FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (13): Raskol u NATO strategiji

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kosovo je bilo "ružna pobeda" napuštene američke vojne doktrine. Samo na Kosovu i delimično u Bosni američke vojne snage uspele su da nametnu političke ciljeve upotrebom isključivo avijacije. Za političke zastupnike i glavne aktere bombardovanja Jugoslavije zbog Kosova, više ili manje stvari su poznate. Ono što nije poznato, jeste kako se došlo do »recepta« koji će biti upotrebljen tokom jugoslovenske krize od strane američke vojske. 

U stvari, general Šort i glavnokomandujući NATO snaga u Evropi, general Vesli K. Klark, imali su značajna različita mišljenja o upotrebi vazdušnih snaga tokom bombardovanja Srbije 1999. Šort je svom snagom agitovao za upotrebu vazdušnih snaga u skladu sa Vardenovom teorijom.

Klark je, s druge strane, video potrebu da se vazdušna sila koristi na drugačiji način. U nastojanju da sačuva volju NATO alijanse da nastavi vazdušne operacije i želju da se minimiziraju civilne žrtve, Klark je naredio da se vazdušna snage uglavnom fokusiraju na bombardovanje srpskih snaga na Kosovu.

Tako je to počelo, drugi rat administracije na Balkanu za četiri godine. Njega je trebalo voditi, bili su saglasni civili i vojska ukoliko je to uopšte moguće, isključivo iz vazduha. To je bila snaga Amerike, a i time snaga NATO. Ili, kako je ponekad privatno govorio Sendi Berger, tu je ležela najveća prednost Zapada, prednost od možda 1000:1 u vazdušnim snagama, dok ukoliko bi se borba vodila sa kopnenim trupama na očajnom terenu, prednost bi pala na 7:1 i stvari bi počele da se okreću u korist Miloševića. Pored toga, Jeljcinova vlada je signalizirala saveznicima da iako su Rusi nezadovoljni zbog upotrebe oružanih snaga NATO protiv prijateljskih Slovena, oni ne bi došli da brane Beograd, niti bi dali Srbima svoje najnovije projektile zemlja-vazduh koje bi značajno otežale stvar za NATO. Ali čak i u tom slučaju, Bela kuća je u stvari na prstima ulazila u rat svesna kongresne opozicije kod kuće i krhkosti Alijanse u inostranstvu.

Kada je 24. marta počelo bombardovanje administracija nije bila potpuno posvećana tome. Dejvid Halberstem navodi da je te noći Klinton je ubacio jednu bitnu rečenicu u svoju izjavu, rečenicu koja će biti u srcu svih podela i ambivalentnosti NATO komande u naredna tri meseca, odražavajući sve nerešene podele za proteklih šest godina. "Ja ne nameravam da pošaljem naše trupe na Kosovo da vode rat", rekao je Klinton.

Mesecima kasnije, kada je sve bilo gotovo, vodeći ljudi iz njegove administracije privatno su priznali da je ta izjava „mogla da bude velika greška“. Vodeći ljudi iz vojske mislili su da je to ustvari bila katastrofalna greška jer je davala pogrešne signale svim vrstama ljudi o granicama američke spremnosti da se uključe u rat. Ironično, rečenica je poticala od jednog od najžeščih kritičara politike administracije prema Balkanu, Iva Daldera, istraživača Bruklings instituta, bivšeg člana Saveta za nacionalnu bezbednost i protivsrpskog aktiviste u balkanskoj politici. Dalder, koji je napisao dve knjige o Bušovoj i Klintonovoj politici prema Balkanu, postao je jedan od onih glasnogovornika kojeg su tražile ozbiljnije televizije i radio stanice, zvezda u usponu koga su tražili svi ozbiljniji novinari.

Zbog toga, Bela kuća, kako inače voli da se zainteresovano odnosi prema takvim osobama, pokušala je da ga uvuče u politiku, dajući mu da pre drugih vidi neke stvari u nadi da, ako se on pojavi veče nakon objave, njegova kritika će biti u najmanju ruku blaža, opisao je Halberstem.

U popodnevu kada je Klinton održao govor, Mirjam Sapiro, član Saveta za nacionalnu bezbednost, nazvala je Daldera da bi mu naznačila šta će predsednik reči i izrazila svoju nadu da će on podržati takvu politiku. "Naravno", rekao je Dalder, "on će podržati veću aktivnost na Kosovu, ali šta će predsednik reći o kopnenim snagama"? "Reći ćemo da ne planiramo da dovedemo te kopnene trupe", ona je odgovorila. "To ne možete da kažete, jer ako nemamo plan za razmeštanje kopnenih trupa, mi treba da  se obrušimo na osobu odgovornu za izradu takvih planova", rekaoje Dalder. "Dakle, ili nemate planove i nestručni ste ili lažete, pa to ne možete da kažete".

Onda gotovo nesvesno, jer je tanka linija između biti čovek Saveta za nacionalnu bezbednost i čovek Brukingsa, on je predložio da se upotrebi reč namera, rekavši nešto kao "mi nemamo nameru da koristimo kopnene trupe". Malo kasnije, rečenica sa takvim efektom bila je u govoru, ubacio je Berger u poslednjem trenutku bez znanja ili odobrenja Olbrajtove. To je ostavilo Daldera da razmišlja da li je on bio odgovoran i da li je ono što je preko telefona rekao Sapirovoj bila najveća greška koju je napravio za duže vreme. Te večeri kada je otišao nanacionalni javni radio da  kritikuje govor bio je vrlo krut po pitanju izuzeća kopnenih snaga.

Bez obzira na poreklo rečenice, ona je predstavljala ono što su Klintonovi ljudi smatrali obaveznim političkim korakom. Oni čak nisu uspeli da dobiju dobrenje Kongresa za mirovne snage nekoliko meseci ranije kada je Holbruk pokušavao da snizi nivo nasilja. Ono što su sada želeli bio je pristanak Kongresa, a cena pristanka bila je ta rečenica o kopnenima snagama. Da su ostavili otvorenu mogućnost kopnenih snaga, došlo bi do gužve u Kongresu. Tako su oni napravili ono što je izgledalo kao pristanak da neće koristi kopnene snage, čak iako to nije obavezno bilo obećanje – to je bila osiguranje, namera je bila najfleksibilnija od svih reči. "Mi ne želimo da šaljemo kopnene snage“ bilo bi tačnije.

Ta rečenica je takođe odrazila stanovište Bele kuće da će to biti brz i kratak rat; NATO bombardovanje kakvo je delovalo u Bosni funkcionisalo bi jednako brzo i ovog puta. Portparoli Bele kuće, u razgovoru sa reporterima, jasno su stavili do znanja da oni smatraju da će bombardovanje trajati svega tri ili četiri dana; ako ništa drugo portparoli su stavili do znanja reporterima da je Medlin Olbrajt razgovarala sa njima na takav način. Ona je zaista otišla na televiziju te prve noći, 24. marta i sa Džimom Lererom govorila o ratu koji će se brzo završiti: "Ja to ne vidim kao dugotrajnu operaciju. Ja mislim da je to nešto što se može ostvariti u relativno kratkom periodu", rekla je Lereru. Ili, kako je general Majk Šort, koji je bio zadužen za bombardovanje kasnije rekao: "Ne mogu vam reći koliko sam puta dobio uputstvo "Majk, moći ćeš da bombarduješ dve, tri noći. To je sve što Vašington može podržati. To je sve što neke članice Alijanse mogu podržati. Zbog toga ti imaš samo 90 meta. Sve će to biti gotovo za tri noći".

Dvostruka strategija udara i na strateške ciljeve u Jugoslaviji i na snage raspoređene na Kosovu nije bila bez kontroverzi. Iza ove odluke nalaze se sukobi dve suprotstavljene škole vojnog delovanja u američkoj armiji, ali i decenije rasprava u vojnoj doktrini da li se avijacijom može izvojevati pobeda. Skoro da je konačni zaključak te debate bio je da pobedu na bojnom polju postiže samo pešadija i kopnena vojska. U svakom slučaju, to su sasvim suprotstavljeni prioriteti u vojnim operacijama. Pristalice vazduhoplovne borbe, pitanje i sudbinu vojnih snaga neprijatelja stavljaju na poslednje mesto. Druga škola njima daje prioritet i tvrdi da nema pobede bez pobede nad vojskom protivnika.

Strateg upotrebe avijacije u nametanju američkih ciljeva bio je pukovnik Džon Vorden, zvani, ne bez razloga, »Ludi Džo«. Američka vojska u zalivskom ratu ušla je u Irak pešadijom, ali je u njemu avijacija prvi put upotrebljena tako da se može reći da je obavila najvažniji deo posla. Razvoj visokih tehnologija omogućio je Vordenu da nametne svoje gledište američkim generalima, mada oni nikada nisu bili ni srećni, a ni uvereni u ispravnosti njegovog mišljenja. Posebno se tome odupirao tadašnji načelnik Generalštaba, Kolin Pauel. Vorden i njegovi sledbenici smatrali su da se rat  dobija i pre nego što kopnena vojska uđe u rat. Sve ono što je Vorden zamislio i zapisao u svojoj doktrini primenjeno je 1999. u bombardovanju Srbije.

U vreme zalivskog rata 1991. Vorden je bio na čelu grupe u avijaciji koja je radila na tajnom projektu u Pentagonu pod nazivom »Šah – mat«. Vojni eksperti su ga smatrali veoma važnom figurom koji predstavlja simbol, ne samo avijacije nego i novog mišljenja u vojsci, planiranja i strukturiranja koje donosi novo oružje.

Za ostvarenje njegovih zamisli nije bila dovolja samo želja vojnika. Kad je Madlen Olbrajt preuzela Stejt Department od Vorena Kristofera rane 1997. njeno unapredjenje je predstavljeno kao lični uspeh jedne žene, a ne kao kolektivni uspeh političke struje. U jednom informativnom trenutku, »Njujork Tajms«  je spomenuo uticajne političke lidere kao da su »dobroćudni rođaci« koji pružaju podršku »dami na vlasti«. Tri meseca nakon njenog dolaska na položaj, objavljeno da je "gđa Olbrajt potražila savet kod Zbignjeva Bžežinskog i odlazećeg predsednika Karnegi Fondacije Mortona Abramovica«

Ako se Abramovic može smatrati sivom eminencijom koja stoji iza politike "humanitarne intervencije," Bžežinski joj je obezbedio geostratešku pozadinu. Bžežinski nije imao skrupula kad je u pitanju korišćenje visokih principa u političkim igrama. Tokom 1998, kada je u Parizu promovisao francuski prevod svoje knjige "Velika šahovska tabla," upitan je o, naizgled, paradoksalnoj činjenici da je njegova knjiga prožeta politikom "realizma," dok je on sam u danima kad je bio savetnik za nacionalnu bezbednost Džimiju Karteru, zagovarao ideju "ljudskih prava."

Bžežinski iskreno formuliše ciljeve politike SAD: "Da održi dominaciju Amerike najmanje još jednu generaciju, a po mogućnosti i duže." Ovo podrazumeva stvaranje "geopolitičkog okvira" oko NATO koji bi uključio Ukrajinu, ali isključio Rusiju. Tako bi se uspostavila geostrateška baza za kontrolu sukoba na "evroazijskom Balkanu," ogromnom prostoru između istočne obale Crnog mora i Kine, uključujući Kaspijsko more sa svojim rezervama petroleja – jednog od prioriteta američke spoljne politike. Za političke elite Britanije i Francuske, produženje translatlantske dominacije može da se interpretira kao način da se potencijalna rusko-nemačka osovina spreči u dominaciji nad evropskim kontinentom. Balkan se našao na putu kojim su išle nafta i tehnologija.

Vorden dalje navodi da se svaki potencijalni neprijatelj sastoji od fizičkih i moralnih elemenata i da ratne napore treba prvenstveno usmeriti na fizičku stranu jer je „fizička strana neprijatelja, u teoriji, savršeno poznata i predvidljiva“. Vorden ne odbacuje činjenicu da na moral neprijatelja mogu da utiču vojne snage, ali se fokusira na činjenicu da je fizička strana neprijatelja poznata, da može da se uništava i da efekti na fizičke elemente mogu da se mere.

Vorden je svoju strategiju zasnovao na činjenici da su moderne zemlje veoma zavisne od tehnologije. Što je zemlja modernija, zavisnija je od električne energije, komunikacija, izvora nafte, prenosnika struje, transportnih sistema. S preciznošću moderne avijacije mogućno je paralizovati modernu zemlju tako što joj se uništi centralni nervni sistem – što deluje kao otrov koji umrtvljuje njene kapacitete, bilo vojne ili druge.

Sve je mogućno da se odigra uz smanjene rizike za američke snage što prouzrokuje ograničenu kolateralnu štetu u poređenju sa količinom potrošene municije pa čak i ograničeno fizičko razaranje.

Vorden je zaključio da zbog ogromnog uspeha u dinamici američke ekonomije i velikog napretka u kompjuterskoj i satelitskoj tehnologiji, SAD su daleko ispred ostatka sveta po svom vojno – tehničkom napretku i da se taj napredak pre svega uočava u avijaciji, zatim u mornarici, a najmanje kod pešadije.

Vorden je neprijatelja video u obliku mete sačinjene od pet koncentričnih krugova oko jezgra. U svakom od ovih krugova nalazio se neki cilj od vrednosti: električna mreža, vojni komunikacioni sistemi, skladišta goriva, civilni komunikacioni sistem koji je isto toliko važan kao i vojni komunikacioni sistem. Bio je to početak onoga što se nazivalo »bezgrešnim razaranjem« ili »virtuelnim ratom«. U njemu je razaranje civilne infrastrukture i komandnih centara, gde se nalazilo rukovodstvo zemlje i vojna komanda, imalo prioritet nad vojnim ciljevima. Kada je poredio bombardovanje Nemačke, Vorden je dokazivao da je to bombardovanje bilo serijsko, a ne paralelno, te da je to davalo Nemcima priliku da poprave štetu. Bombardovanje je prema njegovom mišljenju trebalo da bude simultano.

U najužem krugu, i najvažnijem neprijateljskom elementu, je neprijateljsko vođstvo. Vorden smatra da je ovo strateški centar gravitacije za neprijatelja i uključuje sposobnost vlade da komunicira i pruži sigurnost. On smatra da je ovo najbitniji prsten „jer je to komandna struktura neprijatelja...koja je jedini element neprijatelja koji može da učini ustupke, koji može da donese veoma složene odluke koje su neophodne da bi se država zadržala na određenom kursu, ili to može voditi državu u ratu."

U sledećem spoljašnjem prstenu i sledeće po važnosti nalaze se ono što Vorden naziva „organskim suštinama“ neprijatelja, što uključuje njegovo snabdevanje energijom, uključujući struju, naftu i hranu. Vorden veruje da „u zavisnosti od veličine države i važnosti koju pridaje svojim ciljevima, čak i manja šteta na esencijalnim industrijama može navesti komandni element da napravi ustupke.“On izjavljuje da većina država ima relativno malo „organskih suštinskih“ ciljeva tako da uspešan napad na mali broj ciljeva ovog tipa može dovesti do velike koristi.

Unutar sledećeg prstena, Vorden postavlja neprijateljsku infrastrukturu koja uključuje njegove puteve, aerodrome i fabrike koje nisu deo neprijateljskih „organskih suština“.

Ove potencijalne mete su neophodne neprijatelju za proizvodnju i transport materijala i ljudstva. Svaka degradacija neprijateljske infrastrukture očigledno umanjuje njegovu sposobnost da se odupre. Vorden, međutim, upozorava da „u poređenju sa „organskim suštinskim“ sistemima, postoji više infrastrukturnih objekata i više redundantnosti; stoga može biti potreban veći napor da se napravi dovoljno štete da bi se postigao efekat.

Četvrti najbitniji prsten je neprijateljska populacija. Ovo, navodi Vorden, može biti najteže za direktan napad. Pored toga, Vorden navodi da pokušaj ciljanja na neprijateljsko stanovništvo možda neće dati željene rezultate jer „stanovništvo može biti spremno da teško trpi pre nego što se okrene protiv sopstvene vlade.“

U spoljnom prstenu, i najmanje važnom, nalaze se neprijateljske snage. Vorden smatra da je ovo najmanje važan element neprijatelja jer je to samo sredstvo za postizanje cilja i „njihova jedina funkcija je da zaštite svoje unutrašnje krugove ili da ugroze neprijateljske krugove“. Vorden napominje da je uključivanje raspoređenih snaga na spoljni i stoga najmanje važan prsten, suprotno tradicionalnoj vojnoj misli, ali veruje da „moderna tehnologija… čini nove i politički moćne opcije koje u stvari mogu staviti snage u kategoriju sredstava, a ne ciljeva.”

Sutra: Više od 40 planova bombardovanja