FELJTON 25 godina NATO bombardovanja Srbije (5): Gelbardove osetljive tajne

Izvor: Kosovo Online

Piše za Kosovo onlajn: Dragan Bisenić

Kao prelomni događaj u izbijanju nove faze krize i eskalacije, koji je naveo SAD da promene pristup kosovskom problemu, Gelbard je markirao „februarsko izbijanje nasilja“, misleći pri tome na akciju srpskih snaga u kojoj je likvidiran Adem Jašari u Prekazu. Gelbard je opisao da je „u znak odmazde za zasedu protiv srpske policije i napad u kojem je ubio jedan broj policajaca, od strane pojedinaca za koje se veruje da pripadaju takozvanoj Oslobodilačkoj vojsci Kosova ili UČK, srpska specijalna policija, paravojske, poslate su da pojačaju lokalne policije u veoma velikom broju i sprovode akciju čišćenja, kako su je nazvali. Uz podršku jurišnih helikoptera i teškog naoružanja, operacija je trajala jedan dan. Ukupan broj ubijenih od strane redovne i specijalne policije bio je oko 80 ljudi, uglavnom neboraca, uključujući veliki broj dece i žena“.

Prema njegovom mišljenju, „iako su vlade Srbije i SRJ ovo opisale kao policijsku akciju, nijedna demokratska država na svetu ne bi dozvolila da ovakvo ponašanje policije ostane nekažnjeno“. Od tog vremena, Vlada Beograda je utrostručila broj specijalne policije, u suštini paravojnih jedinica ili unutrašnjih trupa, kako su ih komunističke zemlje u prošlosti nazivale, raspoređenih na Kosovo, a nedavno je rasporedila Vojsku Jugoslavije, VJ, pešadiju i oklop i artiljerijskih jedinica na granicama i do ključnih žarišta u unutrašnjosti, opisao je Gelbard.

On je, zatim, opisao destabilizaciju na granici sa Albanijom i rekao da „vlade, čak i kada su suočene s provokacijama, imaju veliku odgovornost da osiguraju poštovanje vladavine prava i pravo građana da budu zaštićeni od bilo koje naoružane terorističke grupe“. Gelbard je potom okrivio Beograd za nepoštovanje ovih standarda, što je dovelo do „internacionalizacije Kosova“.

„Neuspeh Beograda i odbijanje da prihvati tu odgovornost učinili su Kosovo međunarodnim problemom. Oni su ti koji su internacionalizovali Kosovo, a mi i naši saveznici nemamo nameru da stojimo po strani i ignorišemo kontinuiranu represiju i eskalaciju nasilja u rat“, rekao je Gelbard. Opisujući dalje kretanje ka zaoštravanje, konfrontaciji i eventualnom ratnom sukobu punog obima, Gerlbard je opet upozorio: „Oni koji se tvrde, što gore to bolje, duboko greše. Ni kosovski Albanci, ni srpski narod, ni međunarodna zajednica ne mogu sebi priuštiti još jedan rat na Balkanu“.Gelbard je podsetio da se stav SAD nije promenio. SAD odbijaju nezavisnost Kosova jer dalja „atomizacija neće doprineti regionalnom miru i bezbednosti“, ali ne „mogu da prihvate ni nastavak statusa kvo“ gde su „kosovskim Albancima su uskraćena osnovna ljudska prava i političke slobode koje su temelj stabilne demokratije“. Između ova dva stava, ukazao je, nalazi se „širok spektar rešenja koja mogu da postignuta u dijalogu dve strane“.

Gelbard je rekao da Milošević pokušava da „potkopa pozicije Milorada Dodika“ u Republici Srpskoj, time što traži povratak „tvrdolinijaša i članova partije Radovana Karadžića u vladu“, ali da se „Dodik tome usprotivio“, te da SAD nastavljaju da podržavaju Dodika i njegovu vladu.

Sledeći učesnik u raspravi, američki senaptor Robert Bob Dol, zatražio je da „Sjedinjene Države moraju da predvode evropske sile da podrže uverljivu pretnju silom“, jer „upozorenja, zamrzavanje sredstava i druge kaznene ekonomske mere su koraci u pravom smeru—ali kao što smo videli u Bosni, očigledno nisu dovoljni da zaustavi Miloševića i njegovu vojsku i policiju“.

Dol je, zatim, pozvao da se opet ponovi „Božićno upozorenje“ zbog toga što predsednik Srbije, Slobodan Milošević, „poštuje samo jednu stvar – silu“.

„Za vreme predsednika Buša i Klintona, Sjedinjene Države su izdale takozvano „Božićno upozorenje“ koje je odražavalo jasno razumevanje da bi verodostojna pretnja silom mogla biti neophodna da bi se sprečila eskalacija sukoba na Kosovu do šireg rata koji uključuje susedne zemlje u regionu. Umesto povlačenja, ovo „Božićno upozorenje“ treba odmah i javno da ponovi lično predsednik Klinton, a naši saveznici treba da javno artikulišu svoju podršku. Naravno, ovo će zahtevati od naših saveznika da zauzmu dugoročniji pogled i ostave po strani svoje kratkoročne poslovne aspiracije. Lideri u Francuskoj, Britaniji, Nemačkoj, posebno, moraće da priznaju da je Milošević uvek iznova u proteklih osam godina pokazao da poštuje samo jednu stvar: silu“, rekao je Dol.

Ovo je navelo predsedavajućeg, senatora Smita, da ponovi svoje pitanje o „Božićnom upozorenju“ ambasadoru Gelbardu, pošto, očigledno, nije dobio odgovor na njega. „ Gospodine ambasadore, pre nego što čujemo senatora Bajdena, moram da vas pitam, da li postoji „Božićno upozorenje“ koje je politika ove Vlade i da li se preduzimaju neki koraci da se to upozorenje primeni“, direktno je upitao Smit.

Sledeći dijalog koji je vođen povodom ovog pitanja ukazuje koliko je američka diplomatija odstupila od gotovo svega što je upotrebljavala u diplomatskim razgovorima sa SRJ u to vreme, kada je reč o upotrebi sile i još više, kada je reč o odnosu prema granicama i teritorijalnom integritetu Srbije.

Gelbard: Sjedinjene Države nastavljaju da rade na svim mogućim opcijama koje su dostupne u vezi sa našom željom da pronađemo mirno rešenje na Kosovu. Sve opcije su na stolu i dostupne. Ništa nismo isključili. Predsednik Milošević je toga dobro svestan.

Senator Smit: Čini mi se da istorija pokazuje da će gospodin Milošević odgovoriti na silu, a ta sila upotrebljena rano može sprečiti velike poteškoće kasnije, kao što smo naučili u Bosni. Samo se pitam da li bi možda trebalo da budemo vidljiviji sa pripremama koje podržavaju božićno upozorenje.

Gelbard: Pa, prvo, predsednik Milošević i njegova vlada mislim da su veoma dobro upoznati sa politikom vlade SAD u celini po svim ovim pitanjima i, kao što sam rekao, mi nastavljamo da budemo spremni da iskoristimo svaki mogući način da pokušamo da pronađemo način da dođemo do mirnog rešenje. U potpunosti se slažem sa onim što ste rekli u svojoj uvodnoj reči, gospodine predsedavajući, o načinu na koji je ova užasna situacija eskalirala. U svojim čestim posetama Beogradu i Prištini u poslednjih nekoliko meseci pokušavam, a predstavnici drugih vlada pokušavaju da ulože sve napore da dve strane zbliže. Nastavljamo da to činimo i nastavljamo da pokušavamo da pronađemo sve moguće načine da se ovo desi. Postoje neki osetljivi aspekti američke politike i rado bih razgovarao sa vama i drugim članovima Senata nasamo o nekima od njih.

Senator Smit: Cenim to. Nije politika SAD da podržavaju stvaranje države Kosovo, otvarajući mnoga granična pitanja svuda unaokolo, pretpostavljam, ako bismo to uradili, ali da li postoje uslovi u kojima, ako ovo izmakne kontroli i postoji okupirana teritorija, u kom trenutku bismo bili spremni da priznamo Kosovo kao državu?

Gelbard: Kao što sam rekao u svojoj izjavi, gospodine predsedavajući, smatramo da nezavisnost ne bi trebalo da bude opcija. Već je bilo previše fragmentacije. Brinemo se zbog daljeg rasparčavanja do koje bi moglo doći ako bi se to desilo, i na osnovu osnovnih principa Povelje UN, Povelje OEBS-a i drugih dokumenata, prihvatamo i podržavamo teritorijalni integritet Jugoslavije“.

Nije obelodanjeno o kakvim je „osetljivim aspektima američke spoljne politike“ Robert Gelbard želeo nasamo da raspravlja sa senatorima, ali verovatno je bilo u pitanju predstojeće bombardovanje SRJ o kojem se tada nije javno govorilo, ali o kojem je upravo u maju usvojena deintivna odluka. Zbog toga, verovatno, Gelbard je odgovarao krajnje neodređeno o važenju „Božićnog upozorenja“, odnosno američkog obećanja o vojnoj intervenciji zbog Kosova.

Senator Džo Bajden je naglasio da je Kosovo sasvim drugačiji slučaj od Bosne, postavljajući pitanje odnosa administracije prema UČK i da li je SAD smatraju legitimnom učesnicom pregovaračkog procesa, da bi se, zatim, direktno izjasnio protiv kosovske nezavisnosti. „Pa, ja, govoreći samo u svoje ime, možda predsedavajući ima drugačije mišljenje. O tome nismo razgovarali. Ali kao onaj koga znate verovatno je bio najdosledniji glas u poslednjih 5 godina da intervenišemo u Bosni, želim da kažem svakome ko sluša da li UČK misli da će potez za nezavisnost verovatno naći podršku ovde u Kongresu Mislim da prave tragičnu grešku, tragičnu grešku“, upozorio je Bajden.