Da li treba da se plašimo Svesrpske deklaracije?

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Dok se Svesrpski sabor, održan u Beogradu početkom meseca, nije mnogo razlikovao u tonu niti u težnjama od sastanaka koji se obično održavaju u Zagrebu ili Sarajevu, za Hrvate i Bošnjake iz regiona, i, za razliku od zajedničkih sednica između albanske vlade i prištinskih vlasti, eksplicitno je navedeno da Srbija poštuje suverenitet Bosne i Hercegovine i njen osnivački dokument, Dejtonski sporazum, što je, predvidljivo, predstavljeno u posebno zloslutnom svetlu.

Pogled na srpski identitet i njegove manifestacije kao na neki način jedinstveno problematične nije ograničen samo na razmišljanja balkanskih analitičara. Ipak, postao je čudan standard u regionu gde se čak i reč "Srbin" izbegava po svaku cenu i eufemizuje kao "pravoslavac" ili "Balkanac". Naime, otac mog prijatelja - vrlo liberalni intelektualac u Zagrebu - pre samo nekoliko godina me je pitao da li se reč "Hrvat" smatra pogrdnom u Srbiji, kao što je slučaj sa rečju "Srbin" u Hrvatskoj. Obavestio sam ga da nije.

Još jedna zanimljiva manifestacija različitih pristupa identitetu u regionu je nelagodnost oko istorije srpsko-hrvatskog jezika. Izvan Srbije, gotovo je postalo norma u javnoj sferi ignorisati činjenicu da je književni jezik, koji je osnova onoga što se govori i piše u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji, doslovno konstruisan da bude isti 1850. godine. U Srbiji, međutim, većina nema problem da kaže da govore isti jezik kao većina njihovih bivših sunarodnika, koje savršeno dobro razumeju, ali shvataju da je problem čisto političko brendiranje.

Pa zašto se srpski identitet smatra posebno "opasnim" i "podmuklim"—ili, bolje rečeno, drugačijim od većine drugih identiteta u regionu?

Iako kneževina Srbija sredinom 1850-ih nije u početku usvojila novi standard srpsko-hrvatskog jezika, svakako joj se dopadala ideja stvaranja inkluzivnijeg srpskog identiteta kako je postajala nezavisnija od Osmanlija i težila širenju.

Inspirisana uspesima nemačkog i italijanskog ujedinjenja, srpska država je u drugoj polovini 19. veka imala relativno univerzalistički pristup izgradnji identiteta, rado prihvatajući ljude različitih vera i običaja, pod uslovom da podržavaju njene političke ciljeve. Tako ste imali ljude poput generala Paula Eugena Šturma (Sorab iz Gerlica), industrijalca Ignjata Bajlonija (etnički Lombard iz Litomišlja), industrijalca Đorđa Vajferta (Nemca iz Banata), kao i izvanredan broj Aromuna poput dramaturga Branislava Nušića koji su postali vodeći Srbi svog vremena, bez obzira na veru, tradiciju ili poreklo. Dodajući tome činjenicu da je etnički identitet u Habsburškoj, a posebno u Osmanskoj imperiji, bio prilično fluidan, Srbija je rado prihvatala (i prisvajala) svakoga ko je bio voljan da pomogne njenim ciljevima, uključujući mnoge strane vojnike koji su dolazili u Srbiju da se bore protiv Osmanlija - a kasnije - i protiv Austro-Ugara.

Ovu fluidnost identiteta, međutim, drugačije su doživljavale manjinske etničke grupe unutar tih carstava, koje su se oslanjale na svoj identitet kako bi dobile posebne privilegije od carske vlasti. Dok je postojala i inicijativa da se što više ljudi uključi u etnos, imalo je smisla postaviti test političke i identitetske lojalnosti kako se privilegije (i interesi) ne bi previše razvodnili, posebno kada nije bilo neposredne perspektive nezavisnosti. Tako, na primer, imamo čitavu istoriju sukoba između srpskih katolika i katoličkih Hrvata u Dubrovniku, kao i pro-Fanari i pro-bugarskih Makedonaca, jer su svi pokušavali da razviju svoj poseban identitet i obezbede podršku različitih većih igrača. Korišćenje identitetske karte ima smisla ako vaša država funkcioniše na način koji daje privilegije na osnovu strogo definisanog verskog ili etničkog identiteta (npr. muslimanska aristokratija u osmanskoj Bosni), dok, ako imate veliku, gotovo praznu zemlju kao što je Srbija imala u 19. veku, nemate mogućnost da brinete o tome. Jedan značajan izuzetak je ako bi grupa imala bolji tretman od susedne sile, što objašnjava poteze osmanske muslimansko-slovenske i muslimansko-albanske populacije ka osmanskim područjima na Balkanu, od kojih je većina dogovorena međudržavnim ugovorima.

Još jedna zanimljiva studija slučaja u izgradnji identiteta na Balkanu bila je kneževina Crna Gora, koja je, zbog svoje prelepe ali ekonomski (i politički) nepovoljne geografije, morala da se oslanja na srodničke klanove (koji su se svi smatrali Srbima) kao način organizovanja države. Dakle, bila je manje uspešna u stvaranju univerzalnog identiteta, iako je njen kralj, Nikola Petrović, sebe video kao potencijalnog ujedinitelja svih Srba (i drugih južnih Slovena) i bio deo mnogih takvih inicijativa.

Ovi različiti tipovi etničkog identiteta, odnosno njihove političke manifestacije, opstajali su čak i u jugoslovenskoj eri kada Jugoistočna Evropa više nije bila podeljena carstvima.
U proseku, Srbima je univerzalistički jugoslovenski identitet bio bliži jer nije bio suviše različit od srpskog, dok su ga većina drugih grupa na kraju smatrale načinom za smanjenje njihovog partikularizma i političke pregovaračke moći njihovih više izolacionističkih elita.

Ovo se donekle promenilo zbog iskustava u Drugom svetskom ratu i ratovima 1990-ih; međutim, s obzirom na savremeni multietnički sastav Srbije, još uvek postoji usklađeni pokušaj da se stvori univerzalistički identitet u kojem se svi osećaju dobrodošlo.

S druge strane, zbog oslanjanja na stranu podršku, koja u teoriji traži toleranciju, ali u praksi funkcioniše duž identitetskih linija, postoji manji podsticaj da se ljudi u Prištini i Sarajevu zajednički angažuju.

Naravno, bilo bi pogrešno reći da su univerzalistički identiteti više ili manje nasilni ili više ili manje pravedni. Čak su i najpoznatiji, poput Francuske i SAD-a, bili uključeni u unutrašnje i spoljne sukobe dok su održavali principe jednakosti i inkluzije. Međutim, oni olakšavaju ljudima interakciju u etnički mešovitim sredinama sa različitim istorijskim ogorčenjima i traumama jer se oni ne preispituju stalno: dok socijalistička Jugoslavija možda nije bila savršen recept za dugovečnost, njena odluka da univerzalizuje patnju određenih identiteta - na primer etničko, progonstvo Srba od strane kolaboracionista Osovine među Hrvatima, Bošnjacima i Albancima - omogućila je da bude funkcionalnija i da se razvija nakon rata. Čak i pre toga, na rođenju "Jugoslavije" kao političkog entiteta krajem Prvog svetskog rata, korišćenje šablona univerzalističkog srpskog identiteta viđeno je kao rešenje za nekoliko potencijalno disfunkcionalnih manjih država koje bi potencijalno stalno bile u sukobu dok su ekonomski devastirane. Zahvaljujući tome, većina naslednica bivše Jugoslavije razvila je sopstvene moderne, nezavisne tradicije državnosti i izgradnje identiteta.

S obzirom na to da se region još uvek bori da formuliše i ostane na putu ka mirnijoj i prosperitetnijoj zajedničkoj budućnosti, čak decenijama nakon poslednjeg rata, Deklaracija Svesrpskog sabora može se smatrati apelom za taj univerzalistički duh.