Alberta na raskršću: Kako američke carine otvaraju staro pitanje Kanade

Piše za Kosovo onlajn: Željko Šajn

U Kanadi se već decenijama odvija politički i ekonomski spor između Alberte i federalne vlasti u Otavi. U njegovom središtu su energetika, prihodi od prirodnih resursa, nadležnosti provincije i pitanje koliko federalna vlast može da utiče na razvoj i izvoz bogatstva kojim Alberta raspolaže.

Alberta je jedna od deset federalnih provincija Kanade, ali po energetskom značaju daleko prevazilazi svoju političku veličinu. Kanada ima oko 163 milijarde barela dokazanih rezervi nafte i četvrta je država sveta po njihovoj veličini, iza Venecuele sa oko 303 milijarde, Saudijske Arabije sa oko 267 milijardi i Irana sa oko 209 milijardi barela. Najveći deo kanadskih rezervi nalazi se u naftnim peskovima, pre svega u Alberti.

Zato se spor Alberte i Otave ne može posmatrati samo kao provincijski politički sukob. Iza njega se nalazi resurs koji Kanadu svrstava među najveće naftne sile sveta, a Alberti daje ekonomsku težinu koja prevazilazi njenu političku veličinu.

Jedna od ključnih istorijskih tačaka tog nezadovoljstva bio je Nacionalni energetski program iz 1980. godine. U Alberti je tada federalna energetska politika doživljena kao prekomerno zadiranje Otave u provincijske interese. To je ostavilo duboko političko nasleđe i postalo jedan od temelja dugotrajnog nezadovoljstva zapadnih provincija prema federalnoj vlasti.

Zato današnji separatistički pokret nije nastao zbog Donalda Trampa. Trampove carine nisu stvorile sukob Alberte i Otave, ali su postojeći unutrašnji spor stavile u novi geopolitički kontekst.

To je posebno važno jer je energetska povezanost Kanade i Sjedinjenih Država ogromna. Kanada je veliki dobavljač sirove nafte za SAD, dok je za Albertu američko tržište decenijama bilo najvažniji izvozni prostor.

Prema Kanadskom regulatoru za energetiku, Kanada je 2025. izvozila oko 4,3 miliona barela sirove nafte dnevno, od čega je oko 90 odsto odlazilo u SAD. Prema Upravi za energetske informacije SAD, američki uvoz kanadske nafte iznosio je oko 3,9 miliona barela dnevno, što predstavlja približno petinu američke potrošnje nafte.

Tu nastaje paradoks: Kanada zavisi od američkog tržišta, ali Sjedinjene Države istovremeno zavise od kanadske energije.

Upravo zato američke carine u Alberti imaju političku težinu koja prevazilazi samu trgovinu. One mogu da ojačaju argument onih koji smatraju da provincija mora imati veći uticaj na odluke o proizvodnji i plasmanu sopstvenih prirodnih resursa.

Ali postoji i drugi paradoks.

Američki pritisak može ubrzati kanadsku potrebu za diversifikacijom izvoza.

Proširenje Trans Mountain naftovoda otvorilo je Alberti izlaz prema pacifičkoj obali Britanske Kolumbije, a odatle pristup azijskim i drugim svetskim tržištima. Američko tržište ostaje presudno, ali Kanada sada ima još jedan strateški pravac.

Cevovod prema Americi predstavlja snažnu ekonomsku vezu. Izlaz prema Pacifiku predstavlja mogućnost izbora. A u geopolitici mogućnost izbora znači smanjenje zavisnosti.

Upravo tu se unutrašnji spor Alberte i Otave povezuje sa širim međunarodnim procesima. Ako Kanada može da svoju naftu plasira na više tržišta, menja se njena pregovaračka pozicija prema Vašingtonu. Istovremeno, Alberta dobija dodatni argument da njeno energetsko bogatstvo predstavlja stratešku polugu, a ne samo provincijski resurs.

Zato carina nije samo carina. Ona može postati politički instrument koji menja odnose zavisnosti.

U međuvremenu se približava i glasanje u Alberti, zakazano za 19. oktobar 2026. godine. Važno je precizno razumeti šta se tada odlučuje. Građani neće neposredno glasati o nezavisnosti. Glasaće o tome da li Alberta treba da ostane u Kanadi ili da njena vlada započne ustavno-pravni proces koji bi mogao dovesti do budućeg obavezujućeg referenduma o odvajanju.

Dakle, 19. oktobar nije glasanje o samoj nezavisnosti, već o otvaranju pravnog puta koji bi mogao dovesti do takvog referenduma.

To je važna razlika. Eventualna podrška odvajanju ne bi automatski značila izdvajanje Alberte iz Kanade, ali bi otvorila mnogo ozbiljniji ustavni i politički proces.

A taj proces više ne bi postojao u izolaciji.

Na njega bi uticali odnosi sa Vašingtonom, kanadska energetska infrastruktura, pristup Pacifiku, azijska tržišta i sve veća strateška važnost Arktika.

Tu se otvara i oprezna paralela sa Kosovom.

Kanada je priznala Kosovo 18. marta 2008. godine. Kanada je tada naglasila da okolnosti Kosova smatra posebnim i da priznanje ne predstavlja presedan.

Alberta i Kosovo, naravno, nisu isti slučajevi. Njihove istorijske, ustavne i međunarodno-pravne okolnosti bitno se razlikuju. Zato paralelu ne treba tražiti u izjednačavanju njihovog statusa, već u širem pitanju: kada dugotrajni unutrašnji spor o statusu i odnosu prema centralnoj vlasti počinje da dobija međunarodnu dimenziju?

Alberta je danas daleko od bilo kakvog konačnog procesa izdvajanja iz Kanade. Ali njen slučaj pokazuje kako se ekonomski interesi, energetska politika, unutrašnje političke podele i spoljni pritisak mogu povezati sa pitanjem ustavnog poretka.

A onda se priča širi prema Arktiku.

U tom prostoru susreću se interesi Kanade, Sjedinjenih Država, Rusije i sve izraženije Kine. Vašington Arktik posmatra kroz bezbednost severnoameričkog kontinenta i stratešku kontrolu severnih pravaca. Rusija razvija Severni morski put, luke, ledolomce i energetsku infrastrukturu, dok svoje interese učvršćuje i kroz međunarodno pravo i mehanizme Ujedinjenih nacija. Kina, iako nije arktička država, kroz trgovinu, investicije i energetsku saradnju nastoji da dobije veći pristup regionu.

Tako se jedna unutrašnja kanadska provincijska tema povezuje sa velikim pitanjima energije, infrastrukture i preoblikovanja svetskog poretka.

Ako Kanada bude širila izvoz prema Pacifiku i Aziji, otvara se prostor za nove kupce, uključujući Kinu. To ne mora značiti političko svrstavanje Kanade uz Peking. Naprotiv, može značiti upravo suprotno – diversifikaciju i povećanje prostora za samostalno odlučivanje.

Za Albertu je to posebno važno. Što više postoji različitih puteva za izvoz njene nafte, to je manja zavisnost od jednog tržišta. A što je manja zavisnost, to je veći prostor za političko pregovaranje.

Zato se pitanje Alberte ne završava u Alberti. Ono vodi od Edmontona i Otave do Vašingtona, od naftovoda prema Pacifiku do azijskih tržišta, a odatle prema Arktiku i novoj raspodeli interesa velikih sila.

Američke carine tako mogu proizvesti paradoksalan efekat: umesto da samo učvrste američku ekonomsku polugu prema Kanadi, mogu ubrzati kanadsko traženje novih energetskih tržišta i pravaca.

A time se menja i unutrašnja politička računica u Alberti.

Na kraju ostaje pitanje koje prevazilazi dnevnu politiku: da li će spoljni ekonomski pritisak učvrstiti kanadsku federaciju tako što će naterati Otavu i Albertu da pronađu novi dogovor - ili će ojačati one koji smatraju da bi Alberta sama bolje upravljala svojim energetskim bogatstvom.

Odgovor neće dati samo 19. oktobar. On će zavisiti i od toga koliko će Kanada uspeti da svoje ogromno energetsko bogatstvo pretvori iz izvora zavisnosti u izvor strateške samostalnosti.