Moje hodočašće do Santijaga preko Prizrena

Piše: Srđan Garčević

Planirao sam da se uputim na hodočašće do Santijaga de Kompostele još od tinejdžerskih dana. Iako nisam katolik, privlačila me je avantura, drevni gradovi i zamkovi na putu, kao i navodne duhovne koristi.

Ovog juna, dok sam konačno prolazio kroz valovite brežuljke i hrastove šume Galicije, koje su me mnogo podsećale na dom, smešno i tužno mi je bilo da, u to vreme, iako sam srpski pravoslavac, nikada mi nije palo na pamet da se uputim sam peške u posetu crkvama i manastirima na Kosovu i Metohiji. Tada, nakon etničkog čišćenja Srba 1999. i 2004. godine, to se činilo ludim, gotovo samoubilačkim.

Slučajno, dok sam kretao iz Lugoa, dopisivao sam se sa prijateljicom čiji je dečko imao čast da bude kum na svadbi u Prizrenu. Moja prijateljica, hrabra mlada žena na svaki način, smatrala je da je odlazak u Prizren opasan, što je nažalost očekivano s obzirom na stalni progon Srba od strane vlasti u Prištini.

Drevni, većinom ruinirani manastir Svetih Arhanđela gde je trebalo da se održi svadba, impresivan je i evokativan kao što je njegova istorija veoma gorka i mračna. Manastir je izgrađen oko najveće crkve iz srednjovekovne srpske države, u kojoj su bile mošti cara Dušana. Nažalost, ovaj veličanstveni srpsko-vizantijski mermerni hram stajao je samo nešto više od jednog veka kada su ga osmanlije opljačkale. Tada su koristili njegov dragoceni građevinski materijal za džamiju Sinan-paše u centru grada.

To je takođe mesto gde se dogodio jedan od najmračnijih zločina nad Srbima od strane albanskih ekstremista iz OVK pre 25 godina. Sredinom juna 1999. godine, dok su srpske snage povlačile se posle Kumanovskog sporazuma, Hariton Lukić, monah od 39 godina, prvi koji je uzeo zavete u ovom manastiru u poslednjih 550 godina, kidnapovan je, zatim mučen i obezglavljen. Bio je jedan od mnogih Srba i drugih civila koji su brutalizovani od strane ekstremista, uprkos tome što je KFOR garantovao njihovu bezbednost. Neki od njihovih ostataka vraćeni su njihovim porodicama tek sada, dok glava Haritona Lukića nikada nije pronađena.

Zbog ovih bolnih sećanja, kao i skoro svakodnevnih progonstava Srba od strane režima Kurtija, mnogi Srbi, poput mog prijatelja, osećaju se veoma nelagodno kada je reč o hodočašćenju njihovim svetim mestima. Nažalost, to nas lišava zaista značajnih, lepih iskustava i razumevanja situacije na Kosovu i Metohiji.
Međutim, skoro čim su se okončali sukobi 1999. godine, mnoge hrabre verske i omladinske organizacije nisu bile obeshrabrene i promovisale su hodočašća na Kosovo i Metohiju.

Tek 2018. godine odlučio sam da pronađem hrabrost i krenem, podstaknut prijateljem. Takođe me je dirnulo i jedan članak koji je napisao Srđan Šajinović, jedan od najboljih savremenih srpskih putopisaca, u kome navodi da bi svako moje hodočašće koje bih napravio bez odlaska u Prizren, Dečane, Gračanicu i Peć, bilo neispunjeno.
U tim kratkim septembarskim danima shvatio sam pravi značaj posvećenosti i upornosti. Takođe su mi otvorili oči za stvarnosti života u tako veštački podeljenom društvu.

Kada sam prošle godine bio u Jerusalimu, shvatio sam da je moje hodočašće na Kosovo i Metohiju bilo neophodno da bih zaista video šta muslimani vide u Al-Aksa džamiji, šta Jevreji vide u Zidu plača, i šta svi hrišćani vide u Crkvama Rođenja i Svetog Groba. Ove godine, u Santijagu, bilo mi je jasno zašto je toliko važno Špancima da svakog leta Kraljevska porodica Španije proslavlja praznik Svetog Jakova u nadrealnoj katedrali u Santijagu.

Dok strani mediji rutinski ističu odnos Srba prema "kosovskom mitu" kao nešto jedinstveno čudno i zabludno, pitam se kako već decenijama nisu shvatili da je to ono isto što pokreće stotine hiljada hodočasnika u Jerusalimu, Santijagu, Meki i sličnim mestima. Svaki deo mog putovanja prožet je španskom istorijom i legendama. Slično kao što Srbi hodaju sa Milošem Obilićem i knezom Lazarom na mestu Kosovske bitke na Gazimestanu, Španci hodaju sa svojim kraljevima i herojima, poput El Cida. U svetu u kome vlada očarano, haotično stanje, osećaj svetosti, ukorenjen i vekovima prisutan, postao je neophodan, pa nije čudo što hodočašća doživljavaju masovni porast popularnosti.

Hodočašće takođe nudi retku stvar u našoj bezumničkoj, opsesivnoj kulturi sticanja: osećaj svesnog žrtvovanja. Ona nam omogućavaju da shvatimo da postoje stvari vredne prevazilaženja strahova i podnošenja neugodnosti. Zahvaljujući Bogu, uprkos svim mojim strahovima, na svim mojim hodočašćima, jedini pravi problem koji sam imao bio je stomačni virus. Došao je dok sam pio vodu sa slikovite Bistrice kod Svetih Arhanđela, zamisljajući sebe kao srednjovekovnog hodočasnika.

Kada sam primio svoju Pohvalnicu za uspešno ostvareno hodočašće, prijateljica mi je rekla da je svadba kod Svetih Arhanđela prošla dobro, ali da joj je žao što je propustila. Šetajući oko prelepog, starog Santijaga, pun uzbuđenja hodočasnika, sanjario sam da će jednog dana postojati hodočasnički put do Svetih Arhanđela. Možda će, poput hodočašća do Santijaga de Kompostole, privući ljude širom sveta da ne vide samo manastire na Kosovu, već da uđu u Manasiju, Žiču, Studenicu i veličanstvenu tvrđavu Maglič. Za sada bi bilo dovoljno da tinejdžeri u Beogradu koji maštaju nemaju stvaran razlog da se plaše posete svojim svetim mestima na Kosovu i Metohiji.