FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (12): Dvosmislenost ruske pozicije

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Januara 1999. godine, načelnik Generalštaba Vojske Jugoslavije, general Dragoljub Ojdanić i komandant RV i PVO, general Spasoje Smiljanić, sastali su se s načelnikom Glavne obaveštajne uprave ruske vojske Valentinom Korabljenkom.

U medijima su se pojavile informacije da su se generali sukobili su se zbog toga ko koga obmanjuje kada je reč o nabavci S-300. Na kraju, nada da će ruski generali ubediti Jeljcina da isporuči S-300 pokazala se kao zabluda. NATO zemlje, međutim, nisu bile toliko uverene da Moskva ipak nije nešto isporučila Beogradu.

Šest dana uoči agresije, u kabinetu generala Smiljanića vođen je zanimljiv dijalog. „Imate li S-300?“, bilo je poslednje pitanje koje je pukovnik Džon Pemberton, vojni vazduhoplovni izaslanik SAD, 18. marta 1999. postavio tadašnjem komandantu RV i PVO Spasoju Smiljaniću.

"Saznaćete ako nas napadnete“, rekao je tad Smiljanić Pembertonu.

Odgovor su dobili za manje od nedelju dana. Tu, međutim, nije bio kraj. Trećeg dana po početku rata, u Moskvu odlazi eksprata PVO s načelnikom uprave raketnih jedinica generalmajorom Mladenom Karanovićem na čelu. Oni iznose potrebe Jugoslavije za još dva diviziona S-300. Rusi ih obaveštavaju da su obavestili našu delegaciju da je većina tražene tehnike u okolini Moskve i da problema u isporuci neće biti „ako to odobri Jeljcin“. U to vreme Komanda RV i PVO čak planira i prihvat tehnike, kao i obuku ljudstva. Rezultata ni ovog puta nije bilo. Do nove posete je došlo 4. aprila, a vojna delegacija susrela se s prvim potpredsednikom ruske vlade Masljukovim, koji je izjavio generalu Karanoviću da Rusija neće vojno pomoći SRJ i da nema ništa od saveza s Rusijom i Belorusijom.

General Karanović 10. aprila o neuspešnoj poseti obaveštava Miloševića u prisustvu Zorana Lilića. Milošević je na konstataciju Karanovića da od isporuke S-300 nema ništa rekao da Lilić „ima nove podatke“. U skladu s tim grupa oficira upućuje se u Rusiju na obuku za sisteme S-300, „tor“ i „buk“ 30. aprila 1999. Godine. Grupa se u Jugoslaviju vratila sredinom juna 1999. Rat je već bio gotov.

Bivši komandant JRV i PVO general Spasoje Smiljanić na pitanje da li je državno rukovodstvo 1990- tih godina prošlog veka zakasnilo u nabavci S -300 kaže: “Preporuke vojske su bile opravdane, ali državno rukovodstvo je bilo u veoma složenoj situaciji kad je u pitanju bilo materijalno stanje u zemlji, kad su u pitanju moći da se kupi takvo oružje, to je jedna strana negativna cele priče, a druga strana je stanje u Rusiji, koje je bilo još gore nego što je bilo kod nas. A politički odnosi između državnog rukovodstva Srbije odnosno Jugoslavije i Rusije tada nisu bili baš bratski, kao što stalno govorimo, a pogotovo što je na čelu te Rusije bio Jeljcin, koji je bio pod potpunim uticajem, pa čak i kontrolom američke administracije. Prema tome niti se može reći da je pravovremeno ukazivano na potrebnu modernizaciju, pre svega PVO sistema i nabavke S-300, ne može se negirati ni stanje zemlje u odnosu sa Rusijom i stanje u Rusiji i posebno stav Jeljcina u odnosu na SR Jugoslaviju”, ocenio je Smiljanić.

Na pitanje koje je general Smiljanić postavio na kraju svoje knjige: “Zašto državni i vojni vrh zemlje i Vlada SRJ nije reagovala 1997. i preduzela mere nabavke i osavrmenjivnja PVO”, penzionisani general dodaje:

“Bila je takva situacija u kojoj je trebalo mnogo volje i razumevanja s jedne i druge strane da se to realizuje. Mi nismo imali novac da kupimo jedan divizion S- 300, koji košta oko 150-160 miliona dolara. Prema tome uz to ide još i još… Trebalo je preko milijardu dolara izdvojiti za nešto bolju odbranu od onog što se očekivalo“. Na pitanje da li je bilo realno da se nabavi sistem i koliko bi stvari bile drugačije da je nabavljen 1999. Smiljanić dodaje: “ Da smo imali S-300 do agresije ne bi došlo. To potvrđuje strah i nepoznanicu američku od tog sistema. U kratkom roku tražen je tri puta razgovor britanskog vojnog izaslanika, Pebertona, sa mnom u nadi da će izvući istinu odnosno podatke o tome imamo li S-300”.

Nabavka ovih raketa, ma koliko izgledala spasonosna za Srbiju, nije uopšte bila generalno jednostavna, kao što to govori general Smiljanić, a nije bila jednostavna ni za samu Rusiju.

Mlečin prenosi mišljenje ruskog vojnog vrha: “Samo nekoliko raketnih bacača neće promeniti situaciju. Vazdušne napade NATO-a predvode E-3A avioni dugog dometa za otkrivanje i kontrolu radara. Oni vode bombardere do svojih ciljeva, upozoravaju na prisustvo neprijatelja, usmeravaju borbe lovaca i pokazuju svojim avionima kako da izbegnu neprijateljske zone protivvazdušne odbrane. Dakle, NATO može svom snagom da napadne lansirne pozicije ruskih raketa i uništi ih. Na primer, krstareće rakete koje se mogu lansirati sa zemlje, sa površinskih brodova ili sa podmornica.

Krstareća raketa leti ispod radarskog dometa, iznad samih vrhova drveća. On iscrtava svoju rutu upoređujući mape uskladištene u memoriji računara sa terenom i sposoban je da pravi oštre zaokrete kako bi izbegao susrete sa instalacijama protivvazdušne odbrane.

Zbog toga bi, pored S-300, u Jugoslaviju bilo neophodno poslati i protivvazdušne raketne sisteme Tor-M1, koji su namenjeni uništavanju krstarećih raketa. Ali NATO bi mogao da napadne protivavionske topnike borbenim helikopterima. Dakle, tu bi bilo neophodno postaviti i protivvazdušne raketne sisteme Buk-M1. Veoma su efikasni kada gađaju nisko leteće mete.

Sve ovo naoružanje treba spojiti u jedinstven sistem PVO i uspostaviti interakciju sa lovačkim avionima. Ali Jugosloveni imaju stare avione, treba da prevezu nove višenamenske lovce Su-35 i Su-37 iz Rusije. Oni mogu da izdrže najsavremenije američke letelice.

Ali, teško da su Srbi odmah savladali takav sistem, što znači da bismo morali da pošaljemo svoje borbene posade, specijalce, vojne savetnike, štabne oficire i da ih zaštitimo. Tako da ćemo morati da pošaljemo neke kopnene jedinice i da ih pojačamo tenkovima. I odmah razmislite kako da organizujete neprekidan vazdušni most za isporuku municije, rezervnih delova i goriva.

Jugoslavija bi se pretvorila u pravo ratište. Nakon nekoliko dana tenkovskih borbi, zemlja bi izgledala kao razorena Bosna. Da bi pomogli Srbima da odbiju napad, veliki broj tenkova je hitno morao biti prebačen u Jugoslaviju.

I što je najvažnije, to bi bio direktan sukob Rusije i NATO. Zašto je bilo potrebno proliti krv ruskih mladića? Kako bi ovo pomoglo Srbima, pitali su se u Moskvi. Ruskim komandantima bilo je jasno da izolovano snabdevanje sistemima S 300 neće nimalo doprineti poboljšanju performansi jugoslovenske armije. Da bi ona doista efikasno delovala, potrebno je uspostaviti sistem i praktično stvoriti novu jugoslovensku PVO. Sve to bi Rusiju stavilo u položaj ratujuće strane, a Rusija to nipošto nije želela », opisao je Mlečin.

"Razgovori o mogućim isporukama oružja izazvali su lažne nade među jugoslovenskim rukovodstvom da će im Rusija zaista pružiti vojnu pomoć, ili čak upustiti se u borbu prsa u prsa sa NATO-om. To je pojačalo oklevanje jugoslovenskog rukovodstva da traži političko rešenje”, naveo je Mlečin.

Istovremeno je primetio da su « razumni glasovi su bili retki », ali da je « novi sekretar Saveta bezbednosti, Vladimir Putin, privukao pažnju. Rekao je da nema potrebe da se zavlačimo u Jugoslaviju, dosta nam je svojih problema. Moramo da razmišljamo o zaštiti sopstvenih interesa, ali nas guraju ka konfrontaciji, ka razmeni udaraca... ».

Mlečin je u svojim razmišljanjima i ocenama na strani onih koji su želeli da izvuku Rusiju iz uplitanja u balkanski sukob. On kaže da su pojedinci u ovom ratu samo želeli politički kapital za sebe i da im nije bilo žao ni srpski, ni ruskih momaka koje su bili spremni da pošalju da poginu. S kakvom su lakoćom ti ljudi, koji lično nisu bili u opasnosti, bili spremni da našu zemlju uvuku u rat! Provocirali su mlade i pozivali ih da se upišu kao dobrovoljci za Srbiju.

"Omladina se nije sećala da je i Avganistan počeo polako. U početku su samo slali oružje. Onda su morali da pošalju savetnike da nauče Avganistance kako da koriste oružje. A onda deset godina nisu mogli da pobegnu odatle, stradalo je 15 000 mladića bez ikakvog razloga“, podsetio je Mlečin.

Ruski političari koji izražavaju bezgraničnu solidarnost sa Srbima ne treba da zaborave da je i Rusija islamska zemlja. To je podsetio predsednik Tatarstana, Mintimer Šajmijev. A simpatije ruskih muslimana uopšte nisu bile na strani Srba. Ceo muslimanski svet, možda prvi put, nije žurio da osudi NATO bombardovanje jer podržava kosovske Albance. Naprotiv, Izrael i američki Jevreji su se protivili bombardovanju jer visoko cene ulogu koju su Srbi imali u borbi protiv fašizma tokom Drugog svetskog rata.

Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević mogao je u svakom trenutku da zaustavi bombardovanje. Bilo mu je dovoljno da zaustavi vojno-policijsku akciju na Kosovu. A ruska diplomatija bi najviše pomogla Srbima kada bi, zajedno sa zapadnom, nastavila da traži kompromis. Ali ruska vlada je upala u zamku. Moskva nije htela da gura Miloševića na kompromis iz unutrašnjih političkih razloga. A takođe nije mogla da utiče na Zapad, jer je doživljavana kao Miloševićev saveznik.

Ruski ambasador Sergej Kisljak i vojni predstavnik pri NATO-u general Viktor Zavarzin su opozvani iz Brisela na konsultacije – ovo je veoma oštar korak u diplomatskoj praksi. Predstavnik Ministarstva odbrane general-pukovnik Leonid Ivašov je izjavio:

- Ako NATO nešto preduzme na Kosovu, Rusija će to smatrati agresijom na Jugoslaviju.

Reči su zvučale toliko preteće da je pres sekretaru ruskog predsednika Dmitriju Jakuškinu naređeno da popravi situaciju i javno savetovano „da se ne obazire na izjave nekih vojnih lica o mogućnosti bilo kakve pomoći Beogradu“.

General Ivašov je bio odgovoran za međunarodnu vojnu saradnju u ministarstvu. „Moje kolege i ja“, napisao je zamenik američkog državnog sekretara Strob Talbot, „smatrali smo ovo imenovanje kao šalu. Koliko smo znali, Ivašov se u potpunosti posvetio suprotstavljanju bilo kakvom napretku u ovom pravcu“.

A, u Državnoj Dumi se ozbiljno raspravljalo o tome kako i kakvu vojnu opremu treba poslati u Jugoslaviju. „Ako NATO realizuje svoje vojne planove“, predložio je Genadij Zjuganov, „neophodno je potpuno prekinuti odnose sa NATO-om, organizovati vojno snabdevanje Jugoslavije i rešiti pitanje dobrovoljaca“.

Ruska vojska je pokazala solidarnost sa Jugoslavijom. Direktor Spoljne obaveštajne službe, Vjačeslav Trubnjikov učestvovao je u pregovorima sa Miloševićem – što je stvar bez presedana. Na prijemu u Ambasadi Jugoslavije povodom praznika vojske došli su ne samo načelnik Generalštaba, Anatolij Kvašnjin i komandant Vazdušno-desantnih snaga Georgij Špak, već i načelnik Glavne obaveštajne uprave general-pukovnik Valentin Korabeljnjikov.

Tokom prijema, načelnik Generalštaba i načelnik GRU su se povukli kod jugoslovenskog vojnog atašea. Eksperti su smatrali da je ruska vojna obaveštajna služba Jugoslaviji davala sve podatke o Oslobodilačkoj vojsci Kosova i informacije o vojnim aktivnostima NATO-a u regionu. Mada, možda je to bio samo izraz psihološke podrške.

Mlečin je imao posebne primedbe na ponašanje predsednika Srbije. „I odjednom su sva prevrtanja ruskih političara izgubila svaki smisao. Milošević kapitulirao! Sve se ovo dogodilo u roku od nedelju dana. Evo kako se to dogodilo. U jednom trenutku, Milošević je, pokušavajući da se saglasi sa Zapadom, primorao bosanske Srbe da prihvate Dejtonski mirovni plan - pod uslovima lošijim nego što su mogli imati.

Isto se desilo i oko Kosova. Milošević je odbacio mirovni plan i gurnuo zemlju u razorni rat. A onda je ipak pristao na ono što se od njega tražilo“, saopštio je Mlečin.

Mlečin je zaključio da je u tom trenutku Kosovo „izgubljeno za Srbe“. „Tokom godina Miloševićeve vladavine, teritorija na kojoj su Srbi mogli da se osećaju slobodno i samopouzdano se stalno smanjivala. Pre Miloševića su bili najprosperitetniji narod na Balkanu, ali su se na kraju njegove vladavine našli bez ičega - sa osećanjem povređenog nacionalnog ponosa i gorčine zbog stalnih poraza i neuspeha. Srbi su ostali sami, gotovo potpuno izolovani. Sada, a ne kada je Milošević govorio na mitinzima, postalo je jasno da je Kosovo izgubljeno za Srbe. Mnogo Albanaca je stradalo u vojno-policijskim operacijama, 850 000 je pobeglo sa Kosova – i bežali su, naravno, ne od NATO bombardovanja, nego od srpske vojske, od policije i jednostavno od nekih bandi – i više ne žele da žive pod srpskom kontrolom. I kosovski Srbi su postali izbeglice jer se plaše osvete. Sve prethodne verzije sporazuma predviđale su samo autonomiju Kosovara. Ali kako sada Evropljani spreče Albance da zahtevaju potpunu nezavisnost“, pitao se Mlečin.

Kada su međunarodne snage ušle na Kosovo, nisu naišle na srpske gerilce, koji će, kako su strahovali, pokušati da se osvete NATO-u, već na albanske militante. Oslobodilačka vojska Kosova je rasformirana, ali su se albanski borci ujedinili u Kosovski odbrambeni korpus.

"Kosovski militanti su nastavili da potajno ubijaju Srbe, uglavnom da bi ih zastrašili i onemogućili zajednički život. Međunarodne snage nisu bile u stanju da ih zaštite. Sada su 200 000 kosovskih Srba postale izbeglice. Strašno je vratiti se. A normalan život na Kosovu nikada nije vraćen, nema posla, nema od čega da se živi.

Kosovski Albanci su bili srećni. Što više Srba napusti Kosovo, to bolje. Srbija je izgubila uticaj na situaciju na Kosovu. Mogla je da računa samo na pomoć međunarodne zajednice. Međunarodna zajednica je u to vreme obezbedila da Kosovo ostane u sastavu Srbije. Opšti cilj je bio stvaranje uslova za ekonomski razvoj. Nadala se da će vremenom kosovski Srbi i kosovski Albanci prevazići staro neprijateljstvo“, zaključio je Mlečin.