FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (19): Prisajedinjenje Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije i ruska inicijativa 

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

U aprilu se sukob na Kosovu intenzivirao, NATO je u skladu sa Vordenovom doktrinom « prvog kruga » gde se nalaze zgrade i postrojenja za vođstvo zemlje, bombardovanje usmerio na centar Beograda, pogodivši Ministarstvo unutrašnjih poslova, sedište RTS, sedište SPS i njegovu rezidenciju. Dramatično je povećana američka finansijska podrška i prisustvo trupa u susednoj Albaniji i Makedoniji. Došlo je do prvih većih diplomatskih koraka. Tako je 14. aprila, Boris Jeljcin odredio bivšeg premijera Viktora Černomirdina za posrednika u traženju rešenja za okončanje bombardovanja, dok je beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko posetio Beograd. Na opšte iznenađenje, lider kosovskih Albanaca Ibrahim Rugova našao se u Beogradu u četvrtak, 15. aprila, gde se sastao sa srpskim rukovodiocima. 

Pušući o svom imenovanju, Černomirdin navodi da je ideja došla iz Vašingtona. Kada je sukob otišao već predaleko u Vašingtonu su odlučili da uvuku Rusiju u svojstvu jedinog realnog posrednika. Najboljim kndidatom smatrali su Černomirdina koji je već bio deo komisije Gor – Černomirdin. Onda je ovu ideju američki predsednik Klinton preneo ruskom predsedniku u jednom telefonskom razgovoru. Sam Gor je kasnije rekao da je američka strana « mnogo rizikovala“, znajući dobro «krutu prirodu» budućeg mirovnog posrednika.

Černomirdin je o tome dugo razgovarao s Jeljcinom, koji mu je formalno predložio da se prihvati ove uloge. Obojica su smatrali da sukob na Balkanu «duboko i ozbiljno » zadire u interese Rusije. Ne samo to, on je mogao u izvesnom smislu da igra odlučujuću ulogu u budućoj ruskoj spoljnoj politici, za ruski augtoritet i ulogu u daljim evropskim i globalnim pitanjima. U bilo kakvim nepromišljenim potezima, ruske pozicije bi mogle da pretrpe štetu «kao nikada do tada», ocenjivao je Černomirdin.

Rusija je mogla da se nađe u izolaciji, prekidajući niti ekonomske saradnje sa razvijenim zemljama i da su «uplete u savršeno gubitnički oružani sukob». « U celini, lako je bilo slomiti drvo, a za ispravljanje svega potreban je ogroman trud, uz cenu ogromnih napora, i naravno, ljudskih života i stradanja. Ne treba ni u mislima dozvoliti takav mračni scenario », naglasio je ruski političar.

Černomirdin je, analizirajući stanje i okolnosti u Srbiji, zaključio da je Srbija precenila mogućnosti za antinato raspoloženje u zapadnim zemljama. Pojavila se opasnost dugog polupatizanskog rata u srcu Evrope. Jugoslovenska strana je javno precenjivala podršku trećih zemalja i dubinu antiamerikanizma. Ponos i dostojanstvo nisu dozvolili Srbima da padnu na kolena, istakao je Černomirdin.

Samo nekoliko dana pre Černomirdinovog imenovanja, 10. aprila 1999. Predsednik ruske Dume, Genadij Seljeznjov, izjavio je da je predsednik Jeljcin naredio da se ruske strateške rakete usmere ka ciljevima u onim zemljama koje napadaju Jugoslaviju. Takva izjava na zapadu izazvala je zaprepašćenje, što je pokazivalo ozbiljnost s kojom se prema Rusiji odnose na zapadu.

Černomirdin je naveo da je s puta u Beograd, « Seljeznjov doneo još jednu senzacionalnu novost »: Slobodan Milošević je spreman da pripoji Jugoslaviju savezu Rusije i Belorusije. Černomirdin se pitao šta je bilo u tim nepromišljenim akcijama: nepromišljenost ili pokušaj da se Rusija uvuče u provokaciju širokog obima? On je kritikovao i « NATO cinizam », pa je tu naveo izjavu šefa Vojnog komitata NATO, Klausa Naumana, da se ne može prekinuti bombardovanje, niti praviti pauza, jer bi to bilo «nehumano prema kosovskim Albancima ».

Tokom gotovo celog bombardovanja vodio sam beleške o značajnim događajima pa evo kako su zabeleženi ti dani.

Ponedeljak, 12. april 1999.

U svakom slučaju, u ponedeljak, 12. aprila 1999. poslanici oba veća jugoslovenskog saveznog parlamenta usvojili su Deklaraciju o priključenju Jugoslavije zajednici Rusije i Belorusije. Ova odluka je propraćena bodrenjem mnogih ljudi koji su čekali ispred zgrade Saveznog parlamenta.

Obrazlažući ovaj predlog u ime savezne Vlade, jugoslovenski premijer Momir Bulatović je rekao da je to "izraz istorijskih težnji našeg naroda za odnosima sa bliskim ljudima i osećanja naše dužnosti da čuvamo mir u svetu". Bulatović je dodao da to znači slobodan promet za ljude, robu, ideje i uklanjanje granica za saradnju. On je zaključio da to znači "stabilan i dinamičan razvoj uz punu zaštitu zajedničkog interesa".

U kratkom reagovanju posle sednice, premijer Srbije Mirko Marjanović, je rekao da to znači "duhovnu i svaku drugu vezu sa sličnim ljudima". Predsednik Skupštine Srbije Dragan Tomić objasnio je da je taj korak deo "bitke za postojanje naroda i države". Rukovodstvo jugoslovenskih vlasti pozdravljeno je od naroda po završetku sednice ispred zgrade parlamenta.

Nema naznaka o sadržaju sporazuma, ali najveći interes postoji oko mogućih vojnih aspekata uključenja Jugoslavije u Savez Rusije i Belorusije. Ne postoji zvanično potvrda o vojnom karakteru Saveza, ali poluzvanični izvori ističu da je i to deo ove saradnje.

Momir Bulatović je u svom govoru pokazao širi kontekst rekavši da „posle agresije na Jugoslaviju, kao i posle agresije nacističke Nemačke na Bohemiju 1938. u međunarodnim odnosima ništa ne može biti isto”.

Šta Jugoslavija očekuje od ovih koraka? Uzimajući u obzir razloge za takav korak tada bivši visoki funkcioner Socijalističke partije, akademik Mihailo Marković danas je rekao da je ovaj "Savez najefikasniji način da nas odbrani". Marković je objasnio da će "Kina podržati Jugoslaviju, možda i novčanom pomoći, ali više se ne može očekivati".

- Paralelno sa mirovnim inicijativama i upozorenjima, Rusija je pokrenula nekoliko snažnih kontakata. Prvа je povezana raketama. Drugo, Rusija je upozorila da ne dozvoljava okupaciju Jugoslavije. Treće, najefikasnije, prihvatanje našeg uživanja u Savezu Rusije i Belorusije. Barem sledi slanje vojne pomoći Jugoslaviji“, rekao je Marković.

„Pojava nekog ruskog raketnog sistema može odmah zaustaviti bombardovanje. Od kopnenih operacija možemo da se odbranimo, ali jačina upozorenja Rusa mogla bi da pokaže nekim našim susedima da ne mogu da uspeju u njihovim teritorijalnim ambicijama prema Jugoslaviji“, dodao je Marković.

Početak razvoja ideje o uključivanju Jugoslavije u Savez Rusije i Belorusije

Povezuje se s početkom 1999. kada je Jugoslavija dobila status stalnog posmatrača u Parlamentarnoj skupštini Saveza. O tome se prošle nedelje dva puta razgovaralo u Beogradu, tokom poseta rukovodstva ruske Dume. Jugoslavija je posetili prvi potpredsednik Dume, Sergej Baburin sa nekoliko poslanika, ali je konačno odluka doneta tokom posete predsednika ruskog parlamenta Genadija Seljeznova.

Seljznov je u obraćanju poslanicima Dume rekao da je predsednika Jeljcina obavestio o jugoslovenskom pitanju. Ruski predsednik je, izvestio je on, „odmah podržao tu ideju“ i „obavestio beloruskog predsednika Lukašenka“ koji je takođe „aktivno podržao tu ideju“.

Predsednik ruske Dume je istakao politički aspekt ovog koraka i nije govorio o vojnom smislu. Seljznov je objasnio da jugoslovensko rukovodstvo traži da se razmotri "političko, a ne vojno rešavanje problema Jugoslavije". „To se može postići približavanjem Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije“, naglasio je Seljznov.

Jugoslovenski ambasador u Moskvi predao je lično pismo predsednika Slobodana Miloševića, ruskom predsedniku Jeljcinu u kome je izjava o uključivanju Jugoslavije u Savez Rusije i Belorusije.

Utorak 13.04.1999

Jučerašnju odluku parlamenta o prilasku Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije pratile su pozitivne reakcije većine političkih partija u Jugoslaviji.

Lideri Savezne vlade i savezne Skupštine posle sednice sastali su se sa jugoslovenskim predsednikom Miloševićem. Milošević je ocenio da je to "istorijski korak na putu integracije i unapređenja stabilizacije, bezbednosti i mira na početku novog veka". "Ova odluka otvara perspektivu bržem ekonomskom, naučnom, tehnološkom i kulturnom razvoju", dodao je jugoslovenski predsednik.

Milošević je istakao da to pokazuje veliko jedinstvo narodnih poslanika.

„Danas smo doneli stratešku, dugoročnu političku odluku“, rekao je lider Srpske radikalne stranke i potpredsednik Vlade Srbije, Vojislav Šešelj. On je dodao: „Rat koji nam je nametnut, ne može da ostvari ciljeve naših neprijatelja. Amerikanci i njihova Alijansa lome zube na Balkanu. Srpski narod neće kapitulirati pod svakim izazovom. Bili smo zajedno sa ta oba naroda i bez rata. Nemamo drugog puta, osim na istok, u Rusiju i Belorusiju, ka sličnim ljudima.

Sa zapada su stizale samo sankcije i blokade. Oni narodi koji tako lako padaju u ruke Zapada, poput Poljaka, Čeha i drugih, već vide negativne posledice. Zapad želi samo ekonomsku moć, da unište svoje ekonomije. Nije ih briga za budućnost », rekao je Šešelj.

Šešelj je lansirao i ideju da ovaj Savez ne bude samo Unija od tri članice. „Želimo da vidimo Ukrajinu, Rumuniju i Bugarsku, jer smo uvereni da ti ljudi ne misle isto kao njihovi lideri koji podržavaju agresiju na Jugoslaviju. Mi tu vidimo budućnost za narode Grčke, Makedonije i druge ljude i države“. Potpredsednik Srbije nije podržao severnog suseda, Mađarsku, koja je već pre odluke jugoslovenskog parlamenta negativno odgovorila.

Mađarska je više od dva dana držala konvoj humanitarne pomoći iz Rusije na ukrajinsko-mađarskoj granici. Mađarska je nova članica NATO i veza Rusija – Belorusija i Jugoslavija ide preko Mađarske.

Ovaj problem je rešen nakon veoma ljutite reakcije Rusije i putovanja ruskog ministra za vanredne situacije, Sergeja Šojgua, u mađarsku prestonicu. Mađarska otvara još jedan problem i sa humanitarnom pomoći jer nije dozvolila prelet za jedan ruski avion iz Sankt Peterburga. Jugoslovenski ambasador u Budimpešti protestovao kod mađarske vlade. Za jugoslovenske zvaničnike takvi mađarski koraci znače smetnju dobrim odnosima i signal da Mađarska prati pritisak NATO-a na Jugoslaviju.

Lider srpske opozicione stranke, Demokratske stranke Srbije, Vojislav Koštunica smatrao je da bi za Jugoslaviju moglo biti bolje ako Rusija ima neutralnu ulogu. "Ako Rusija na ovom putu bude naš direktni saveznik, njena diplomatska uloga bi bila umanjena nego ranije. Možda bi bilo bolje da Rusija zadrži ulogu koju je do sada imala", rekao je Koštunica.

Sreda, 14. april 1999.

U isto vreme, pojavile su se vesti o novoj nemačkoj diplomatskoj inicijativi za prekid NATO napada na Jugoslaviju, ali se na osnovu poslednjih izjava datih u političkim razgovorima sa stranim političarima moglo zaključiti da će nemačka inicijativa biti odbijena. Dve najneprihvatljivije tačke su prisustvo stranih trupa na Kosovu i povlačenje snaga jugoslovenske policije i vojske sa Kosova.

Beloruski predsednik, Aleksandar Lukašenko, sleteo je u sredu. 14. aprila u Beograd, na poziv Slobodana Miloševića. Zanimljivo je da predstavnici NATO nisu garantovali bezbednost Lukašenkovom avionu. Avion je u 9.00 po moskovskom vremenu krenuo za Beograd, uprkos tome što je NATO upozorio beloruskog lidera da njegovo putovanje nije poželjno.

Lukašenko je tim povodom na aerodromu rekao: ... Nadam se da ću se vratiti u Belorusiju, ali činjenica da NATO ne daje garancije bezbednosti, kao bilo koji akt ove ili one države, grupe država, dobro karakteriše i taj savez i ljude u njemu“, rekao je Lukašenko.

On je rekao da je ovo nastavak razgovora koji je započeo Genadij Seleznjov.

Na zapadu ovaj susret je predstavljen kao susret dvojice „diktatora“.

Sastanak je održan u rezidenciji nedaleko od Beograda. Razgovori predsednika trajali su oko tri sata, dok su se u pozadini čule detonacije, pojačane zvukom sirena. Predsednik Lukašenko stigao je i da obiđe grad tom prilikom i vidi neke od pogođenih lokacija. Lukašenko je razgovarao u četiri oka s jugoslovenskim domaćinom, a pored toga, posetio je vojnu bolnicu i obišao objekte koji su stradali od NATO bombardovanja.

Predsednik Milšević lično je dočekao šefa beloruske države na aerodromu. Belorusko – jugoslovenski sastanak na najvišem nivou trajao je duže od 6 sati. Predsednici dve zemlje razgovarali su o mnogim bilateralnim i međunarodnim pitanjima, uključujući rešavanje krize na Balkanu.

Na konferenciji za novinare posle razgovora, zaključeno je da je jugoslovenska strana spremna da se u pokrajini Kosovo rasporede međunarodni posmatrači, osim predstavnika onih zemalja koji učestvuju u agresiji na Jugoslaviju. Tom prilikom, Beograd je i zvanično potvrdio da želi da se pridruži savezu Rusije i Belorusije. Kasnije je potsalo poznato da je Lukašenko pre agresije nudio PVO sistema S 300, što je on posle potvrdio.  

Nakon sastanka sa jugoslovenskim predsednikom Miloševićem,  Lukašenko je dao izjavu da je govorio o eventualnom političkom rešenju za Kosovo, a kako je rekao "ograničenju" za jugoslovensku stranu. "Jugoslavija će prihvatiti prisustvo civilnih posmatrača UN ili drugih zemalja koje nisu direktno uključene u agresiju na Jugoslaviju. To je poslednja granica za Jugoslaviju i oko toga nikada neće biti kompromisa", rekao je Lukašenko. On je dodao da je više puta pitao "svog prijatelja" za mogućnost da napravi "jedan ili dva koraka više unazad, a kasnije napravi nekoliko koraka napred", a jugoslovenski predsednik je uzvratio da je to poslednja granica za Jugoslaviju.

U svom govoru Milošević je objasnio da postoje dva pristupa kosovskom problem. Prvo je „multietničko, multikulturalno i orijentisano svim građanima Kosova i Metohije". Totalni apsurd je preferirati još jedan nacistički pristup na kraju XX veka koji se zalaže za samo jedan narod, rekao je Milošević.

On je takođe odbacio mešanje treće strane u probleme Srba i Albanaca i potvrdio da su srpska i albanska strana u pregovorima. "Smatramo da naši razgovori moraju biti direktni. Oni su već u toku i verujemo da je to jedini način za rešavanje problema u pokrajini. Problemi moraju da se rešavaju od ljudi koji su s njima povezani i niko ne može da ih natera na rešenje ili da ga nametne", rekao je Milošević. Nije direktno odgovorio na nemačku inicijativu, ali je bilo prilično jasno da ima suprotan pristup.

Portparol jugoslovenskog ministarstva spoljnih poslova Nebojša Vujović odbacio je sve ideje o stranom vojnom prisustvu na jugoslovenskoj teritoriji. "Stav Jugoslavije je sasvim jasan. Odlučni smo protiv dolaska, ne samo zločinačkih vojnih trupa NATO-a, već i protiv vojnih trupa pod okriljem UN ili OEBS-a. Naša vojska i policija mogu da sprovedu svako političko rešenje za Kosovo i Metohiju", naglasio je Vujović.

Potpredsednik savezne Vlade i predsednik koalicije stranka u Saveznoj vladi, Vuk Drašković precizirao je mogućne tačke sporazuma . On je rekao da će "autonomija za Kosovo biti autonomija kakva u Evropi nije viđena" i da će građani Kosova biti „oslobođeni taksi“ za savezni budžet. „Oni imaju svoje institucije", rekao je Drašković o pregovorima srpske i albanske strane o prelaznoj vladi za Kosovo.

Nebojša Čović, jedan od lidera opozicione Koalicije "Za promene", rekao je da "oni koji bombarduju i uništavaju zemlju moraju da odustanu od zahteva za sprovođenje sporazuma uz učešće NATO snaga". Da bi pokazali da nije cilj uništenje Jugoslavije, moraju insistirati na autonomiji koja je bez mogućnosti otcepljenja nakon prelaznog perioda mađunarodnog prisustva, objasnio je Čović.

Lider nemačke opozicione Partije demokratskog socijalizma, Gregor Gizi, zajedno sa nekoliko poslanika nemačkog Bundestaga posetio je prethodnog dana Beograd, ali nije govorio o predlozima koji dolaze iz njegove zemlje.

Umesto o mirovnim inicijativama, javnost u Srbiji je suočena sa pripremama za kopnenu operaciju, budući da je sam general Klark ppočeo intenzivan pritisak u Briselu da se i ona uključi u plan ratnog delovanja protiv Jugoslavije. Vojni časopis „Armija“ objavio je čitavu zamisao o ulasku kopnenih snaga NATO u Jugoslaviju. Pre toga, stizale su vesti sa jugoslovensko – albanske granice o napadima sa albanske strane i pokušajima da se probije granica Jugoslqavijom.

„Armija“ je objavila da NATO u skladu s tim pravi američku doktrinu za vazdušnu i kopnenu borbu i operacije sa daljine.

Zbog toga NATO priprema 24 helikoptera tipa "apač" čime pokazuju takve namere. U širem tekstu časopis je dao prvi put procene o gubicima NATO-a u jugoslovenskim operacijama i razmatra scenarije kopnene agresije NATO-a na Jugoslaviju.

- NATO je izgubio više od 30 aviona, tri super moderna i skupa aviona "stelt" tehnologije, više evropskih najskupljih i dugo razvijenih bombardera "tornado" i skoro 100 krstarećih arketa "tomahavk". Uprkos ovakvim gubicima, NATO nastavlja sa operacijom, naglašava magazin, postavljajući pitanje „zašto“.

Magazin naglašava da pokazuje da se NATO priprema za sledeći nivo operacija - kopnena invazija, uprkos tome što lideri NATO-a i SAD ponavljaju da ne šalju kopnene trupe u Jugoslaviju.

Magazin analizira dve opcije za akciju. Prvo, najverovatniji je napad sa „albansko-makedonske operativne osnove“, a drugo „napad sa šire operativne osnove za potpuno vojno razbijanje i podelu Jugoslavije“.

U prvom scenariju glavne agresorske snage bile bi "albanske terorističke snage na severu Albanije i iz Makedonije, uz pomoć takvih snaga na Kosovu i Metohiji". NATO snage bi bile u sličnoj ulozi kao u hrvatskoj agresiji na Krajinu i Republiku Srpsku (RS) u avgustu i septembru 1995. Godine - imaće odlučujuću ulogu u komandovanju, podršci, remećenju komunikacije i propagandi. Za to se NATO već i sam priprema. "Albanske izbeglice će biti iskorišćene kao živi štit", naglašava magazin. Za početak ove operacije neophodan je veliki medijski događaj - nešto poput zločina na Merkalama ili u Račku.

Za ovu operaciju je potrebno više vremena za pripremu, više meseci i povećanje snaga na 100 000 vojnika koje Alijansa u ovom trenutku nema.

Drugi scenario uključuje skoro sve susedne zemlje članice NATO-a i „Partnerstva za mir“. Ova opcija je manje verovatna, ali rušenje mostova preko Dunava je možda u funkciji ove opcije "koja će biti najopasnija eskalacija sukoba" i vodi u široki rat, zaključuje magazin.

Tog dana, razgovarao sam sa Predragom Simićem koji je tada bio savetnik za međunarodne odnose u saveznoj Vladi. „Bombardujući Kosovo i Srbiju, NATO je bombardovao i sporazum iz Rambuja. Trebalo bi da bude jasno da je posle 23. marta ovaj sporazum mrtav", rekao je on. On mi je pričao da „u diplomatskom svetu postoje mnoge inicijative za moguće rešenje za okončanje kosovskog problema“. Tako je na poslednjem sastanku NATO spoljnih poslova ministri su rekli da jugoslovenska vlada mora prihvatiti sporazum iz Rambuja, a istog dana je Nemačka pokrenula novu inicijativu za Kosovo.

Jugoslavija nije javno dala odgovor na takav zahtev, ali vladini zvaničnici su više puta ponavljali da Jugoslavija nikada neće prihvatiti raspoređivanje stranih vojnih trupa na svojoj teritoriji. To bi mogao biti indirektan odgovor na "novi status" predloga iz Rambuja, jer je nemačka štampa otkrila tajni vojni aneks Sporazuma koji daje veoma široka ovlašćenja NATO trupama. Takvi navodi se ne komentarišu, ali ti izveštaji imaju veliki publicitet.

- Sada postoji dokument Kontakt grupe, koji je naša zemlja prihvatila. U Rambujeu je postojao dokument o kojem se razgovaralo dve nedelje i koji je uglavnom prihvaćen. Onda je došla gospođa Madalejn Olbrajt i sav diplomatski proces je raspao. Svako želi da sruši mirovni proces i pokuša rat. To znači da je papir iz Rambuja mrtav i u tom slučaju moramo da se vratimo papirima o kojima se govorilo pre dolaska gospođe Madlen Olbrajt, pričao je Simić o mogućnostima da se predlozi iz Rambujea ponovo uzmu u obzir.

Potpredsednik Savezne vlade Vuk Drašković najavio je da međunarodna zajednica odustaje od zahteva koji su za Jugoslaviju bili neprihvatljivi. “Pre svega, ne govori se više o NATO trupama, već o „međunarodnim snagama“. Takođe, odustaje se i od elemenata. koje Kosovo čini „trećom republikom“ ili „federalnom jedinicom“, a ne insistiraju više na Rambujevom tekstu i NATO trupama », objasnio je Drašković.

Drašković je odbacio stavove da "Srbija mora da pobedi NATO, a do tada da imamo stradanja pod bombama. To nije ratni cilj Srbije. Moramo da upozorimo političke snage koje računaju da u 21. vek idemo sa ruševinama od države, i ponovo idemo da gradimo komunizam", rekao je lider SPO (Srpskog pokreta obnove) i tadašnji potpredsednik Savezne vlade Vuk Drašković.

U traženju političkog rešenja važnu ulogu igra lider najveće albanske stranke, Demokratskoj saveza Kosova, Ibrahim Rugova, objasnio je Predrag Simić. „Rugova je preuzeo veoma rizičnu operaciju prema ekstremistima, ali s druge strane, mislim da Albanci mogu da vrednuju ljude koji su odlučili da ostanu – da ne ide u šumu sa OVK i nije pobegao u Tiranu“, rekao je Simić.

To je signal da se razgovori sa Rugovom nastavljaju, ali bez javnih informacija. Predrag Simić mi je rekao da se prošle nedelje Ibrahim Rugova nekoliko puta sastao sa raznim zvaničnicima srpske i savezne vlade.