da hoće da otcepe Floridu od SAD ili Meksikanci da proglase nezavisnost Južne Kalifornije?! Tako Vašington gleda i na ovo njihovo sa Kosovom... Imam, međutim, utisak da će oni na kraju prihvatiti da se ovi razgovori presele za dalje na domaći teren - u Beograd, Pristinu ili Crnu Goru. Svejedno”, rekao je Drašković.

Razlike su bile velike, ali tada je  na delu još bila snažna diplomatija. Ovoga puta, u sporazumu o obrazovanju angažovao se Vatikan preko organizacije Sveti Eđidio koja je delovala u ime monsinjora Palje.

Dolazi do velikog otpoljavanja u odnosima Albanije i Srbije dok je na čelu vlade bio Fatos Nano. Prištinski novinari su pisali da je za pet meseci njegove vlade ostvareno više kontakata sa Beogradom, nego u vreme Envera Hodže i Salji Beriše zajedno. Kruna tog otvaranja bio je susret Miloševića i Fatosa Nana u Beogradu. Za to vreme koalicija SPS-a i JUL-a čestitala je povodom pobede albanskih socijalista na junskim izborima; jugoslovenski otpravnik poslova primljen je kod predsednika Albanije, Redžepa Mejdanija i ministra unutrašnjih poslova Paskala Miloa.

U septembru 1996. Rugova i Milošević su odvojeno potpisali Sporazum o normalizaciji nastave na Kosmetu, posle posredovanja katoličkog udruženja Sveti Eđidijo. Taj sporazum trebalo je da bude uvod u kasniji predviđeni “sveobuhvatni sporazum” koji bi postavio Kosovo u okvire najšire autonomije, gotovo samostalnosti. Ali, sporazum je ubrzo miniran.

- Rugova je napravio fatalnu grešku i de fakto prihvatio Miloševićev predlog autonomije za Kosovo. Albanski pregovarači i mirotvorci iz grupe G-15 i G-4, posle iznenađujuće velikog uspeha koji beleže albanski narod i naoružani vojnici u borbi protiv srpskih okupatora, poklekli su i pristali da se odreknu čak i Republike Kosovo, koja bi bila u konfederalnom odnosu sa Srbijom i Crnom Gorom. Tako nešto se očekivalo od kolebljivaca – izjavio  je Demaći, pošto Ibrahim Rugova nije želeo ni da razmišlja o konceptu Demaćijeve konfederacije. Bula je to najava konačnog obračuna s Rugovom i prelaska na stranu Oslobodičačke vojske Kosova.

Sledeći ozbiljan politički izazov s kojim se Rugova suočio desio se s jeseni 1997, kada su studenti paralelnog univerziteta pod vođstvom Aljbina Kurtija, organizovali prve masovne demonstracije u Prištini nakon 1989. Iako su studenti, koji su zahtevali da se vrate u zgradu Univerziteta, izvikivali parole protiv srpskog režima, ove demonstracije su u velikoj meri predstavljale upozorenje Rugovi da njegovi nenasilni metodi više ne funkcionišu i da nove generacije gube strpljenje. Još više od ovoga, demonstracije su praktično srušile sporazum o obrazovanju i perspektive za kakvo – takvo diplomatsko rešenje kosovske drame koja se nazirala. One su praktično značile zaokret ka ratu i promenu odnosa snaga unutar vođstva albanskog nacionalnog pokreta.

Sutra: Odbacivanje Hilovog sporazuma