Drenica i ekonomija nasilja od OVK i ISIS-a do Fatona Hajrizija

Piše za Kosovo Online: Srđan Garčević, osnivač The Nutshell Times-a

Život i smrt Fatona Hajrizija, kosovskog Albanca koji se samoproglasio za bivšeg člana OVK i koji je ubio Nikolu Krsmanovića, srpskog policajca, i ranio drugog oficira u Loznici koristeći nemačke dokumente od svog brata, služe kao upozoravajuća priča o tome kako stalna ekonomska nerazvijenost pod prištinskim vlastima podstiče stare izvore mržnje i nestabilnosti. 

Rođen 1985. godine, upravo kada su tenzije na Kosovu i Metohiji počele da rastu, Hajrizi je rano započeo nasilni zanat koji je njegov planinski region Drenicu učinio ozloglašenim vekovima. Već kao tinejdžer, 2000. godine, ubio je ruskog vojnika, i to je bio samo početak njegove kriminalne karijere koja je uključivala ubistva, pokušaje ubistva i pljačke. U svojim TikTokovima, tvrdio je da je pripadnik OVK i da je „služio svojoj zemlji“ na severu Kosova i Metohije, verovatno maltretirajući Srbe koji su se opirali ponovljenim napadima prištinskih vlasti. Ipak, u ironičnom, ali predvidljivom preokretu, osećao je da su ga prištinske vlasti izdale zatvarajući ga u niz bednih zatvora, koji su mu nudili malo u smislu budućnosti i iz kojih je mogao samo pokušavati da pobegne. Njegov poslednji pokušaj završio se njegovom smrću u sukobu sa srpskom policijom u ruševinama petrohemijskog postrojenja Viskoza kod Loznice.

Drenički vekovni zanat nasilja

Nerazvijena i loše povezana sa ostatkom sveta, Drenica je jedno od nekoliko mesta u Dinarskim planinama čija je ključna ekonomska aktivnost i izvoz dugo vremena bio kriminal.

Drenički zanat nasilja značajno je napredovao od ranog 20. veka, kada je kombinovan sa političkim ciljevima, bilo da je to albanski iredentizam ili fundamentalizam islamske države.

Otkako je područje oslobođeno od Osmanskog carstva u Balkanskim ratovima, oružani napadi lokalnih bandi predvođenih Azemom Bejtom učinili su to područje zabranjenom zonom za jugoslovenske snage sve do 1924. godine. Bejta je bio prvi od mnogih drenických bandita koji su shvatili da će njihov zanat najviše napredovati kada se koristi u političkom kontekstu. Pridružio se albanskom iredentizmu jer je želeo da to područje postane deo Albanije.

Tokom Drugog svetskog rata, brojni stanovnici Drenice pridružili su se jedinici SS Skanderbeg i borili se sa silama Osovine protiv Srba. Loajalisti Osovine, ponovo noseći ideju Velike Albanije, nastavili su napade protiv Partizana sve do 1945. godine kada su konačno poraženi. Dok je SFRJ ulagala značajne resurse u razvoj Kosova, zbog njegove udaljenosti, stanovnici Drenice nisu toliko profitirali i vratili su se svojim vekovnim praksama devedesetih godina.

Adem Jašari, čija je glavna motivacija, prema Timu Džudi, bila jednostavno mržnja prema Srbima, a ne neka stvarna ideologija, bio je jedan od osnivača OVK koji je pokrenuo mnoge napade na jugoslovenske vlasti i ubijen je u Prekazu 1998. godine. Uspešniji Dreničanin je Hašim Tači, vođa OVK, koji se sada suočava sa suđenjem za ratne zločine i često je optužen za učešće u globalnom organizovanom kriminalu.

Dok bi se moglo nadati da bi prisustvo Dreničanina na vrhu samoproglašene vlade u Prištini pomoglo lokalnom stanovništvu da se odmakne od nasilja i siromaštva, dogodilo se suprotno. Tokom vrhunca Islamske države, Kosovo i Metohija je dalo najveći broj regruta za ISIS po glavi stanovnika, većinom iz Drenice. Druga, uspešnija opcija za mlade muškarce iz Drenice bila je pridruživanje organizovanom kriminalu, što nažalost još uvek dovodi mnoge Albance – kako sa Kosova i Metohije, tako i iz Albanije – na naslovne strane evropskih i svetskih medija. Poslednja opcija, koju je odabrao brat Fatona Hajrizija, bila je odlazak na rad u Nemačku, Švajcarsku, Veliku Britaniju ili Italiju, što je dovelo do depopulacije regiona.

Bez alternativa?

Dok bi bilo lako moralisati protiv puta kojim ljudi poput Hajrizija idu, kao ekonomista ne mogu a da to ne vidim kao racionalnu odluku. Region je bio strašno nerazvijen uprkos velikim ulaganjima Jugoslavije u Kosovo i Metohiju, što je najvidljivije u strukturama poput Nacionalne biblioteke u Prištini i termoelektrane u Obiliću. Sukobi tokom devedesetih i NATO bombardovanje učinili su situaciju još gorom, i do vremena kada je Hajrizi postao punoletan, kriminal i nasilje verovatno su izgledali kao najunosnija i najrazumnija opcija za mladog čoveka.

Najveća tragedija je što se perspektive mladih muškaraca iz Drenice nisu mnogo promenile, ne samo od 2000-ih, već verovatno od 1920-ih. Prištinske vlasti i zemlje koje ih podržavaju nisu uspele, a možda nikada nisu ni nameravale, da donesu ekonomski prosperitet regionu. Iako je bilo ulaganja u infrastrukturu, malo je stvarnih industrija koje bi zapošljavale mlade muškarce i pružale im put ka dobrom životu na Kosovu i Metohiji. Ako se uzme u obzir da su veštine potrebne za organizovani kriminal – ne samo nasilje, već i logistika i održavanje kriminalne mreže – sve ređe i samim tim imaju veću cenu od organizacija poput ISIS-a i sličnih struktura u sve nestabilnijem svetu, nije čudo što to postaje privlačno ljudima iz depresivnih regiona gde su te veštine lako dostupne kroz porodične i zajedničke veze. Nažalost, jedina druga industrija koja izgleda napreduje na Kosovu i Metohiji, kao i u drugim balkanskim društvima, je industrija podržana stranom pomoći koja intenzivira lokalne nesuglasice, što slično vodi radikalizaciji, ali je dugoročno još manje pogodna za razvoj i manje je otvorena za mlade muškarce iz ruralnih područja.

Dok je naivno misliti da bi samo zapošljavanje ljudi u fabrikama poput Viskoze u Loznici, gde je Hajrizi imao svoj poslednji sukob sa srpskom policijom, sprečilo da postanu kriminalci i okončalo sve nacionalne neprijateljstva, to bi nesumnjivo pružilo put ka normalnijem i prosperitetnijem životu. Međutim, vođe dreničkih bandi bile su dovoljno mudre da shvate da bi napredak bio njihov kraj.

Kao lokalni magnati koji nameravaju zaustaviti napredak u romanu Ismaila Kadarea, Trolučnog mosta, oni i dalje blokiraju bilo kakve alternative da dođu do Drenice, uvek na račun života mladih ljudi, sada ne samo srpskih policajaca već i mnogih širom sveta.